МОМЧИЛО КРАЈИШНИК „Одбрана“ ијекавице од (насилне) екавизације јесте Пирова победа Пише Момчило Крајишник ПИТАЊА ЗА ГЕНЕРАЛА ГВЕРА ОСНОВ ЗА РАСТАКАЊЕ СРПСКЕ НАЦИЈЕ ЕКАВИЦА У РС КАО „ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ“ НИЈЕ ВАЖНА СИЛА КОЈА НАПАДА, ВЕЋ СВЕТИЊА КОЈУ БРАНИМО Vaš Momčilo Krajišnik
Поштовани професоре,
Верујем да ћете се изненадити кад добијете ово моје писмо, пошто нисмо имали прилику, у неко срећније време, да се сретнемо и упознамо. Једино, „захваљујући“ Хашком трибуналу, претпостављам да сте за мене чули. Али ипак, представићу се. Моје име је Момчило Крајишник. Некад сам био председник Скупштине БиХ, затим, председник Народне Скупштине Републике Српске, и на крају, био сам члан Председништва Дејтонске БиХ. Од 3. априла 2000. године (кад сам ухапшен) налазим се у затвору Хашког трибунала, у Хагу, где сам 17. марта 2009. године осуђен на двадесет година затвора.
Ово кратко презентовање дела моје биографије није било само себи циљ, него увод да бих објаснио повод и разлог због којег Вам се обраћам. Повод је Ваше сведочење од 12.3.2009. године пред Трибуналом у Xарy, а разлог је један мањи део Вашег исказа од истог дана који се односио на Републику Српску. Наиме, одмах после завршетка Вашег сведочења, тог дана, са пуно похвала о Вама, генерал Милан Гверо ми је пренео и једну Вашу реченицу која ме је, морам признати, врло изненадила.
Наводно сте рекли, да сте Ви и Ваше колеге, професори српског језика, успели одбранити српски језик у БиХ од присилне екавизације.
Како сам ја на ову информацију реаговао објаснићу Вам мало касније, а пре тога да се додатно „легитимишем“.
Ја сам, професоре, политичар који је заједно са Радованом Караџићем, Николом Кољевићем и Љубомиром Зуковићем, и још с неколицином наших истомишљеника, „заслужан“ да се деведесетих година, сад већ прошлог века, (бар привремено), по некима „на силу“ уведе екавско наречје у Републици Српској.
Као једино „заслужне“ за „наметање“ екавице навео сам нас четворицу, а да није супротно истини навео бих само себе. То радим, верујем разумећете, јер овде се не ради о писању карактеристика за доделу одликовања него о утврђивању одговорности за почињени „грех“, од којег се сад многи ограђују и „перу руке“. Иако, истине ради, иза овог „греха“ некад је стајао цели политички и државни врх Републике Српске. И толико о мом представљању, а сад бих желео да се вратим на суштину питања због којег Вам се обраћам.
У разговору са генералом Гвером изнео сам своје неслагање са Вашом изјавом и критику на многе ствари које сам повезао са њом. Од њега сам „ни кривог, ни дужног“ тражио одговоре на многа питања. Питао сам га:
„Ако сте Ви и тај Ваш професор, кога толико хвалите, у праву“, а много Вас је хвалио, „питам се, зашто нисмо српски језик одбранили, уместо од екавице, од бошњачког, односно босанског језика у БиХ или од тзв. „црногорског језика“ у Црној Гори?
Зашто нисмо дигли свој глас против растакања српског језика, него смо опортунистички подржавали оне који су то чинили и као деца што чине стављали раширене руке на очи и уместо аргументације говорили: „нема ме“?
Зашто нисмо одбранили ћирилицу у Републици Српској, него и у Палама, где се ћирилицом писало и пре последњег рата, и нотар, иако је по Уставу обавезан да ради супротно, оверава документа Србима једино написана латиницом?
Зашто Суд у Сокоцу решења и пресуде пише само на латиници и поред Уставне обавезе да то ради на ћирилици?
Зашто нам не смета што се у „Гласу Српском“, једином дневном листу у Републици Српској, употребљава недјеља, пријенос, огријев, крух, Ускрс, уместо недеља, пренос, огрев, хљеб ( хлеб), Васкрс?, како су вековима Срби говорили на територији бивше Босне и Херцеговине.
Како је могуће да су сви, иако ретки, ћирилични натписи у ФБиХ замењени латиничним и поред законске обавезне о равноправности оба писма на подручју целе БиХ, а у исто време Република Српска је преплављена латиницом?
Зашто је ћирилица маргинализована у заједничким органима које су формирале Република Српска и Федерација Босна и Херцеговина, иако постоји Одлука Уставног суда БиХ о конститутивности народа, која подразумева потпуну равноправност оба писма?
