ЦИРИЛИЗАТОРИ – НЕУГОДНИ СВЕДОЦИ

ЦИРИЛИЗАТОРИ – НЕУГОДНИ СВЕДОЦИ

Трогодишње дете у крилу милује змију отровницу привучено шаренилом њених боја. Његова спознаја почива само на чулним опажајима, оно нема никаквих личних искустава са отровницама, а од старијих није добило никаква обавештења. Оно се налази у животној опасности, али због недовољних знања оно није тога свесно.

Тигар рођен у заробљеништву у зоолошком врту постаје мезимац чуварâ, особља и посетилаца врта. Иде од руке до руке, хране га на цуцлу, мазе, тетоше, тепају му као малом детету. Никад неће осетити глад, јер о њему брине велики број људи, који ће му касније доносити комаде меса до пред сама уста. Око њега су бројне свиње, антилопе, мајмуни и остале животиње. Он њих доживљава као уобичајено окружење и не види у њима могући оброк. О лову уопште и не размишља.

Гледао сам како чувар у зоолошком врту храни алигатора који се по цео дан излежава на сунцем угрејаном бетону. Стојећи иза бетонског оградног зида, чувар баца комад меса према алигатору и посматра његово реаговање. Месо је пало на метар и по од уста алигатора, који ништа није приметио и ни померио се није, него је наставио да непомично лежи на сунцу. Чувар прекорачује оградни зид, улази у простор алигатора, долази до меса, ногом га као фудбалску лопту помера ка алигатору на двадесетак сантиметара од уста. Алигатор и даље лежи непомично и не реагује. Чувар ногом помера месо до самих уста алигатора и посматра његово понашање. Алигатор, осетивши додир меса, отвара уста, закривљује главу да устима захвати месо, убацује га у чељуст, гута га у једном даху и наставља да непомично лежи на врућем бетону.

И дете, и тигар, и алигатор су у заблуди, и понашају се у складу са навикама које су стекли у свом животном окружењу. Дете отровницу доживљава као љупку играчку; тигар не препознаје могућу храну и не зна да лови; алигатора мрзи да се помери због хране, а камоли да сâм лови, јер га хране „кошаркашки“.

Слично је и са Србима. Од почетка своје писмености хиљаду година су користили своје једино писмо – ћирилицу. Срби у Аустријском царству су били подвргавани снажним притисцима двора и католичке цркве да напусте своју православну веру и пређу на католичку, и да напусте јулијански календар и ћирилично писмо као обележја православља и пређу на грегоријански календар и латиницу. Римско свештенство се у својој мисионарској делатности држало става да су јеврејски, грчки и латински – једини језици на којима се може проповедати Библија и хришћанска вера, па су свим народима у западној Европи, заједно са хришћанством, „у пакету“ наметали и латинско писмо као „једино хришћанско“, па су тако, ширењем хришћанства, једно по једно као „ђавоља писма“ нестајали британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, мађарске руне, глагољица, ћирилица, готица. Током шпанских колонијалних освајања напред је ишао војник са мачем и пушком и отимао злато и драгоцености, а за њим је ишао фратар и спаљивао све затечене рукописе и књиге. Тако су нестали и илочко писмо на Илочким острвима (Филипини) и разна сликовна писма бројних народа Јужне Америке као „ђавоља дела“.

Предјугословенска Србија и Црна Гора

У Првом светском рату 1915-18. и Срби у Србији и Црној Гори су се први пут срели са латиницом као „службеним писмом за јавну употребу“. Аустро-угарска војска је бајонетима разваљивала ћирилична слова на јавним натписима на улицама и фирмама, забранила употребу ћирилице у школама, у јавном па чак и приватном животу. Србима у целој царевини је наређено да спале све ћириличне књиге које су имали по кућама, а казна за непоштовање ове наредбе је била одлазак у логоре, па и смрт.

Земун: пре напада на Србију 1914. ћирилица још није забрањена.

Земун: нападом на Србију 1914. г. ћирилица се забрањује.

Рођење „српске латинице“. Окупирани Београд 1915 – 1918.

Крагујевац 1915 – 1918: „српска латиница“ на свакој радњи.

Ниш 1915 – 1918: Бугари забрањују и српски језик!

Цетиње 1915 – 1918: окупаторски официри и „српска латиница“.

Црногорски новац 1914. године, пре окупације.

Црногорски окупациони новац 1915-18: „српска латиница“ и шиптарски.

Црногорски окупациони новац 1915-18: немачки језик.

Српска латин…овај… Фон Макензен подиже споменик
бранитељима Београда 1915. г. на српском писму!

У уводнику првог броја окупационих „Beogradskih novina“ од 15.12.1915. године је речено: "... Još krvari tijelo, još pepeo sa glave nije skinut, a evo već se javlja trak milosti i dobrote. Uvigjavni će čitalac razabrati, da je osnutak lista kao zora, koja se ispred dana pomalja. Da je ona veza, koja iz zemlјe vodi u svijet, a iz svijeta u zemlju i narod, da ga savjetuje i pomaže. U to ime kažemo, da bilo – u dobar čas."

