Ћирилица Београд

Колико је моћан гробар ћирилице

Када су Срби међу осталим Југословенима  крајем шездесетих година путовали у Трст да купују „шушкавце“ – кишне  огртаче од пластике које данас нико не би носио од срамоте, а  који су тада Југословенима представљали симбол „уписивања у грађане“, „отмености“, „припадности елити“ – ни сањали нису да су том куповином паре остављали у продавницама које су биле у власништву – Ватикана!
 Ово ће за Србе сигурно представљати изненађење. И опет ће огледало постати кривац за боре на лицу; опет ће се понављачи ругати одликашима; опет ће се они који нису знали, ругати онима који јесу знали; опет ће Срби који мисле да је србско писмо – латиница, Србе који знају да је србско писмо – ћирилица називати погрдним именима „ћириличари“ и „цирилизатори“!
 Ми из удружења „Ћирилица“ нисмо никаква „власт“. Ми никоме ништа не можемо да „наредимо“, ништа не можемо да „забранимо“, никога не можемо да „ухапсимо“. Ми можемо једино да народу предочимо оно што њему није познато, што он најчешће ни у сну није могао да замисли, па нервозно пружа отпор да то прихвати: искорењивање ћирилице код Срба није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован и контролисан процес који је у светским, европским и аустро-угарским размерама покренуо Ватикан,  у југословенском окружењу спровели карађорђевићи и хрватски, словеначки и србски комунисти, а у постјугословенском србском окружењу настављају оне политичке снаге које имају циљ да Србију уведу у Европску Унију без обзира да ли ћемо тамо ући као народ, или као – инвентар.  
 
Стицајем историјских околности, Рим је остао једина патријаршија у западној Европи. Римско свештенство је сматрало да су једино јеврејски, грчки и латински језик и њихова одговарајућа писма достојни Библије и хришћанске вере, и да су сва остала писма, међу њима и ћирилица – ђаволска дела. Целој западној Европи хришћанску веру је пренело баш римско свештенство, и сваком народу је уз хришћанску веру „у пакету“ наметало и латинско писмо. Тако су нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, мађарске руне, глагољица, готица, ћирилица код Пољака, Чеха, Хрвата, Дубровчана, православних Румуна у Аустро-Угарској, у НДХ, илочко писмо на Илочким острвима (Филипини), писмо са Ускршњих острва, бројна сликовна писма разних народа Јужне Америке, итд. На Србе у Аустро-Угарској и после Берлинског конгреса и у Босни и Херцеговини Католичка црква и двор су вршили суров притисак да се одрекну православне вере, јулијанског календара и ћириличног писма, и да пређу на католичку веру и латиницу. Карађорђевићи су сматрали да су Срби, Хрвати и Словенци – три племена истог народа, чији је језик био србско-хрватско-словеначки, и више су мислили на Југославију него на Србију. У комунистичкој Југославији главну реч су водили Хрвати и Словенци Броз, Кардељ и Бакарић, бивши поданици Аустро-Угарске одгојени на католичкој мржњи према ћирилици као „ђаволском делу“. Србски комунисти су се придружили искорењивању  ћирилице као „симбола великосрпске буржоазије“, па је комунистичка власт организовала злогласни Новосадски „договор“ 1954. год. После распада Југославије, у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини актуелни политичари искорењују ћирилицу као „сметњу напретку својих земаља на путу у Европу“, а у Хрватској ћирилица је по трећи пут у историји законом забрањена, па се њена појава на јавним местима судски кажњава.
 Данашњим генерацијама србског народа све ово у доброј мери није познато, па када ми из „Ћирилице“ о овим стварима говоримо, многи Срби се понашају увређено попут родитеља који је последњи сазнао да му је дете наркоман, па криви све одреда – и школу, и улицу, и државу, и килаву полицију, и корумпирано судство, и комшилук, и продавачице у апотеци, и не пада му на памет да се присети да ли је и он нешто пропустио, да ли је и он у нечему погрешио. Да ли је и сам својим чињењем или нечињењем допринео стању свога детета! Овакви необавештени Срби, попут мужа који је последњи сазнао да му је жена „шарена“, на нас из „Ћирилице“ бацају дрвље и камење, ругају нам се, етикетирају нас да смо „националисти, заостали, примитивни, ретроградни, сметња напретку, да живимо у прошлости“, и , да би олакшали својој души, називају нас „ћириличарима“ и „цирилизаторима“. Можете ли да замислите да у италијанском, француском, немачком, пољском… народу постоје појединци који своје сународнике називају погрдним именом „латиничари“? Разумели бисмо да нам се ругају ако бисмо тражили етрурско или тамилско писмо за Србе. Али ми само тражимо оно што нам је отето, оно што би морало да се подразумева и без тражења, оно што је наше најрођеније – наше хиљадугодишње писмо ћирилицу. Када је у питању самопљување, Срби су заиста „изабрани народ“… Ми „цирилизатори“ смо навикли на подсмехе и увреде од стране неупућених сународника, па се више и не бранимо. Једноставно, знамо да народ није „кривац“, него жртва смишљеног, планираног, организованог и контролисаног окружења у коме је рођен. Окружења искључивости хрватске латинице уз седатив о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па је одрастао на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се данас туче за туђе у уверењу да брани своје! Разбијање заблуда је увек болно, али и неопходно и корисно.
 
У нашим активностима на упознавању народа са приликама у прошлости и садашњости у вези са организованим искорењивањем ћирилице из живота и памћења србског народа и њеним замењивањем хрватском латиницом, већ смо говорили о насиљу, безакоњу и злочинима Католичке цркве и двора у Аустро-Угарској, али и о остваривању истог циља марифетлуцима, лукавством, подмуклошћу и подвалама комунистичког режима у Југославији уз клицање „братству и јединству“. У овом чланку први пут ћемо говорити о богатству и моћи главног светског инспиратора искорењивања „ђавољих писама“ – Католичке цркве и Ватикана. Унапред знамо да ће појединци из србског народа и овај текст  доживети као „прст у око“, као показивање фотографије на којој је њихова жена затечена на гомили – „ин  флагранти“; да нас после овога опет очекују подсмех и увреде. Али спремни смо на то. Знамо да чајеви имају пријатан мирис и укус, али не лече туберкулозу, а да инјекција (Пажња! Нисмо рекли „ињекција“, како би се то могло прочитати да смо писали хрватском латиницом!) и скалпел боле, али враћају здравље! Заблуде се не разбијају загрљајима и пољупцима, него снажним ударцем у лице, ђоном. А ругања и подсмехе више не замерамо.
 
 
ЗНАМО  ЛИ  ЧИМЕ  СЕ  СВЕ  БАВИ  КАТОЛИЧКА  ЦРКВА?
 