Зашто у Србији, Јавни медијски сервис све „озбиљне“ емисије, осим емисија као што је серија „Село гори а баба се чешља“, коју по злонамерницима гледа само прост народ, макар биле намењене само за подручје „Београдског пашалука“, емитује искључиво на латиници?
Зашто је у Никшићу укинут српски, а наметнут тзв. „матерњи језик“? Зашто су посланици у Скупштини Војводине, где постоји српска већина, усвојили предлог Статута у којем је уместо уставне ћирилице предвиђена латиница, лажно је представљајући као српско писмо?
Зашто нисмо, уместо да бранимо Србе у Републици Српској од екавице, којом говоре само Срби, предложили Закон о заштити српског језика и ћирилице? Зашто ћирилицу брани само удружење „Ћирилица“, за чији рад један број интелектуалаца нема разумевања, а други већи број, на све што ово удружење уради реагује са ниподаштавањем?
Зашто српски језички стручњаци до сада нису донели Резолуцију о забрани коришћења црногорског и босанског назива за српски језик и проследили је неком форуму у свету?
Зашто није одбрањена ћирилица у Црној Гори, одакле потиче и сам Вук Караџић, а и Ви професоре (иако је у Уставу равноправна са латиницом или можда чак и није)? Зашто не признамо да смо у заблуди кад кажемо да је у Републици Српској побеђена екавица, јер да би се нешто могло победити то је морало бити брањено, а екавицу нико није бранио него је оркестрирано нападана. Као што је истина да је елиминација екавице био губитак, а не добитак за српски народ“.
И кад сам завршио свој монолог генерал Гверо је, вероватно погрешно мислећи да сам Вас окривио за све оно што сам критиковао, почео да Вас брани. Рекао је да сте на њега и остале учеснике на суђењу оставили позитиван утисак. Истакао је да сте пред Судом показали храброст, патриотизам и стручност. Да би у шали додао: „Оваквог као што је професор у Републици Српској нема“. И на крају, предложио ми је да прочитам Ваш налаз, што сам и прихватио. Желео сам (да бар покушам) да Вас боље упознам. Касније, на почетку читања налаза, запазио сам да је налаз написан екавицом, на ћирилици, што је био повод да Вам напишем ово писмо. А разлог је био да покушам да Вам објасним због чега је у једном историјском тренутку вођена активност, погрешно названа – наметање екавице Србима у Републици Српској, као и да Вас упознам шта је погрешно у целој тој причи, која је производ једног великог неспоразума. Заправо целу активност око увођења екавице пратиле су (не)намерно пласиране дезинформације да је циљ активности да се натерају Срби из БиХ да се одрекну „своје“ ијекавице и препусте је муслиманима и Хрватима. А значило би да би изгубили једну од две велике вредности, а под вредностима, односно великим богатством, мислило се на два писма и два језика које у нашем окружењу, осим Срба, нико нема. Што је било супротно ставу, који је равноправно у то време постојао у Републици Српској, да то што српски народ за све највеће вредности има „резервну“ варијанту представља извор подела и основ за растакање српске нације. И да је та „велика вредност“ разлог због којег се Срби већ дуже време „разапињу“, између латинице, која се на силу жели „продати“ Србима као њихово писмо, и ћирилице коју апсолутна већина Срба воли и жали, али прећутно пристају да оде у заборав. Као што се стално опредељују између ијекавице, која зато што је користи око 15 одсто Срба није у стању да постане службени српски језички стандард, и екавице која за Србе у БиХ не представља свесрпски језички стандард него „србијанско“ (страно) наречје. Ове тзв. „велике вредности“ су, по овим другима, створиле велику штету која се тешко може поправити. Јер данас, уместо једне имамо три државе, уместо једне имамо две православне цркве, уместо једног имамо два писма и уместо једног стандардног језика имамо два наречја од којих се једно већ трансформисало у два посебна језика.
Да би поткрепили своју тезу о неопходности елиминације свега сувишног што нас дели, ови последњи упирали су прстом у друге нације у свету. Говорили су: „Шта би се десило кад би на пример САД поред енглеског увеле шпански језик?“ Или кад би, да се вратимо у наше суседство, Хрватска поред ијекавице увела икавицу, или чакавицу, или кајкавицу. Без дилеме, лако би извели закључак. Наступиле би поделе и стварање нових нација и држава као што се десило код Срба, а можда и сукоби. Јер тврдња да бисмо своју епску и осталу дијалектикалну књижевност увођењем екавице као централног језичког стандарда изгубили, погрешан је. Пример је Немачка нација, настала на превазилажењу регионалних специфичности, затим верских и културних разлика ( нпр. између Пруса и Бавараца), те државних традиција мноштва држава. Немачку држи на окупу, пре свега, њихов највиши јединствени језички стандард, а нису се одрекли ничега у књижевности, настао на дијалектима. Французи исто тако, много су веће њихове унутрашње разлике од наших. Зар су се преласком на модерни енглески Енглези одрекли Шекспира који је писао на староенглеском? Ни модерни Грци нису остали без своје старе књижевности и филозофије, настале на старогрчком. Нити ће, шта сад да се деси, Бећковићева дијалектална поезија бити ишта друго, до српска. О Његошу и народној књижевности да и не говорим.