После тројне окупације Србије 1915. године, Аустро-Угарска уз осмех саопштава вест о смрти Србије објављивањем умрлице у којој се наводе „ожалошћени: Петар, Александар, Ђорђе“.

„Умрла је наша драга Србија. Ожалошћени: Петар, Александар, Ђорђе“.

Када се српски војник 1918. г. вратио са Солунског фронта и завршио Први светски рат (није га „започео“, како је Бил Клинтон објашњавао Американцима 1999. г. да би „оправдао“ бомбардовање, али га јесте завршио!), држава која је злурадо показивала ову умрлицу – нестала је са лица земље. Повратком српског војника, у Србију се вратила и – ћирилица!

1.11.1918. године управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу: "Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промене, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити, и свакога ко по њему не би поступио – казнити по надлежности."

1915 – 1918: окупатор и латиница на станици Бабајић.

После ослобођења „српска латиница“ отишла са окупатором!

Краљевина Југославија

Ступањем у Југославију, српски народ је у заједничку државу ушао са народима који су у том тренутку писали латиницом – са Хрватима и Словенцима. Сваки од тих народа је у новој држави наставио да користи писмо са којим је и ушао у Југославију – Срби ћирилицу, а Хрвати и Словенци латиницу. Међутим, Хрвати нису одувек писали латиницом. Од настанка глагољице у IX веку њоме су писали готово до XIX века, а готово у целом том периоду су упоредо користили и ћирилицу, чак и за верске католичке потребе. Ево докумената који то потврђују:

Правила католичке братовштине на Стону, ћирилица. XV век.

Дубровчани, Срби католичке вере, такође су чак и верска документа штампали ћирилицом. Ево католичког молитвеника штампаног у Венецији 1512. године:

И муслимани из Босне и Херцеговине такође су писали ћирилицом од самог почетка исламизације, јер се у Босни и много пре доласка Турака на просторе Балкана писало посебном верзијом ћирилице, касније названом „босанчица“:

Израз „босанчица“ је увео у употребу похрваћени Чех Ћиро Трухелка, археолог из Сарајева, да би разводнио и национално „неутралисао“ име тог писма, да би избегао употребу изразâ „ћирилица“ и „српски“. Босански муслимани су ћирилицу користили у Турској, у Аустро-Угарској после Берлинског конгреса, и у Краљевини Југославији, све до Новосадског „договора“ 1954. године:

Мехмед бег Капетановић Љубушак, Сарајево 1888. г.

Календар муслиманског културно просветног друштва „Гајрет“, 1940. г.

Међутим, врло брзо се показало да Срби, Хрвати и Словенци немају једнак однос према „другом писму“. Срби су строго водили рачуна да ничим не повреде верска и национална осећања католичких Хрвата и Словенаца, па иако су у својим пословима уредно користили своју ћирилицу, у пословима од југословенског значаја толико су пазили на Хрвате и Словенце да су пре били спремни да се огреше о себе и о своју ћирилицу, него да Хрвати и Словенци стекну утисак да нису равноправни. Краљ Александар је више мислио на Југославију, него на Србију, и живећи у уверењу да су Срби, Хрвати и Словенци „три племена истог народа“ и да говоре истим језиком – „српско-хрватско-словеначким“, био је спреман да прихвати став Јована Скерлића да се уведе „југословенски језик и југословенско писмо“, и да сви треба да говоре екавски, и да сви пишу латиницом. Краљев учитељ Александар Белић је у последњем тренутку успео да одврати краља од ове бесмислене намере. Држава се не ствара командом: „Не причај у строју, у потиљак!“ Ево примера како су Срби код коришћења писма више мислили на Хрвате и Словенце, него на себе. Као да су били некакви „кривци“ који треба да се „искупе“ пред својим дојучерашњим непријатељима:

Ако су у неком послу југословенског значаја и употребили своју ћирилицу, одмах су пазили на „равнотежу“ једног и другог писма:

Београдски ваздушни превозник „Аеропут“

Међутим, Словенци и Хрвати нису сматрали да уласком у заједничку државу треба да покажу обзир према другима, него су наставили са праксом на коју су навикли под утицајем католичке цркве у претходној држави: ово је наше, а оно – њихово, и користили су искључиво своју латиницу чак и у пословима од југословенског значаја:

Словенци – домаћини југословенског соколског слета.
Не маре ни за Хрвате, а камоли за Србе и ћирилицу!

Загреб: чак ни име „Београд“ не може на ћирилици.

Хрвати испраћају ковчег краља Александра. Ни у оваквим тренуцима
нема места за „Југославију“ на ћирилици, бар као „другом писму“.

Загребачка фирма, погон у Лесковцу. Директор је Хрват и пословном
партнеру у Србији пише на латиници. Машина обезбеђена
из Хрватске.