Не морамо бити дипломирани теолози да бисмо знали за темељно учење оснивача Хришћанске цркве и позив Исуса Христа својим следбеницима апостолима:
 „Идите и продајте све што имате и разделите сиромасима, и пођите за мном, па ћете имати благо на Небу. Не сабирајте себи благо на Земљи, где га изгриза мољац и рђа, и где га лопови поткопавају и краду, него сабирајте себи благо на Небу… јер где ти је благо, ту ће ти бити и срце. Заиста вам кажем, тешко ће богаташ ући у Царство Небеско. Лакше ће камила проћи кроз иглене уши, него богаташ ући у Царство Небеско“.
 Рецимо да би тако требало да буде. А да ли је баш тако?  Појаве имају своје видљиве и своје невидљиве манифестације. У младости смо читали о шпијунима који су отварали часовничарске, кројачке радње, о учитељима клавира и слично. Тај посао им је био само маска пред земљама у којима су деловали као шпијуни. У излогу своје „часовничарске радње“ шпијун је имао један „стари покварени часовник“. Његова улога није била да показује време, него да у одређене датуме и одређена времена човеку који је био веза саопштава обавештајне податке које је шпијун сакупио, и које је преносио – претходно уговореним положајем сказаљки на том часовнику. Шпијун и његова веза никад се нису састали ни видели, а завршавали су посао. Домицилна земља је ово сазнала тек – после рата! Слично је и са активностима Католичке цркве – једно нам се чини, а друго се догађа! Опсег делатности и величина богатства Католичке цркве су застрашујући, и њих не може тачно да утврди ни једна институција на свету – ни Уједињене нације, ни Савет Европе, ни Светска банка, ни Интерпол, ни Међународни судови УН у Хагу и у Риму. Питање је да ли то може да утврди и – сама Католичка Црква! Па не замерите што то не може да утврди ни удружење „Ћирилица“ Београд са својим подружницама у Москви, Бања Луци, Подгорици, Чачку, Сурчину, Новом Саду и Нишу.  
 
Зашто ми уопште потржемо ово питање?  Па да би народ сазнао истину о богатству и моћи Ватикана, да би касније лакше схватио остале наше тврдње о искорењивању ћирилице. Народ много тога не зна, а душмани су му помагали да он то и не сазна! Они који су рођени у диригованом окружењу искључивости хрватске латинице уз приче о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ наравно да су одрасли на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се ми сусрећемо са нервозним реаговањем кад поменемо Ватикан, комунисте, искорењивање ћирилице и хрватску латиницу. Кад кажемо „Ватикан“, необавештени Срби (ми из „Ћирилице“ их зовемо „обарени Срби“!) нас исмевају: „Идете од Кулина бана“!, а ми им одговарамо: „Касните, кратко вам је памћење. Кад је Кулин бан рођен, ватиканско искорењивање свих писама осим латинског је трајало већ 600 година! „Обарени Срби“ расуђују по начелу: „Ја нисам видео Јупитерове сателите. Закључак: Јупитерови сателити не постоје“.  Своје незнање узимају за јединицу мере којом оцењују туђе знање. Али, ми стрпљиво радимо на објашњавању народу истине о искорењивању ћирилице.
 
Године 1983. Avro Manhattan је објавио књигу „The Vatican billions“ (Ватиканске милијарде). Та књига је у хрватском ијекавском преводу Јасне А.В. објављена фебруара 2010. године у електронском облику на Интернету. Ја сам је пресловио на ћирилицу и прерадио за србски језик екавског изговора, и из те књиге доносим местимичне изводе.
 
**********************************************************************************
 
 
Христос је био рођен, живео је и умро у сиромаштву. “Његова црква” је мулти-мулти-мулти-милијардер. Како је дошло до тога, да иако привидно заокупљена небеским благом, она буде највећи сакупљач и згртатељ овоземаљског блага?
 
Када је све то почело? Где? Како? Шта је било економско царство Цркве у прошлости? Хиљаду, петсто или сто година унатраг? Колико је велико данас? Да ли је могуће и истинито да је она најмоћнија финансијска творевина и утврђење свих времена? Ако јесте, колико хиљада милиона она има? Колико некретнина? Колико деоница, залога, обвезница, вредносних папира? Колико деоница у индустрији нафте, мотора; у хемијској, ваздухопловној индустрији; у електроници и инжењерингу, у туризму и хотелијерству, па чак и у свемирским истраживањима? Да ли је истина да Католичка Црква има велике депозите злата у швајцарским и америчким банкама? Да има више доларске имовине него најмоћније корпорације у САД заједно, и веће монетарне резерве него Француска, Белгија, Италија и В. Британија заједно? И да ће крајем 20. века контролисати најмање трећину укупног богатства Европе и Америке?
 
Шта су и који су њени видљиви и невидљиви фондови у водећим и најјачим земљама света? На сва та питања досада још нико није одговорио. Ова књига сада на њих одговара. Кроз историју, од раних мрачних векова до Ренесансе, Реформације и Противреформације, од Француске Револуције у 18. веку, преко Индустријске револуције у 19.-том, до 1. светског рата, бољшевизма у Русији и 2. светског рата. И од тада па до садашње свемирске ере.
 
Готово 2000 година запањујућег сакупљања и згртања добара и блага, кроз личну похлепу и јавну филантропију, светачка жртвовања, колективна отимања, зле подлости, дарежљивост појединаца, лихварство, а које су спроводили папе, краљеви, прелати, побуњене цркве, горљиви реформатори, свети људи и ниткови; кроз револуције и диктатуре, политичке странке, интернационалне банке, интерконтиненталне корпорације и глобализам у наше доба.
 
Све је поткрепљено именима, датумима, бројкама и чињеницама. Ова књига је јединствено разоткривање највеће финансијске империје коју је свет икада видео, а која је још увек у пуном погону.
 
  ВРХ  ЛЕДЕНОГ  БРЕГА
 
Католичка  црква  је  светска  религија,  светска  држава  и  администрација  и  светска финансијска сила. Међусобна зависност религије, администрације и богатства је испреплетена на највећем/највишем могућем степену. А другачије не може ни бити.
 
Кад је једна религија тако устројена и организована као што је римокатоличка, онда је она неминовно трансформисана не само у администрацију и свемоћно архијерејско црквењаштво, него и у исти такав јак и доминантан економски интерес. А он се скрива иза духовних начела и потхрањује тим истим духовним начелима, која су заправо највећи непријатељи згртања материјалног богатства од стране религије.
 
Од свих фракција подељеног хришћанства, римо-католичка црква је несумњиво најуспешнија у свом згртању и акумулацији овоземаљског блага. Њен успех на том пољу је резултат њеног успеха на религиозном. Ово може изгледати као парадокс, али то је истина. Њена колосална економска моћ произлази из чињенице да милиони њених припадника дају њој део свог земаљског блага ради пропагирања њеног духовног ширења и напретка. А Католичка црква прима, користи и умножава те материјалне добитке. Иако проповеда Јеванђеље које се односи на духовно благо, она не види никакву противречност у свом гомилању материјалног блага овог света.
 
Данас је она тиме заокупљена више него икада раније у својој дугој и шароликој историји. Површан преглед њених активности које износимо у овој књизи, а односи се на неколико земаља, биће довољан да то поткрепи.
 
Католичка црква је доминантна финансијска сила у 2 земље: у Италији где има своје историјско и административно седиште; и у Сједињеним Државама, где су њени религиозни, политички и финансијски напори били подупрти енергијом, ентузијазмом и успехом типичним за САД. Успехом спектакуларним чак и у земљи свакојаких спектакуларности.
 
Текуће фантастично згртање блага од стране Католичке цркве је новији феномен. Као што смо већ раније видели, оно је стварно било започето онда кад је према “Петровој столици” био почињен најсрамнији злочин (према њеном рангирању!), а то је било – одузимање Папских Земаља (Папске Државе) 1870. г. од стране Италијана.
 
Први камени темељци модерне акумулације ватиканског блага нису били положени тек онда кад је папа Пије XI потписао Латерански Уговор 1929. са фашистичким диктатором Мусолинијем и кад се Црква и формално одрекла Папске територијалне државе примивши заузврат позамашну своту новца. Планови су били направљени у време претходног папе Бенедикта XV (1914-22) у времену и након I светског рата. Његов мото је био – “религија је религија, а бизнис је бизнис”. Он је зачетник данашње ватиканске политике да Црква и њене инвестиције не треба да буду ограничене религиозним размишљањем и баријерама, него вођене у правцу добрих, конкретних и профитних послова. Та нова формула је стављена у погон за време његовог понтификата.
 