У Краљевини Југославији Срби су у оквиру свог народа доследно користили ћирилицу. Епизоде са латиницом су само израз обзира према Хрватима и Словенцима у пословима од југословенског значаја. Такав обзир са друге стране није постојао. У Загребу је кратко време на хотелу „Београд“ био и ћирилични натпис, што је изазивало такав револт и протесте становништва, католичког свештенства, па чак и надбискупа, да је убрзо тај натпис уклоњен. Срби су за своје послове користили само ћирилицу, и израз „српска латиница“ је био незамислив.

Натпис у локомотивама.

Писмо свог народа у свим приликама.

Отправна радио станица Раковица.

Ваздухопловно јавно пристаниште „Београд“.

Индекс: ћирилица и латински језик, 1938. г.

Мерач ваздушног притиска

Спикер Радио-Београда.

Топографска карта 1940. године.

Стрип 6.9.1938.

1923. год: проглас о рођењу престолонаследника.

Индекс Милоша Црњанског 1919. године.

Карађорђевићи више воле Југославију него Србију.
Кнез Павле наставља дело аустријских бајонета.

Комунистичка Југославија

После II светског рата власт у Југославији преузимају католички народи Хрвати и Словенци преко Броза, Кардеља и Бакарића. На самом почетку Првог светског рата хрватски и босански Сабори су донели одлуку о забрани ћирилице у Хрватској и Босни. Аустро-угарска власт је забранила не само коришћење ћирилице на целој територији царевине, него је наредила Србима да спале своје ћириличне књиге по домаћинствима, под претњом смрћу. На Петој земаљској конференција КП Југославије донета је одлука да комунисти пишу само латиницом, да би се „раскрстило са великосрпском буржоазијом која је угњетавала остале народе у Југославији као тамници народа“. Једна од првих одлука усташке власти у НДХ 1941. године је била забрана ћирилице у јавним и приватним пословима. Тако су Хрвати у тренутку преузимања власти у Југославији 1945. године већ имали богато национално искуство у забрањивању ћирилице. Ватикан је добио добру прилику да преко „атеиста своје вере“ крене у коначни обрачун са српском ћирилицом. Његово 1500-тогодишње искорењивање „ђавољих писама“ по Европи, свету и Аустро-Угарској сада је добило и свој – југословенски израз. Пети конгрес КПЈ 1948. године је био последњи комунистички конгрес на коме је натпис у сали изнад радног председништва био на ћирилици. На свим осталим конгресима до распада Југославије, од VI до XIV натпис је био на латиници. Одмах после рата из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је дотадашња српска ћирилица са 30 знакова за 30 гласова српског језика и замењена је са латинском абецедом. Пошто се слова Q, W, X и Y нису могла користити, то је значило да се на језицима Југославије више нису могли предавати отворени текстови, јер је на располагању остало само 22 слова, а и сужена је могућност успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је на располагању од 30 слова остало само 26. Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима имали су само латинску абецеду, па су грађани добијали телеграме „са врскањем“: Цеститам Бозиц, Срецно венцанје, Стизем у цетвртак, итд. Ове жртве су свесно прихватане само да би се српска ћирилица постепено потиснула и заменила хрватском латиницом.

Мени као члану удружења „Ћирилица“ Београд јануара 2011. године електронском поштом је стигао следећи допис нашег сународника из Америке господина Василија Клефтакиса, великог поштоваоца ћирилице (мајка Српкиња, отац дете из грчко-руског брака):

„Ради се о томе да је хрватска абецеда данас толико преовлађујућа у Србији (новине, часописи, књиге, саобраћајни знаци, фирме,итд.) и да се против тога треба борити. Свестан сам да су ствари одмакле толико далеко, да ће без активне политичке и законодавне подршке од стране српских државних власти ћирилица бити изгубљена и, вероватно кроз 20-30 година потиснута на ниво готице у немачком језику. То и јесте био подмукли план југословенских комуниста, у чему су српски комунисти били најсвесрднији учесници. О томе се узгред говори и у једној америчкој магистарској тези писаној на основу аналитичких извештаја ЦИЕ о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito -Stalin Split 1948-1950. (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitst ... /1/etd.pdf) – стр. 148)“.

Ево кључног дела текста из наведене магистарске тезе:

Текст у преводу гласи: „У то време ме је једног дана Џорџ Ален замолио да преводим Министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да направите тај раскид, не назначите да ће школовање бити на оба писма, ћирилици и латиници, а онда постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили раскид са Русијом“? Он је на то рекао: "У извесном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме по себи.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему“.