Са Латеранским Уговором, Ватиканска Државна Ризница је постала службени фонд. Те исте године Мусолини је дао 1.750 милиона лира Ватикану, а уз то и суверенитет као коначно решење Римског питања. Пије XI, не мање добар бизнисмен од Бенедикта, инвестирао је већину примљеног новца у САД у време Велике економске кризе 30-тих година. То је био одличан пословни потез, јер кад се америчка привреда опоравила, Црква је убрала колосалну добит.
 
Осим инвестирања у САД, Ватикан је добар део латеранске накнаде инвестирао и у самој Италији. Резултати су били запањујући, и вредност богатства Католичке цркве у Италији је досегла астрономске цифре. Према британском периодичном магазину “Тhe Economist”, Ватикан је толико увећао свој капитал у Италији да би он теоретски могао “сурвати италијанску привреду у прави хаос ако би изненада повукао одређене потезе на тржишту и у банкарском систему”.
Нино Ло Бело, иначе либерални католик, провео је 8 година у Риму као кореспондент за економију и бизнис за различите магазине такве врсте. Већину свог времена посветио је проучавању ватиканских финансија и написао респектабилну књигу “Ватиканско Царство” (The Vatican Empire). Ево само неколико краћих занимљивих информација из ње. “Тајкун с Тибера” је толико укључен у италијанску привреду, да би пуно тога могло носити ознаку – Made by Vatican – што значи Произведено од ватиканског новца, у ватиканским фабрикама и предузећима!
Тако Италијани живе у кућама и становима који су власништво Ватикана, или су их купили од компанија у власништву Ватикана, или које су изградиле грађевинске фирме у власништву Ватикана. Италијани се возе супер аутопутевима које је финансирао Ватикан, и аутомобилима произведеним у некој ватиканској фабрици. Њихове куће су опремљене стварима које су произведене у фабрикама и фирмама које су власништво или сувласништво Ватикана. Водом, струјом и бутангасом снабдевају их компаније које припадају Ватикану или су под контролом Ватикана. Свој новац држе у банкама које контролише опет Ватикан – фамозна “Банка Светог Духа” је на пример у 100%-тном власништву Ватикана. Капитал Свете Столице је инвестиран у готово све гране италијанске индустрије, трговине, услуга и др. – фабрике хране, текстила, грађевинског материјала, оружја, хемијске, тешке индустрије, бродоградње, возила... затим у осигуравајућа друштва, хотеле, туризам, ТВ и Радио станице, издаваштво, штампу..... итд. У том мозаику компанија неке су прави светски дивови, попут грађевинске компаније Generale Immobiliare која је права тврђава ватиканске финансијске империје са капиталом од 75 милијарди лира. Само у 1967. години она је утрошила 30 милијарди лира на грађевинске пројекте, углавном стамбене блокове, хотеле, канцеларије и резиденције у градским центрима Милана, Ђенове, Рима, Фиренце и Напуља.
 
 
Ова ватиканска експанзија у Италији била је олакшана и тиме што је Црква (Ватикан) изузета од опорезивања и не плаћа никакве порезе. Али и због разних других повластица. У 1967. г. министар социјалиста Луиђи Прети покушао је да “утера порез” и од Ватикана који је дуговао држави више милијарди лира, од када је 1962. г. прихваћен нови порески закон. И,  шта је Ватикан направио? Да би то избегао и онемогућио разоткривање своје финансијске моћи, почео је продавати своје акције и интересе у италијанским компанијама и реинвестирати у прекоморске земље. Тако ради “Света Столица”! И тако је с Италијом.
 
Ипак, папа Павле VI није се устручавао да каже (у шали, или цинизму?) да “Црква види себе као Цркву Сиромаха!”
 
Његова изјава је изазвала и разљутила многе католике. Неки су отишли и даље, па су демонстрирали против скандалозно богате Цркве. Католички свештеници протестовали су у САД, Француској, чак и у Италији. У октобру 1971. г. католички свештеници демонстрирали су на Тргу Св. Петра у присуству папе носећи барјаке с натписом: - „Цркво, не бацај мрвице сиромасима. Иди и продај што имаш и подај њима“!
 
Протести из саме Цркве су се умножили и изазвали забуну у редовима обичних католика. Огромно богатство изазвало је моралну дилему, али и финансијску. Црква је постала врхунски богаташ, не само због неуморног сабирања новца од стране њених многобројних верских, црквених и лаичких организација, затим скупљања по верској дужности (догматска), него и због вештине врхунских финансијских мозгова који су знали где и како најбоље инвестирати. Поготово од II светског рата па на овамо. Они су уз помоћ Провиђења, ватиканске милионе претварали у милијарде.
 
Папа је морао основати специјално тело Префектуру (Уред) за економске односе, а којом управљају већином амерички, немачки, француски и други мозгови. Они делују углавном изван Италије, јер је највећа маса невидљивих ватиканских инвестиција разграната на интернационалном пољу.
 
Но, финансијски мозгови имају доста посла и у Италији. Они воде бригу о безбројним деоницама и интересима разасутим по многобројним фирмама у којима је Ватикан већински (или мањински) деоничар. Не тако давно Ватикан је држао петину деоница свих фирми уписаних на италијанској Берзи. Поуздани извори наводе да је у исто време Ватикан имао златне резерве вредне 11 милијарди долара, што је било трипут више од Велике Британије.
 
Уопштено узевши, финансијско царство Католичке цркве слично је леденом брегу којем је тек мањи део видљив изнад воде.
 

 
НАЈБОГАТИЈА  ДИВОВСКА  ТЕОКРАТИЈА
 Католичка црква у САД је “нација унутар нације”. И то није само фигуративни говор, него чврста и непобитна чињеница америчке стварности.
 Када на пример амерички католици говоре о америчкој слободи и демократији, они увек мисле на католичку слободу и “демохришћанску демократију”, а којој је коначни циљ Католички Амерички Устав као задњи стадијум ка тоталној Католичкој Америци. То више није само апстрактно размишљање, пошто је процес у току и добија све већи замах.
 Католичка црква гради своје царство у САД, и више ни нема озбиљне опозиције која би угрозила њену експанзију и коначну превласт. Резултат њених активности на свим нивоима америчког друштва јесте тај, да су практично све друштвене структуре прожете католичким елементом и католичким структурама, директно или индиректно. Попут дивовског храста који је испреплетен чврстим жилавим бршљаном. Тај бршљан чине безбројне католичке организације и институције, наведимо само неке: Католичка Легија Морала, Католичка Штампа, Католички Радио и ТВ, Католичка Осигуравајућа Друштва, Католички Клубови, Католичка Мајка Године, Католички Ратни Ветерани........ и безбројне сличне. А све су оне потпомагане на разне начине и по религиозној основи.
 
Најимпресивније су римокатоличке образовне и медицинске установе. Њихова образовна машинерија обухвата све, од дечијих вртића до универзитета (темељита индоктринација младих), а медицинска од најмањих амбуланти до највећих и најмодернијих болница и санаторијума. Њихова финансијска вредност достиже на милијарде долара. То је постигнуто заобилажењем Устава, легалним и полулегалним манипулацијама и притисцима прикривених католичких група у државној администрацији, а које све раде у корист Католичке цркве. На пример, под администрацијом Л.
Џонсона (1963-69.) на стотине федералних програма прибавило је огромне своте државног новца црквеним агенцијама, већином католичким. Милиони долара су прошли кроз црквене касе, а многи и остали у њима. Од 1947. до 1964. преко 7000 пројеката је одобрено, претежно медицинских установа. Само за један пројекат Католичка црква је добила 305 милиона долара, док су све остале протестантске и јеврејска заједно добиле 168 милиона.
 
Католичке образовне установе обухватају око 2500 школа, 300 колеџа, семинара и универзитета. За одржавање и финансирање истих, Црква прима замашне своте од Државе. Број жупних црквених школа расте брже од државних, што значи да Католичка црква добија све веће донације и средства од већински протестантске земље. И то оне која се поноси својим два столећа уздизаним Уставним начелом о потпуној Одвојености Цркве од Државе (а што подразумева све религије). Запањује чињеница да под капом разноврсних федералних програма и пројеката милиони америчких некатолика доприносе милионе долара за куповину, повећавање и одржавање имовине Католичке цркве. Чини се као да амерички грађани нису уопште свесни ове тако очите аномалије.
Ватиканске финансијске активности и уносна предузетништва су исто тако разноврсни као и код најуспешнијих светских пословних корпорација.
 
Нино Ло Бело, новинар “Њујорк Хералд Трибјуна” и стручњак за економска подручја, либерални католик, након вишегодишњег истраживања ватиканске економске моћи, морао је признати “да су ватиканске инвестиције тако велике, распрострањене и комплексне, да је потпуно немогуће добити јасну слику о томе” (цитат из књиге “Ватиканско царство”). Већина ватиканског новчаног капитала је депонована у америчким и швајцарским банкама, и нико не зна о коликом се капиталу ради. За разлику од већине великих концерна Европе и Америке који су под контролом својих држава и Влада, Ватикан је потпуно слободан да пребацује огромна средства где год жели и кад год жели, већ према најповољнијим приликама. Захваљујући томе, као и фамозном “изузећу од опорезивања по религијској основи”, имовина Католичке цркве је у непрекидном порасту.
Посебан феномен су разне и многобројне католичке групе – Акције, које су интимно удружене с Црквом и које такође имају своја посебна права. Оне се такође баве бизнисом и остварују профит. Засигурно најпознатија од тих група је – Опус Деи – (Дело Божије). Већина ових квази-религиозних група бави се разноврсним комерцијалним пословима, најчешће издаваштвом и осигурањима.
 
Надаље, није никаква тајна да се неки црквени редови баве производњом алкохолних пића, као напр. Хришћанска браћа (бренди), Картузијанци, супер ликер Чартрез итд. Амерички монаси и монахиње су врло заузети стварањем профита. Тако Траписти опатије Св.Јосип на својој великој фарми производе сиреве и креме. Монаси опатије Наша Госпа од Гетсеманије баве се уносним пословима – сиреви, колачи, кобасице. Цистерцити у Ајови имају говеда, млекару, али и пилану и каменолом. Кћери Св. Павла имају штампарију.... итд. итд. Црквени редови купују и поседују зграде, хотеле, дворане, магацине, стоваришта.... А сви ти многобројни црквени редови који се баве уносним пословима не плаћају ни цента пореза, само стога што су религијске организације и носе верски предзнак. Неке од њих које су више лаичке (световне) него верске, прави су финансијски дивови са својим посебним правима, као Колумбови Витезови чија је имовина у 1966. премашила 300 милиона долара.
 
Иначе, најважнији по свом значају и утицају је свакако исусовачки ред – Дружба Исусова, или Језуити. Друштво је моћно на образовном, финансијском и политичком плану. Оно држи 28 католичких универзитета, од којих нека добијају велика средства од државе, упркос чињеници да је Ред укључен директно или индиректно у врло уносне послове. Осим што су крупни деоничари у банкама и великим компанијама, они су и најважнији сувласници у 4 највеће авио-индустрије, имају велики интерес у 2 нафтне компаније, а контролишу и више ТВ и Радио мрежа. И наравно, Ред не плаћа ни цента пореза.
 За разлику од својих европских двојника, америчке монашке заједнице “сестринске и братовске”, више су пословне него религиозне. Многобројни сестрински редови поседују имовину у вредности око 12 милијарди долара, а отприлике толико и мушки редови. По стандардним прорачунима, “вредност” католичких црквених редова у САД износи око 23 милијарде долара. Ми смо навели имовину религиозних дружби које подразумијевају сиромаштво. Међутим, то њихово “сиромаштво” је велико око 23 милијарде!
 Што се тиче укупне имовине Католичке цркве у САД (власништво, сувласништво, инвестиције, приходи, деонице, обвезнице, државне хартије од вредности.....) њено богатство ограничено само на религиозну функцију износило је у 70-тим годинама преко 54 милијарде долара. Али, то је само врх леденог брега изнад воде, дакле оног видљивог. Комерцијалне активности Римо-католичке цркве у САД су тако разнолике, распрострањене и тако спретно прикривене и затајене од јавности, да их је немогуће све “извући и истерати” на видело дана. Новине ретко спомену неки многомилионски пројект иза кога стоји Католичка црква, односно њене компаније и подружнице. Имовина хиљада католичких жупа широм САД никада није обелодањена.
Једна агенција која је истраживала црквена предузетништва открила је да Католичка црква инвестира најмање свог новца у – добротворне сврхе и програме! А управо то би требало да буде на самом врху свих њених делатности. И то по упутству оног истог Учитеља на којег се та иста Црква позива. Но, да ли и колико она уопште слуша Исуса Христоса?
Споменућемо два-три примера оних невидљивих милиона Католичке цркве. Она на пример систематски и константно “подсећа” (уствари додијава и мољака) своје вернике да добар католик треба да се сети своје Цркве у свом тестаменту. И то са барем 10% од своје заоставштине. Пошто Американци слове као врло сентиментална и дарежљива нација према својим Црквама, овај вид “жетве” такође није никада у целости разоткривен, али се рачуна с годишњим многомилионским износима. Надаље, родбина и пријатељи стално се подсећају на плаћање миса-задушница за драге покојнике и њихов бржи прелазак из ватре чистилишта у блаженство раја. Споменимо још и игру Бинго.. Иако је Бинго легалан у 11 савезних држава, Католичка црква профитира од тога у свих 50. Два поуздана истраживача, Ларсон и Лауел, израчунали су годишњу добит од игара од око милијарду долара.
Но, оно што запрепашћује у односу на толико богатство јесте то, да та колосално богата Црква добија редовно и додатне порције као “поклон-помоћ” од саме Државе. А она све прима, штогод јој се даје. Осим тога, њој је изгледа сасвим нормално да некатолици плаћају порезе и тако доприносе богаћењу Католичке цркве. О моралности таквог стања она пуно не брине.
 
Али највећа аномалија ситуације је ипак чињеница да Католичка црква, иако прима и зарађује фантастичне своте новца, не плаћа никакве порезе на своју огромну имовину и приходе. Од укупног богатства свих цркава у САД, више од половине припада само једној – Римокатоличкој. И на то огромно богатство никада није плаћен било какав порез, нити је затражен било какав финансијски извештај.
 
Као што је већ речено, све религиозне организације ослобођене су од опорезивања, федералног, савезног и локалног. Све што носи назив – црквено. Штавише, оне су ослобођене од тога да праве извештаје, да праве своје буџете, активу и пасиву, приходе и расходе исл. Све оно што сви други морају, њих једноставно заобилази, а због једне једине речи – привилеговани – или повлашћени!
 