Ово је драгоцен документ који показује да наше слутње нису биле неосноване. (Можете га проверити на наведеној веб адреси на наведеној страни 148). Противници ћирилице – тигрови и алигатори са почетка ове приче – рођени и одрасли у окружењу искључивости хрватске латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“, исмевају нас када помињемо Ватикан и југословенске и српске комунисте као покретаче искорењивања ћирилице код Срба и њеног замењивања хрватском латиницом. Они су оно трогодишње дете које у крилу милује змију отровницу привучено шаренилом њених боја, јер немају довољно знања о свету који их окружује. Када нам подругљиво кажу да „идемо од Кулина бана“, ми им одговарамо: Касните! Када је Кулин бан рођен, ватиканско искорењивање свих „ђавољих писама“ осим латинског је трајало већ 600 година!

И, бивши аустро-угарски поданици југословенски комунисти користе српске комунисте као запрегу да преко њих спроведу ватиканску одлуку о пресловљавању српског народа. Хрватски шлосер Јосип Броз преко српског кројача Александра Ранковића организује да се српски и хрватски лингвисти и писци „договоре“, и тако је 10.12.1954. године објављен Новосадски „договор“.

Садржај тог „договора“ је доступан свима, али ми „цирилизатори“, који се бавимо „ћириличарењем“, тај документ не оцењујемо по ономе што у њему пише, него по ономе што је он као резултат оставио иза себе, а то је – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. Ми из удружења „Ћирилица“ Београд повереништво за Ниш смо први народу саопштили да је Новосадски „договор“ из 1954. године имао своје објављене и своје необјављене циљеве! Објављени циљеви су мамац који се види – „равноправност екавског и ијекавског изговора, равноправност писама, ћирилице и латинице, и богатство двоазбучја“, а необјављени циљеви су удица која се не види од мамца а представља суштину овог „договора“ – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! Ево како су ову нашу тврдњу прокоментарисала два истакнута поштоваоца ћирилице:

Љубиша Јовановић, професор енглеског језика:

„Што време више одмиче, постаје све јасније да је тако било. Штета је што за оно што је толико очигледно кад је реч о догађајима и последицама не постоје и писани докази и одлуке. Ја сматрам да има живих актера у доношењу и спровођењу такве политике који би, ако би им савест прорадила, могли да сведоче о њој. То би било изузетно драгоцено.
За сада, сасвим је јасно да се радило о тајној политици или, чак, о ономе што се популарно зове завера, у зависности од тога ко ју је иницирао и спроводио“.

Драгомир Ацовић, архитекта:

„Они којима ћирилица смета сасвим сигурно своје примедбе не завршавају са њом; тек ћемо сазнати шта им још код Срба смета осим ћирилице! Они који се залажу за двоазбучје као „предност“, морају прво да објасне зашто само две азбуке, зашто не још која“.

И почело је спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“:

ТВ Београд је првих 20 година свог постојања, 1958 – 1978. године – користила искључиво хрватску латиницу, иако су сви остали републички центри слободно користили своје језике и писма. (Види ниже на фотографијама.)
Године 1961. извршена је замена регистарских таблица на моторним возилима. До тада су таблице означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, С = Србија, ЦГ = Црна Гора, М = Македонија. Дакле, чак 4 републике су имале ћириличне таблице, а само Словенија и Хрватска латиничне. Зашто? Па зато што је до тада био такав распоред писама по Југославији. А од 1961. године таблице су означавале градове и све су биле на латиници. Зашто? Па спровођене су необјављене одлуке Новосадског „договора“!
Наређено је да се ћириличне писаће машине повуку из употребе и склоне у подруме, магацине и складишта, и забрањена је њихова даља производња и увоз. 19.1.1974. г. смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне машине изваде из подрума и врате у употребу. И ово смењивање је спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.
У ЈНА (Југословенској Народној Армији, оружаним снагама бивше СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“, а која је у стварности изгледала овако: у војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница; у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице за оружја, оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница; предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаље одличног стрелца, заставице „Најбољи возач“, заставице „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница; војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница; у Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци. „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ!“ Поступи по необјављеним одлукама Новосадског „договора“!
Рачунари су дуго после свог појављивања имали само оперативни систем и мени на енглеском језику и латинско писмо. Тиме је смишљено изврдана употреба ћирилице у очекивању да се Срби „навикну“ да савремена техника „не трпи ћирилицу“.
Ни дан-данас у Србији не постоји ни један једини примерак мобилног телефона који би био фабрички подешен да писане поруке шаље на српској ћирилици, иако други народи, па и мањи од српског – Хрвати, Чеси, Македонци, Грци, Мађари, Румуни, имају те могућности већ са првим телефонима који су ушли у њихове земље. И то је смишљена одлука у чијем спровођењу директно учествују и државне власти у Србији, да би се Срби постепено навикавали да је ћирилица – „превазиђено, застарело и за технику неупотребљиво писмо“, да би се спроводиле необјављене одлуке Новосадског „договора“.

Дакле, овде је онемогућавање коришћења српске ћирилице спровођено без оног сировог и бруталног аустро-угарског „Забрањујем!“, него смишљено, плански, углађено, уз рецитовање о „братству и јединству, равноправности писама и богатству двоазбучја“. Ево ти једно, па – бирај!