Узевши у обзир све погодне факторе, Католичка црква је постала најмоћнија корпорација у САД и у кратком времену од само једне људске генерације, она се трансформисала у најбогатију дивовску теократију на свету.
 
А шта Исус Христос мисли о томе?


 КАТОЛИЧКА  ЦРКВА  КАО  НАЈВЕЋА  ФИНАНСИЈСКА  СИЛА 20.  ВЕКА
 
 
У 70-тим годинама финансијске резерве Ватикана биле су енормно високе. Само његове ликвидне капиталне резерве достигле су астрономске бројке. Оне се односе на његова поседовања деоница на Берзама и друге уновчиве вредности. По најконзервативнијим прорачунима Ватикан је највећи светски деоничар – 5-10 милијарди долара 1970/71.г.
 
Главни партнери Ватикана у новчаним трансакцијама су некатолици, протестанти, Јевреји, па чак и атеисти који држе светски угледне и поуздане банке и новчарске фирме. Тако су финансијске трансакције ватиканског новца годинама водили велики банкарски концерни Ј.П.Морган у Њујорку (већином за америчке инвестиције), Хамброс Банк Лондон за британске инвестиције и Швајцарска Кредитна Банка за европске инвестиције. Ватиканске банке – Римска, Комерцијална и Банка Св. Духа, као и многе друге мање познате али једнако веште, такође су водиле и умножавале апостолске милијарде широм глобуса.
 
 
 
Не сме се заборавити да су горе наведени облици само текућа новчана средства Свете Столице. Ми смо потпуно искључили разноврсна власништва некретнина, земљишта, индустријске и трговачке концерне које Католичка црква поседује или контролише у Италији, Шпанији, Немачкој, Северној, Средњој и Јужној Америци. Додајмо томе и њену имовину у Азији, Африци и Аустралији. Заправо, стварну вредност колосалне црквене имовине сасвим је немогуће израчунати.
 
Треба се присетити да Ватикан, или боље речено Света Столица, поседује на хиљаде и хиљаде цркава, катедрала, манастира и разних других црквених грађевина широм Западног света. Колика је новчана вредност свих тих грађевина или земљишта на коме оне стоје? Колико на пример вреде највеће цркве попут базилике Св. Петра у Риму, Нотр Дам у Паризу или Св. Патрик у Њујорку? Затим, не треба заборавити велику имовину коју поседују архијереји свуда по католичким, протестантским па чак и нехришћанским земљама. Ми смо направили краћи преглед такве имовине у САД чија вредност досеже милијарде долара, и у сталном је порасту. Такав исти процес се одвија у многим земљама, укључујући и Енглеску и остатак Европе.
 
Тврдња да такву имовину Католичка црква не поседује тако је климава и лабава, као и тврдња да иста мора имати земаљско благо да би могла деловати духовно. То је слично оном примеру комунистичке владе “која не поседује ништа пошто је све власништво народа”, док уствари она посједује све, а народ у стварности ништа. Када Католичка црква купује или продаје нешто, бискуп ставља свој потпис, што значи да његова “столица” прима новац и постаје власник. Било да је трансакција ограничена на дијецезу, било да је води национална јерархија, или сам Ватикан, заправо је неважно, јер коначно то постаје власништво Католичке цркве.
 
Већина католичких земаља ослобађа Католичку цркву од плаћања било каквих пореза и намета. То омогућују тзв. конкордати (специјални уговори) између неке државе и Свете Столице којима се под капом “уређења међусобних односа” уствари привилегује Католичка црква. Главне тачке таквих конкордата су: већ споменуто изузеће од плаћања пореза, затим повратак евентуално одузете имовине од неке бивше власти, затим финансирање Цркве од стране Државе (што значи да порески обвезници морају давати за Католичку цркву), као и давање што већег утицаја Католичкој цркви у друштву кроз образовни, медијски....и друге системе. Наравно да постоје разне варијације таквих уговора, али наведене тачке су суштински елементи истих. Све остало зависи колико је нека Држава спремна да да Католичкој цркви. Пошто су такви Уговори увек најкориснији за католички клер и Цркву као институцију, па практично нико други нема користи од њих, није сасвим јасно зашто државе склапају такве споразуме са Светом Столицом (Црквом), а с којима државни буџет губи огроман новац.
Ређи случај су државе које саме скупљају порез за цркву путем тзв. ”црквеног пореза”. То је случај с Немачком, где држава приморава грађане да плаћају црквени порез – Kirchensteuer. То је почело с Вajмарским Уставом из 1919., а потврђено конкордатом између Хитлера и Ватикана 1933. Та бизарна пракса је настављена и после II Светског рата. То је било могуће јер је на власти била прокатоличка Влада, тзв. хришћански демократи - ЦДУ. Она је наметнула народу не само нежељени црквени порез, него је ставила државну машинерију на располагање Цркви. У 1972. г. протестантске Цркве су извукле од пореских обвезника 1,5 милијарду ДМ, а Католичка 1,2 милијарде. Иначе, у Немачкој је 51% протестаната према 44% католика.
 
 
Иако Немачка није једина, у њој је политички католицизам најдуже доминирао. У свим земљама где су на власти тзв. хришћанске демократске странке или краће “демохришћани” (а које су заправо Католичке Партије) оне марљиво пропагирају интересе Католичке цркве. Ако оне још имају и национални предзнак, онда је засигурно реч о спрези национализма и клерикализма. А то је спрега која се кроз историју показала врло штетном и опасном по народе.
 
Чак и у високопостотно протестантској Енглеској, Ватикан има своје финансијске интересе и инвестирао је стотине милиона, на пример у С.Н.И.А.- Вискоза корпорацију. Слични концерни у које је Ватикан инвестирао и ре-инвестирао постоје широм Европе.
 
 
 
НЕДОКУЧИВЕ МИЛИЈАРДЕ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ
 
 
Католичка црква има и ону другу врсту блага које, иако не можемо дословце рачунати као пословну имовину, ипак је стварно, конкретно и вредносно. То су она недокучива и чешће невидљива духовна блага у њеном власништву. Некима вредност расте из дана у дан једино из разлога што она постоје. Друга се експлоатишу кроз религиозне осећаје, наду и страх верника.
 
Католичка црква је највећи власник историјских, архитектонских и уметничких
 грађевина на свету. Неке датирају из првих векова хришћанства. Оне чине уметничку, културну, религиозну и националну баштину и непроцењиве су у савременом платежном рачунању. На пример, ако се ограничимо само на Италију, колико у новцу вреде катедрале у Фиренци и Пизи, базилика Св. Марка у Венецији, или само четири главне римске базилике – Св. Петра, Св. Павла изван Зидина (ватиканских), Св. Јована Латеранског и Св. Марије Велике – када би оне биле стављене у продају? Знамо да Католичка црква поседује на стотине таквих уметничких и историјских грађевина широм Европе, а њихова вредност је неизрачунљива.
 
Оне често у свом саставу имају црквене објекте који су кроз векове накупили вредне уметничке предмете, што додатно увећава њихову вредност. На пример, један стари златни калез осим своје вредности у злату, још је сто и хиљаду пута вреднији због своје старости и историјског значаја. Ризнице познатих катедрала, базилика и цркава препуне су таквих предмета, а чија  вредност је непроцењива управо због њихове историјске вредности и старости. Додајмо томе и безбројне кипове светаца, мученика, анђела… улепшане златом, сребром и драгим камењем, а којима су украшене католичке цркве на све стране. Њихова цена би достигла на стотине милиона долара.
 
Али ни то није све. Католичка црква је највећи и најстарији сакупљач уметничких предмета свих времена. Најславнији сликари, вајари и разни уметници западног света, од првих векова хришћанске ере па до нашег времена, радили су за њу и доприносили улепшавању њених грађевина. Леонардо да Винчи, Микеланђело, Тицијан, Рафаел, Ботичели, Ђото, Мантења…да споменемо само неколицину који су цркви оставили многа своја најбоља мајсторска дела. Многе папе су разметљиво и немилице трошиле на градњу и раскошно украшавање црквених објеката, иако Христос и Апостоли нису ни споменули градњу хришћанских храмова.
Размислимо о уметничким делима која црква поседује широм Европе. Не заборавимо ни она у самом Ватикану. Може ли ико проценити вредност Сикстинске капеле? Даље, ту су и бројне римске и грчке скулптуре у ватиканским галеријама. Осим тога, Ватикан поседује на хиљаде рукописа чија вредност се може донекле изразити у милионима долара. Позната је чињеница да се уметничка дела могу наћи у свакој већој, или чак мањој католичкој цркви по целој Европи. И тако, већ због самог њиховог поседовања и сталног пораста протоком времена, Католичка црква је највећи „уметнички“ милијардер света. Ватикан је 1971. г. одредио попис свега уметничког блага у свету, и бискупи су добили упутство да сви жупници морају направити инвентар свих уметничких дела у свим црквама и уз помоћ стручњака израчунати њихову новчану вредност. И дао упозорење „да ће сваки свештеник који буде продао неко уметничко дело без дозволе изгубити своје место, уред, и бити екскомунициран“.
 
Неки бискупи, чак и кардинали, отворено су заступали продају таквог блага и отварање фондова за помоћ сиромашнима. За време Светског бискупског синода одржаног у Риму 1971. године, кардинал Хинен (енглески кардинал Примат и надбискуп Вестминстера) предложио је да „папа треба да охрабри католичке цркве да продају део свог блага, и тако помогну сиромашнима овог света“ (а по Христовом упутству). Његов предлог је био овакав: цркве и манастири треба да прегледају своје ризнице и да виде шта би се могло продати, јер у њима има на стотине и хиљаде калеза, посуда, прибора… и сличних предмета који се не користе и само скупљају прашину. Њих би требало продати и за тај новац купити храну за људе који оскудевају и гладују. Он је даље рекао да би Света столица требало да дâ добар пример осталима, и у ту сврху прода нека од мајсторских дела из своје богате колекције! Вероватно погађате какав је био одговор Ватикана на овај самарићански предлог.
 
Осим уметничке и историјске баштине цркве, најуносније улагање у њен мултимилијардерски портфељ је свакако немерљивост њених религиозних атрибута. Они су њен највреднији капитал, јер већина њених припадника признаје је као своју духовну господарицу, мајку и апотекарицу која зна да припреми потребан лек. Зато они желе да својим новцем и земаљским благом задобију њену наклоност, или да кроз њено посредовање стекну наклоност Неба.
Ми смо се у ранијим поглављима осврнули на прошлост, када су масе верника из свих делова Европе долазиле у Рим за време Прве Јубиларне Године 1300. Видели смо како су ходочасници из Енглеске, Шкотске, Ирске долазили да искажу поштовање према гробу Св. Петра и тамо оставе своје дарове. Времена су се променила, али било би погрешно мислити да је та пракса нестала. Нису то више онако спектакуларна испољавања масовне побожности као у средњем веку, али и ова савремена су донекле њима слична. Данашњи верници и ходочасници пристижу у луксузним аутомобилима, брзим возовима и интерконтиненталним авионима. Тај феномен нашег времена – масовни туризам – далеко је профитабилнији од некадашњег средњевековног типа.
 
Светилишта и олтари наводних чуда, чудотвораца и указања, савршено функционишу у сврху црквеног профита. Потрошачи верници посећују таква места где је, на пример, Св. Фрањо Асишки ходао, неки светац сахрањен, или се Девица појавила и говорила. Лурд и Фатима су несумњиво два најславнија светилишта нашег времена. Само Лурд, мали пиринејски градић, може се похвалити са 600-тинак коначишта и хотела, а сав бизнис у њему је подређен религији. Безбројни религиозни сувенири, од пластичних Девица до чудотворне воде из „Пећине“ у пластичним боцама, све се продаје и „иде као алва“. Године 1958, Лурд је славио 100-годишњицу указања Девице. У тој години ходочасници су тамо потрошили око 200 милиона долара. Осим Лурда, ту су још и Фатима, Монсерат, Асизи, и наравно сам Рим, а који не заостају пуно за Лурдом у производњи новца. Осим ових најславнијих, бројна су и остала светилишта у којима побожни остављају новац и друге дарове.
 
Сам Рим је дакако још увек најпривлачнији град за католике, али и некатолике такође. Свети Петар више не треба да златним словима пише „писма са Неба“, као у 8. и 9. веку. Кутије за дарове стратешки су постављене свуда по црквама и капелама. Додајмо томе и оне бројне изуме који доносе растућу добит Ватикану, као што су опроштајнице, разне потврде, благословене формуле, свете заштитничке медаље, капице, иконе, скапулари и слично, а који додатно обогаћују Свету Мајку Цркву.  Приликом посете пријатељу у Тарагони (Шпанија), аутор ове књиге је опазио урамљену папину слику украшену златним арабескама и импресивним потписом. Домаћин му је објаснио да ова слика има значај и вредност „превентивног опроштења“ у случају да њен власник умре без примања црквених сакрамената. Слика је купљена у Риму и коштала је купца неколико хиљада пезета. Овај „документ“ је штампан на свим већим европским језицима и продаван је у хиљадама примерака.
 
Продаја реликвија светаца није ствар прошлости, како би се то могло помислити. Иако је та пракса прилично опскурна, она је ипак врло развијена у самом Ватикану и изван њега. Да ли су те реликвије заиста чудотворне, то знају само њихови купци, али оне се добро продају.
Даље, верници се редовно подсећају (поготово они богати) да се сете своје цркве у свом тестаменту. Тако манастири, жупе и друге црквене институције постају наследници мањих или већих добара, некретнина и земљишта. Павле VI пре него што је постао папа био је стручњак за оставштине, и заслужан је за милионе које су верници оставили Цркви. Ова пракса изнуђивања нарочито је раширена у САД.  Тако је једног дана Асошијетед Прес објавио да је госпођа РТ Валас из Саратога Спрингса, Њујорк, оставила 2,5 милиона долара папи и још толико једној монашкој заједници. Ватикан никад није открио колико добија од тих завештања и тестамената, али износи морају бити велики, јер је једно посебно тело задужено за приходе из таквих извора.
Најраширенији и најуочљивији извор прихода за цркву је свакако недељни дар. Овај облик новчаног приноса је вредан пажње, пошто је он чврста и редовна навика верника. Католици морају да присуствују миси најмање једном недељно, обично недељом, што они и чине. Ако се узму чак и веома мали износи који се при том дају, и ако се помноже са бројем оних који присуствују мисама, добијају се замашне своте које се сливају у црквене благајне.
 
Али још уноснији и при том редован извор прихода за Католичку цркву је еухаристија. Она је вреднија од било каквог рудника злата или нафтне бушотине, јер је непресушива. Католички клер је обавезан да одржава мису еухаристију најмање једном дневно, најчешће је то два пута, ујутро и увече. Миса је жртва за добробит католика, живих и мртвих. Црква одређује минималну тарифу за мисе, иако свештеници могу тражити колико желе. Кад се све то сабере – цркве, мисе, свештеници – добијају се запањујући износи новца који пљушти у црквене благајне.
 