Доносимо фотографије које ће за многе представљати изненађење, а које потврђују необјављене одлуке Новосадског „договора“:

Регистрација Србија.

Регистрација ФНРЈ Србија.

Регистрација Србија

Из филма „Љубав и мода“: Беба Лончар и Душан Булајић.
Регистрација Србија.

Регистрација Србија.

Обука на радној акцији, „Школа“.

Регистрација Црна Гора: „ЦГ 122“.

Регистрација Босна и Херцеговина: „БХ 3789“.

Првих 20 година ТВ Београд. Спровођење Новосадског „договора“.

Опрема ТВ Београд.

Опрема Радио-Београда.

Дневник ТВ Београд.

Смишљено, планирано, организовано и контролисано спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“ постепено је довело до тога да када се у Србији роди дете, сви прехрамбени, хигијенски, одевни предмети и играчке које се због бебе уносе у кућу на себи имају само латинична слова. Цртани филмови и емисије за децу које дете гледа на контролисаним српским телевизијама садрже искључиво латинична слова. Бицикли, фотоапарати, рачунари, мобилни телефони, сликовнице, књиге за децу, одећа за децу и остали предмети које деци купујемо за рођенданске поклоне на себи имају искључиво латинична слова. Сви индустријски производи и артикли које купујемо у продавницама на себи, на етикетама и на пропратној трговачкој документацији имају искључиво латинична слова. Када српско дете са одличним успехом заврши први разред основне школе, за „награду“ је добијало књигу штампану латиницом, коју још није ни учило. Када су Срби одлазили на одслужење војног рока у ЈНА, око себе су могли видети само латиницу, у војсци у којој је по прописима важила „равноправност писама“, а ћирилицу су могли видети једино на родитељским писмима и на делтоидним таблама са именима покојникâ на сахранама старешина. Србин старешина је морао да умре да би му име могло бити написано на „равноправном писму“ његовог народа. Родитељска писма и имена покојника су исписивали грађани сами, не марећи за необјављене одлуке Новосадског „договора“. На улицама, натписи фирми су претежно на страним језицима, а ту је ћирилица по дефиницији недоступна, итд. Дакле, Срби се рађају и одрастају у окружењу искључивости хрватске латинице уз истовремене бајке о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па тако, попут тигра и алигатора из зоолошког врта, одрастају на заблуди о „нашем писму“, па су касније спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје.

Емисија за српску децу: Одрастање уз туђа слова као „своја“.

Игралиште за српску децу: Horse Derby, Rosie, Cat Rebel, Dog Suzette.

Позивнице за рођендане за српску предшколску децу.

Када ми „цирилизатори“ српском народу поменемо израз „хрватска латиница“, то обавезно изазива нервозу, срџбу, бес, јер су одрасли на друкчијем веровању, на заблуди о „нашој латиници“, а разбијање заблуда је увек болно, али и неопходно и корисно. На тој заблуди и почивају њихови подругљиви изрази „ћириличарење“ и „цирилизатори“ за припаднике сопственог народа који само знају оно што ови не знају. Ми народу разбијамо заблуде, показујемо чињенице и отварамо му очи, и при том наилазимо на различите реакције, од прихватања непријатних чињеница и мењања дотадашњих веровања, до истрајавања на заблудама и „разбијања огледала да се не би виделе боре“, што уствари и стоји иза подругљивих израза којима они покушавају да утеше себе. Ја сам се са озбиљношћу проблема заблуде садашњих генерација српског народа у погледу тога шта је заиста српско писмо срео када сам, после кћеркиног порођаја, одлучио да ипак набавим мобилни телефон, да бих могао да са њом будем у сталној вези („Ћале, набави то и то“), јер сам дуго одбијао да набавим мобилни телефон пошто сам видео да нема модела са српским словима, а ја не зелим да будем настран да саљем цеститке, него хоћу да будем нормалан и да шаљем честитке. Да ли превише тражим? Да ли због тога заслужујем да ме неки моји сународници називају погрдним именом „цирилизатор“?

Искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом уопште није „спонтан“ процес, него смишљен, планиран, организован и контролисан процес који траје од Новосадског „договора“, и после разбијања Југославије и склањања комуниста са власти, у Србији траје и данас, јер и садашња власт, са свом својом страначком шароликошћу је, попут оног тигра и алигатора, такође одрасла на заблуди о томе шта је наше писмо. У спровођењу необјављених одлука Новосадског „договора“ садашњој власти придружиле су се и климоглаве „националне институције“ – САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, катедре за српски језик на филолошком и филозофским факултетима, просветни радници на свим нивоима образовања (осим часних изузетака), информатичари, систем администратори у банкама, библиотекама, великим државним и приватним фирмама, по школама и факултетима итд. Дакле баш они који би по дефиницији морали да воде рачуна о очувању такве националне драгоцености каква је српска ћирилица. Досадашњим „углађеним“ методама затирања ћирилице – смишљеним подметањем и форсирањем технике која није имала ћирилична слова (телепринтери, рачунари, мобилни телефони), уклањањем ћирилице са производа у трговинама, забрањивањем ћириличних писаћих машина – сада се додаје нови метод – свесно подваљивање народу да „техника не трпи ћирилицу“, да би се народ помирио са „вишом силом“. У овом подваљивању предњачи академик Иван Клајн, који јавно наступа са својим ставом да Србима треба једноазбучје, али на – латиници! У спровођењу овог свог става он подваљује народу да му „латиница треба због страних језика, због писања порука на мобилним телефонима, због формула у математици, физици и хемији“, због јединица мере. Неки људи подваљују у уверењу да говоре истину, али Клајн зна да не говори истину, и свесно истрајава на подваљивању, јер за то има неки лични интерес. Да бисмо учили стране језике, хрватска латиница нам није ни од какве користи, јер ко учи неки страни језик, учиће и азбуку тог језика, а за сваки језик та азбука је друкчија. Писане поруке мобилним телефонима је могуће слати и ћирилицом (види слике ниже), што раскринкава Клајново свесно подваљивање. За формуле нам не треба хрватска латиница. Да ли сте у било којој стручној области у формулама видели слова Ž, Š, Đ, Č и Ć? Клајн није Србин, а у српском народу је постао академик. Чиме му то узвраћа? Ножем у леђа, истребљивањем ћирилице.

Пет азбука на истом екрану! Кинески телефон у Нишу.

Није проблем „у техници“, него у српским главама!
Да ли академик не зна, или има неки интерес?

Ни рачунари не морају бити баш на енглеском језику и баш на латиници, како то Клајн подваљује. Многи народи су себи обезбедили оперативне системе на својим језицима и на својим писмима, па то могу и Срби:

Рачунар на српском језику и на ћирилици.

Црногорска жељезница: тежина терета 6000 клгр!

Што се тиче Клајнове подвале о „неизбежности латинице за јединица мере“, разни народи користе различите ознаке, јер гледају потребе својих језика, а не туђа решења. Народи који пишу арапским писмом читаву математичку апаратуру па и јединице мере означавају словима свог арапског писма. Руси за „волт“ имају ознаку „В“, велико ћирилично слово, а за „ват“ пишу „Вт“. Црна Гора је у време своје предјугословенске државне самосталности као јединицу мере за тежину користила ћириличну ознаку „клгр“; за дужину „мет“; за запремину „мет коцка“, а за површину „м. четв“. И да заокружимо раскринкавање академикових подвала.: ако Србима у неким стварима заиста и треба „латиница“, то је латинска абецеда, а не хрватска латиница. То није исто!

Ево доказа да и државна власт плански делује на искорењивању ћирилице. Народна канцеларија председника републике постоји колико и мандат Бориса Тадића као председника Републике. Ево какве су тамо биле прилике са рачунарима (види слику ниже). „Цирилизатори“ из више удружења су Народној канцеларији слали поруке упозорења да им рачунари нису припремљени и подешени за употребу у Србији и за српски језик, и после сваког таквог упозорења је стизао одговор да је то стање „само привремено“. Тек после „ћириличарења“ из Ниша и слања те фотографије и Вуковој задужбини и Родољубу Шабићу као поверенику за информације од јавног значаја, и после (претпостављамо) њихове интервенције на надлежном месту, стање са рачунарима у Народној канцеларији је доведено у ред тек септембра 2010. године.

У Народној канцеларији председника Републике не могу да читају
писмо свог народа, службено писмо у Србији.

После прве фазе подваљивања српском народу да „савремена техника не може да функционише са ћирилицом“, и после раскринкавања те подвале од стране појединих грађана „цирилизатора“ који су својим знањем и трудом сами оспособили своје телефоне и рачунаре да пишу српском ћирилицом, наши „тигрови и алигатори“ су прешли на другу фазу подваљивања – о постојању и „српске латинице“. Од бројних подваљивања српском народу у циљу затирања ћирилице и њеног замењивања хрватском латиницом, ова је најопаснија, јер релативизује нестајање ћирилице: „Боже мој, остаће нам наша латиница“. Ова подвала је рођена у крилу „Друштва за србистику“ које окупља углавном Србе протеране из Хрватске, који су одрасли у средини непријатељској према ћирилици, који сматрају да је „нормално“ испољавати нетрпељивост према ћирилици, и који доласком у Србију настављају дело својих протеривача, па сами протерују ћирилицу подвалом о „српској латиници“. Сигурно осећају грижу савести што су се напуштањем ћирилице огрешили о свој народ, па им измишљена „српска латиница“ дође као „прикривање тог огрешења“, „мелем на рану“и „олакшање својој души“. Ова подвала је најопаснија и зато што долази из средине српског народа, па та чињеница штити Ватикан, Хрвате и комунисте од указивања на праве покретаче затирања ћирилице. Постоји само један начин да Срби негују и чувају своју ћирилицу и да је преносе својим потомцима – да њоме пишу, а постоји безброј начина да се ћирилица затире. Један од тих безбројних начина је и подвала о „српској латиници“. Па хајде да ми „цирилизатори“ кажемо народу о чему се ту ради.