И коначно, ватикански чврст и редован приход је тзв. Петров новчић. Он потиче из времена уздизања култа Св. Петра  „кључара Неба“, и ходочашћа на његов гроб. Краљ Ина одредио је порез од 1 пенија за сваку породицу у краљевству Есекс за помоћ ходочасницима који су одлазили у Рим да одају поштовање Св. Петру. Тако је рођен „Петров новчић“, који су онда увели и други краљеви. Карло Велики учинио је Петров новчић обавезним за све власнике кућа и земљишта у свом царству. Краљ Кануте учинио је исто у Данској, и Нормани на Сицилији. У Шпанији је уведен 1073, у Чешкој 1075, у Хрватској и Далмацији 1076, а у Португалији 1144. г.  У Енглеској га је укинуо краљ Хенрих VIII, краљица Марија поново увела, а Елизабета I коначно укинула 1558. године.
 
Петров новчић је био увођен или укидан у разним земљама, већ према политичким приликама. У 18. и 19. веку готово је ишчезао. Било како било, када је 1848. г. Рим постао Римска република а папа морао да бежи, католици су прискочили у помоћ.  У Паризу је основана Комисија за скупљање Петровог новчића, а бискупи у целом свету тражили су новац за помоћ папи. Од тада је Петров новчић опет заживео у Европи и обема Америкама. Фондови су толико нарасли, да је Света Столица 1860. г. основала посебно тело да њима управља. Када је 1870. г. папа коначно изгубио све територије,  Петров новчић је постао финансијски спасилац.
 

 
Прошња преко Интернета: уделите не излазећи из куће!
 

 
Најбогатији проси од најсиромашнијих!
 
Тако оживљен, Петров новчић је наставио да живи до данас. Он се редовно скупља у свим католичким црквама широм света, обично на Дан Св. Петра 29. јуна. У Италији новац се даје бискупима, који га односе или шаљу у Рим. У другим земљама, он се даје папиним амбасадорима, нунцијима. У томе су најдарежљивији Немачка, и нарочито САД. Ми смо већ споменули кардинала Спелмана, који је обично носио најмање по милион долара одједном.
Било је разних покушаја да се израчуна годишњи износ Петровог новчића, али узалуд. Ватикан никада није дао ни најмањи наговештај о тим износима. Ми смо покушали да то израчунамо једноставним математичким поступком рачунајући овако: ако сваки католик даје просечно 25 центи (четврт долара), и да има 600 милиона католика, то би дало око 125 милиона долара. Тврдњи да многи католици дају врло мало или ништа може се  супротставити  тврдња да многи католици дају пуно, и тако  компензирају оне претходне. Не треба заборавити да Петров новчић није обавезан, и даје се независно од религијског жара и ревности.
 
Скроман ситниш Петровог новчића кад стигне у Рим умножава се у милионе. Он има и своје имитаторе. Например, дијецезе америчких бискупа и кардинала имају своја посебна скупљања, и тај новац се не шаље у Рим него остаје у локалним касама. Контрибуције (доприноси) су битан саставни део црквене машинерије Католичке цркве, и постале су саме по себи интегрални део њеног финансијског царства.
 
Не смемо заборавити ни католичку мрежу Каритас (помоћ и потпора), у коју се сливају милиони, а које дају добри људи у жељи да помогну другима. Због огромних средстава која пристижу, око милијарду долара годишње, Ватикан је морао основати још једно посебно тело – Cor Unum – да управља тим средствима.
 
Несклад између преокупације Католичке цркве са овоземаљским благом и Христове доктрине о небеском благу све више узнемирава искрене католике, лаике и клер. Црква би морала да се освести од своје опијености богатством и моћи, и да схвати шта значе све чешћи, иако спорадични, протести њених верника против њеног колосалног богатства. Надбискуп Париза кардинал Франсоа Марти пустио је у продају део ствари из надбискупске палате као „симболични гест“. Он се сложио са надбискупом из Ресифеа, Бразил, да треба елиминисати тај толико упадљиви жиг богатства и разметања Цркве, неспојивог са  Христовим и апостолским сиромаштвом.
 
Додуше, многе папе у прошлости су говориле о сиромашној цркви. Али, то је противречило чињеници да црква наставља да згрће и гомила благо и постаје све богатија и богатија. Такве папске изјаве су увек узимане са великом дозом цинизма, нарочито у Риму. Реакција римског становништва увек је била добар показатељ реалности Ватикана. Популарни актуелни коментар на задње папино упутство у односу на сиромаштво цркве типичан је и врло поучан. Гледајући црне блиставе кардиналске лимузине које клизе Ватиканом Римљани овако тумаче три слова SCV на њиховим таблицама: Se Cristo Vedesse = Кад би Христ то видео! Наиме, њихове таблице носе ознаке SCV што значи Stato Citta del Vaticano, Држава град Ватикан.
 
Могло би се рећи да су Цркви потребне њене милијарде за њене многобројне активности.  Речи Гргура Великог биле су: „Ми немамо блага које припада нама, али нама су поверена на чување и расподелу добра сиромашних“! Од времена његових дана, историјска стварност је та да је Црква упркос повременим потресима израсла у највећег светског моћника и поседника што се тиче материјалног блага.
 
Организовано хришћанство се изопачило у дивовског згртатеља и корисника свих врста материјалног блага и добара овога света. Готово милијарду хришћана још увек вољно доприносе ионако већ фантастичном богатству својих цркава. Од тога више од 600 милиона римокатолика припада цркви која због свог јединства, циља и ревности далеко надмашује све остале. Сви ти милиони хришћана желе да задобију наклоност Неба, и спремни су да за то плате, неко више, неко мање. Но, питање које они треба што хитније себи да поставе у ово савремено турбулентно доба брзих глобалних промена је врло умесно питање: Шта би Христос учинио са толиким колосалним благом? Од тог одговора зависи не само исправно или погрешно тумачење Његовог Јеванђеља, него и будућност тог истог организованог хришћанства.
 
 
 
 
АРБИТАР ЗАПАДНОГ СВЕТА
 
 
Рачуна се овако: када би се милијарде Католичке цркве умножавале пропорционално садашњем расту, кад би сва њена видљива и невидљива имовина (локална и глобална) наставила да расте у монетарној вредности и уз истовремени пораст католичког становништва, Католичка црква би крајем 20. века имала и контролисала (директно или индиректно) најмање трећину свих извора богатства западног света. Оваква очекивања била би застрашујућа. Или су она тек пука апстракција? Али, чак и као нагађања она су алармантна. И као видљива стварност она су претећа за некатолике, али и за католике такође. Па чак и за саму Католичку цркву. Процес је неизбежан, јер је фактор убрзања све већи. Осим тога, док је пре гомилање богатства Католичке цркве било ограничено на мању или већу групу народа, сада је оно прекорачило океане и хемисфере и обухватило је два најнапреднија, највиталнија и најбогатија континента – Европу и Америку.
 
Њено незасито згртање овоземаљског блага, осим што ју је кварило, увек је доносило неизбежне катастрофе њој, али и другима. Примере смо видели на претходним страницама ове књиге. Од Пипинових донација (8. век) Римска Црква постаје територијална и световна сила која је све више јачала у спрези са световним владарима. Тако је почео најсрамнији период њене историје. Неке њене папе су били најпокваренији ниткови и права чудовишта, највише због тога што је већина желела Петров престо не само да влада духовно, него и да буду земаљски краљеви. Дакле, да владају овоземаљским краљевством и користе његова блага за своје потребе, а што их је водило кривим путем.
 
Крајем 1. миленијума папе су већ биле изједначене са краљевима и царевима, и у надолазећим вековима постајале су све дрскије. Реформација је морала експлодирати. Због тога што је имала превише, Црква је и изгубила највише, готово пола Европе. Северна Европа је одузета од ње. Противреформација је спречила потпуну катастрофу, али је и повећала даље згртање блага.
 
Дошла је Француска Револуција и срушила монархију и аристократију. Католичка црква као највећи власник добара била је третирана попут споменутих паразитских категорија које су живеле на грбачи народа и сматрана је најгорим земаљским моћником и израбљивачем народа. Изгубила је највећи део свог богатства, као и оданост многих који су сада на њу гледали са мржњом и бесом.
 
- Револт Шпанске Америке показао је слично непријатељство, и један од првих потеза новонасталих Латинских република био је лишавање Цркве њене дивовске имовине. 
- После 1870. г. и Француска је пошла њиховим стопама после слома у рату са Пруском. У међувремену 1870. г. Црква је изгубила све територије у Италији, као и сам Рим, који је постао престоница новоформираног Уједињеног Краљевства Италије.
- Мексичка револуција 1927. г. национализовала је највећи део црквене имовине.
- Бољшевичка (Октобарска) револуција 1917. г. развластила је Руску Православну Цркву која је такође била незасито похлепна за овоземаљским благом. Ова источна копија Римокатоличке цркве доживела је слом заједно са царизмом са којим се била идентификовала.
Процес који је водио Цркву у толике невоље наставља се и даље, иако не тако отворено и видљиво. Већ смо споменули невероватно гомилање блага сваке врсте које Католичка црква спроводи марљиво у наше дане, и то на свим нивоима, у свим правцима и кроз разне структуре. Неизбежна последица ће бити њено ултимативно лишавање и развлашћење од тог мамутског богатства. То није само тмурно нагађање. То је и логичко закључивање о нечему што се већ догађало и понављало у прошлости. А пошто се историја понавља и пошто после сваке кулминације долази и пад, логично је да ће се то догодити и у некој предвидљивој будућности. Када? Крајем 20. века или почетком 21. и новог миленијума? Верници би рекли – то само Бог зна. Јер они који не науче лекције из историје, морају их стално понављати.
Када једна Црква на разне начине стекне или добије неку имовину или било какву вредну ствар, она ће је задржати заувек, јер се Црква као удружено тело не кажњава нити укида. Када појединац умре, следи прерасподела његове имовине. Слично се догађа у било ком послу или компанији где се зна власник. Са Католичком црквом то није тако. Њени појединачни чланови умиру, њене папе умиру, али она и даље остаје власник целокупног богатства. А оно се даље умножава, јер сваки нови нараштај додаје нове милијарде. И тако Црква себе обогаћује са сваком новом генерацијом, док коначно она не постане доминантан власник у друштву у коме делује. Тај процес је видљив у многим земљама, а нарочито у најдинамичнијој земљи света – САД.
 
Ситуација је пуна великих опасности,јер су све чешћи захтеви за црквеном експропријацијом. То ће даље водити ка све већем немиру и побуни, односно ка могућој верској и грађанској катастрофи. Упркос злослутним предзнацима, данас је Католичка црква грозничаво заокупљена згртањем још већег богатства, као и задобијањем моћи. У данашњем свету који је узбуркан и немиран, видљиви су изрази огромних индивидуалних и колективних несигурности. У таквом свету црквено угуравање и утрпавање у економске и финансијске структуре, али исто тако и политичке, врло је провокативно. И нимало мудро. Широке масе су незадовољне и немоћне због неравноправне расподеле добара. И кад буде достигнута критична температура, доћи ће до врења. Традиционална устројства ће бити у самој жижи кључања, а од тих традиционалистичких устројстава најтрадиционалнија, најдуготрајнија и најпоштованија је управо Католичка црква.
 
Мрачни хоризонти се назиру и наговештавају приближавање глобалне олује. Такав ужас постаје све више могућ  због бахатог и бесрамног гомилања економске моћи у рукама мањег броја супер колоса  подржаваних од бездушне дивовске технократије и материјалистички надахнутог западног црквењаштва. Све то производи незадовољство и коначно индивидуални и колективни очај, који се онда претвара у бес, а овај је пак најбољи фитиљ за експлозију. Кад се то догоди, онда ће пожар бити такав да ће захватити саме темеље на којима је подигнута највећа религиозна фабрика.
 
Моћници би тада могли бити срушени са својих престола. Католичка црква због своје неизмерне финансијске моћи биће неизбежно идентификована са њима, као што се то десило у Француској, Бољшевичкој и другим револуцијама  Њено неизмерно богатство биће узрок драстичног ограничења њене делатности, како световне тако и духовне, где она тврди да је једини извор истине.
 
Ако до тога и када до тога дође, она ће бити суђена као узурпатор како врховне власти у Цркви, тако и материјалних добара, јер је то у потпуној супротности са темељним учењем Оснивача хришћанске вере:
 
-* Не сабирајте себи благо на Земљи, где га изгриза мољац и рђа, и где га лопови поткопавају и краду, него сабирајте себи благо на Небу… јер где ти је благо, ту ће ти бити и срце! (Матеј, 6.19-21) 
-* Заиста вам кажем, тешко ће богаташ ући у Царство Небеско. Лакше ће камила проћи кроз иглене уши, него богаташ у царство небеско! (Матеј, 19.23, 24)
-* Иди и продај све што имаш и дај сиромасима, па ћеш имати благо на небу. (Матеј, 19.21)
 
Ко ће тада сведочити у њену корист, када њу и само Јеванђеље оптужује? И јер је сам Учитељ наредио својој Цркви да тражи не блага овога света, него благо Царства Божијег!
 
***************************************************************************
 
Сигурно ћете ме питати: Какве везе могу имати Ватикан и било чији комунисти? Какве везе може имати Ватикан са властима у Југославији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, а поготово какве везе може да има Ватикан са властима у Србији?
 
За судбину ћирилице је већи проблем што данас народ не мари за њу, него што држава не мари за њу! Али то је само последица претходне вишедеценијске саботаже ћирилице од стране југословенске, српске, црногорске, босанске и хрватске државе. Према судбини ћирилице данас су најбезвољније баш основне националне институције у Србији – САНУ, Матица србска, Вукова задужбина, катедре за србски језик на филолошком и филозофским факултетима, лингвисти, председник Републике, влада и сва министарства (осим војног, које је частан изузетак!), просветни систем, наставно особље на свим нивоима образовања, руководиоци државних и приватних фирми, и део самог становништва. Све на свету је роба, па и безвољност према ћирилици од стране ових побројаних институција. Да ли је ту безвољност наручио и финансирао баш Ватикан? Јосип Броз је за искорењивање ћирилице добио датум у католичком календару: 1. мај – Јосип радник. Мато Пижурица је за измишљање „српске латинице“ у његовом правопису добио од војвођанских аутономаша награду за животно дело. У чему је био интерес осталих побројаних саботера ћирилице, показаће време.
 
Све на свету се може купити, само треба понудити довољно високу цену. Ватикан не пита шта кошта, јер може да плати – било  коју цену!
 
 
 

 
Ниш, Вождова 6: Промена извршена 25.12.2009. г. на католички Божић!
 
 

Жељко Филиповић,    
„Ћирилица“ Београд,