Дубровчани, Срби католичке вере су сами себе сматрали Србима, и свој језик су сами сматрали српским језиком (на италијанском су га звали „serviano“). Турски двор је Дубровнику слао писма на српском језику и на ћирилици. Босански владари су Дубровнику слали писма на српском и на ћирилици. Немањићи су Дубровнику слали писма на српском језику и ћирилици. Чак и Бенјамин Калај, аустро-угарски гувернер Босне и Херцеговине после Берлинског конгреса (крај XIX века!), је Дубровчане сматрао Србима католичке вере. Дубровчани су дуго писали ћирилицом. Али као католици, морали су се временом повиновати захтеву Ватикана да напусте ћирилицу, као што су и Хрвати из истих разлога морали напустити глагољицу и ћирилицу. Када је Вук Караџић почетком XIX века боравио у Дубровнику, затекао је праксу да Дубровчани пишу латиницом, а пошто су Дубровчани – Срби, Вук је њихово тадашње писмо назвао „српском латиницом“. Понављам, затекао и назвао, а не „приредио“, „израдио“, „уобличио“ и слично, како данас „Друштво за србистику“ подваљује из неких својих разлога и циљева. Ако данашњем Србину кажете да је „Вук израдио и латиницу“, онда сте обавили пола посла на сахрани ћирилице. Та „српска латиница“ је уствари била латинска абецеда са италијанским правописом. Није уопште имала слова за српске гласове „ч, ћ, ш, ж, ђ, љ, њ, џ“, него је те гласове записивала италијанском комбинацијом латинских слова. Та „српска латиница“ уопште није била „уређена“, била је једноставно имитација италијанског записивања гласова. Некада је истим паром слова бележено два, па и три различита гласа, а некада је исти глас бележен на различите начине. Једноставно, људи су се, присиљавани да напусте своје вишевековно писмо, „на лицу места“ довијали како су знали и умели, па одатле и овакве разлике, понекад чак и код истог писара и у истом тексту! Овде ћемо приказати пар таквих текстова писаних присилним латинским писмом и неприлагођеним правописом по узору на италијански. Указаћемо и на недоследности у овом присилном и импровизованом писању „српском латиницом“. Године 1477. султан Мехмед II је на српском језику ћирилицом писао Дубровчанима. Знатно касније, под притиском Ватикана неки писар је ово за архив преписао изнуђеном „српском латиницом“.

(Заглавље на италијанском); Превод са српског (Traduzione dal serviano) једног писма наредбе султана Мехмеда II упућеног дубровачкој господи (eccelentissimi ssignori) о херцеговим 18000 дуката венецијанских.

Текст писма:

Од великога господара и свием земљам источнием и западнием цара великога султан Мехмеда кнезу и властелом дубровачкием много здрави да прими племенство. По тому да знате како вјерни и поштени слуга царства Ајас тужи се и говори: „По закону што ми је оставио отац осамнес хиљада дуката златниех у Дубровнику, те дукате неће да ми врате. Подали смо за душу херцегову девет тисућа, а девет тисућа подали смо краљу унгарскому. Речене више писане дукате неће да ми их плате“ – говори царству ми. Зато да знате како заповједа царство ми: да видите и да изнађете. Ако је тако како вели он, више речене дукате суве подпуно да предате у руке верном слузи и склаву царства ми Ајасу, да донесе на Врата царства ми. Такој да знате, и инако да не учините.
Писано у Цариграду на 21. маја 1477.

Из недоследног придржавања „правописа“ се види да ово изнуђено писмо (латинска абецеда) још није било уходано, односно да је преписивано (а не „превођено“, како се каже у уводу на италијанском, јер се ради о препису са српског ћириличним писмом у оригиналу, на српски латиницом у приказаном тексту) у време самих почетака примене латинице код Дубровчана и још не утврђених правописних правила. Погледајмо шароликост записивања:

Различито читање истог слова:

s = „с“ (свием); „з“ (земљам, западнием); „ш“ (поштени).
z = „ц“ (цара, отац) и „з“ (кнезу, знате),

Различито записивање истог гласа:

ш = sc (scto); sci (dusciu).
к = k (velikoga, knezu); c (ducata).

Други пример „српске латинице“. Иван Кукуљевић Сакцински је у издању Југославенске академије знаности и умјетности објавио 1869. године „Пјесме Марка Марулића“, и дословно наводи наслов једне Марулићеве песме из његовог првог издања из 1521. године:

„Либар Марка Марула Сплићанина у коме се всдаржи Историа Сфете удовице Јудит у версих харвацки сложена: како она уби војводу Олоферна посриду војске његове: и ослободи пук израелски од велике погибли. Продају се в бнецих у маркарии у стацун ки даржи либар са сињао“.

На крају књиге, т.ј. на 38. листу у четвртини, свршује дјело овако:

„Овди сфаршују Књиге Марка Марула Сплићанина сфарху Историе сфете удовице Јудите. Штампане в бнецих Поњом и настојанием Петрета Сричића Сплићанина. На свем богу Хвала. Амен.“

Овде треба нагласити да Кукуљевић ово Марулићево дело сматра хрватским, а и сам Марулић за своју књигу каже да је „у стиховима хрватским сложена“. Марулићево дело је штампано латинским писмом уз неуједначено имитирање италијанског правописа. Очигледно да је под ватиканским притиском ово писмо било изнуђено, али у ово време још правописно неуређено. Oвде се глас „к“ бележи на три начина:

„c“: Marco,
„k“: u kom se,
„ch“: haruacchi, chacho, voische, puch.

Слова „v“ и „u“ се употребљавају у неуједначеном значењу, па се чак и међусобно замењују:

vdouice = удовице.
u versih haruacchi
vbi voivodu
gnegoue.

Дакле, међу католицима ово писмо су користили и Срби и Хрвати, које је Ватикан присиљавао да напусте ћирилицу и глагољицу и пређу на „једино хришћанско писмо“. Под утицајем Ватикана, Дубровчани, Срби католичке вере, више се не сматрају Србима (ватиканска одлука из 1920. године), него Хрватима. Преласком у хрватски народ, Дубровчани, некадашњи Срби католичке вере, са собом су у мираз однели и „српску латиницу“. Срби православци и Срби муслимани су и даље писали ћирилицом „босанчицом“. Знамо какав је однос према ћирилици био у Аустро-Угарској, Хрватској и Босни и Херцеговини у време Хабсбурга и у Хрватској и БиХ у време комуниста.

Не сме се дозволити да се злочин исплати! Верска нетрпељивост, безакоње и насиље не производе правно дејство. Замислите да на крају рата неки пљачкаш и ратни профитер каже: „Хајде да попишемо ко шта има, па да касније пратимо да ли је нечије стицање имовине законито“! После Новосадског „договора“ заиста су неки Срби прешли на латиницу, али не „спонтано“, него под притиском оних који су били на власти и који су и покренули и инсценирали тај „договор“, и који су смишљено, плански, организовано и контролисано и остварили искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом, која сада на мала врата улази као „српска латиница“.

Ево праве истине о томе како пишу Срби, а како Хрвати и Словенци:

Белићева „Граматика српскохрватског језика“ из 1940. г.

Пре Новосадског „договора“ и пре „Друштва за србистику“ о „српској латиници“ није било ни помена. Белић, који је био председник Српске краљевске академије у време Карађорђевића, и председник САНУ у време Броза, и који је (очигледно из интереса, показујући обзир према једним и другим владарима!) језик свог народа називао „српскохрватски“, овде је јасно рекао шта је чије писмо. Каснија подвала иницијатора Новосадског „договора“ и „Друштва за србистику“ је изведена тако што је Белићев став, иза кога је стајала и животна пракса – „Ми Југословени имамо два писма“, подмукло изокренут у став „Ми Срби имамо два писма“! А ако Срби „имају два писма“, онда „имају и српску латиницу“!

Нагло, неприродно и вештачко пустошење села и прелазак у град код бившег сеоског становништва је родило жељу да „до краја раскрсти са прошлошћу“, да заборави све што га подсећа на село, па и ћирилицу, коју доживљава као народну ношњу, као опанке, бриџ панталоне, везену кошуљу, јелече, као сламарицу, лампу на гас, шпорет на дрва, као запрегу. Ова средина је била плодно тле на коме је никло семе које су посејали творци Новосадског „договора“. Ова средина, а поготово њени потомци, су одрастали у окружењу искључивости хрватске латинице уз бајку о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су доведени у заблуду о латиници као „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје.

Претходна мочвара: Они су пожелели да „раскрсте са селом до краја“.

Ипак, на крају да се мало нашалимо: „Српска латиница“ сада заиста постоји! Неки је зову „ошишана латиница“, неки „ћелава латиница“, наши сународници у Америци и Канади је зову „скалпирана латиница“. Ја је од милоште зовем клајновица. Становништво избегло са села и нагурано у ове бетонске спаваонице са горње слике у жељи да у свом животу „окрене лист“ без примедби је пристајало на нестанак ћирилице и прихватало да падне с коња на магарца, у уверењу да се „уписало“, да „спада“, да „није изостало“! У жељи да „искорачи у напредак“ пристајало је да од себе направи богаља добровољца, да крај две здраве ноге на силу храмље; да крај два здрава ока на силу чкиљи.

Видела кокошка да краву цене због млека, па и она натакарила – брусхалтер!