Поштовани професоре, истина је сложенија. Увођење екавице у Републици Српској није било чисто језичко питање. Најмање, подједнако се радило о језичком и политичком питању, чак више о политичком, што ћу покушати да Вам објасним. Деведесетих година прошлог века Срби из БиХ су били на историјској раскрсници. На њих је вршен снажан притисак да прихвате „истину“ да у БиХ сва три народа говоре једним језиком и да нема никакве разлике у говору између Срба, Хрвата, муслимана и осталих, што су заговарали и српски језички стручњаци објашњавајући да је реч о језику који се једино може назвати српским. Ту тезу је руководство Републике Српске прихватило, да би се убрзо нашло пред непредвидивим проблемима. Хрватски представници су на самом старту такав став одбацили. Они су јасно дали до знања да Хрвати у БиХ говоре хрватским језиком и да не прихватају било какво повезивање њиховог језика са српским. Чак су снажно били и против дотадашње кованице „српско-хрватски“, односно „хрватско-српски“. Код муслиманских представника је ситуација била још сложенија. Они су подржали тезу да се у БиХ говори једним језиком, али да се тај језик не може назвати српским. Захтевали су да се језик назове бошњачки. Да би се проблем „решио“ умешали су се страни „медијатори“ предложивши „соломонско“ решење. Санкционисали су „полудоговорени“ закључак да се у БиХ говори једним језиком, а за назив језика оставили су сваком народу на вољу како ће тај језик звати. Била је то политичка одлука о језику у БиХ, после чега су се наши професори нашли у невољи. Видели су да су преварени и да су постали жртва сопственог стручног става. Дигли су „галаму до неба“, повремено иронично приговарајући „глупостима“ да се српски језик назове бошњачким, односно, касније и босанским језиком.
Нажалост ове аргументе нико није озбиљно схватио, због чега су се наши професори прво забринули, затим наљутили, и на крају са „оним другим“ отворили стручну дебату. На тој љутњи се све завршило. Како наш народ каже „вук појео магарца“. Ту је крај, иако су наши професори знали шта би Енглези урадили кад би енглески језик Канађани назвали канадским, Американци америчким, Аустралијанци аустралијанским, Новозеланђани новозеландским? Енглези би на свим светским судовима или свим могућим санкцијама, одбранили своју највећу духовну, културну и интелектуалну својину (имовину) од крађе. Јер као што није крађа говорити енглеским, а не бити Енглез, тако није крађа ни говорити српским језиком и при том бити друге нације, ако то неко жели. Али, крађа је српски језик крстити другим именом.
И све је то било јасно нашим језичким стручњацима, али нису хтели (или нису могли) да ишта предузму, да би грешку исправили. Нажалост, једино што су успели било је да су истерали екавицу из Републике Српске и „одбранили“ ијекавицу од (насилне) екавизације, што се чак не може назвати ни Пировом победом.
Да проблем буде још тежи „побринули“ су се поново међународни представници (они у БиХ одлучују и о питањима језика) који су закључили да деца у школама треба да уче из јединствених уџбеника, што управо одговара муслиманској страни која се и даље снажно залаже за унитаризацију БиХ. На што су спремно реаговали „босански“ Хрвати који су, иако су одувек говорили („босанским“) језиком различитим од Хрвата у Хрватској, донели одлуку и „преко ноћи“ увели језик, у службеној употреби у Хрватској. И за непуну годину дана сви Хрвати из БиХ су „проговорили“ хрватским (службеним) језиком. На почетку њиховог „подухвата“ Срби су се подсмевали често их питајући да им објасне шта која реч значи, да би се убрзо уозбиљили, устукнувши пред одлучним ставом хрватског народа, свесног да само на тај начин може остати део јединствене хрватске нације.
СВЕ СУ „ПРЕПИСАЛИ“ ОД БОШЊАКА
Слично Хрватима из Босне и Херцеговине поступили су и муслимани из Санџака. Они су исто тако „преко ноћи“ постали Бошњаци, заменивши екавицу и ћирилицу за ијекавицу и латиницу. Тим „новопеченим“ Бошњацима Срби су се исто тако подсмевали. Често сте тада, док је та „трансформација“ била актуелна, могли да чујете како Срби „траже“ да им неко објасни: „Како је могуће да људи који живе у Србији, на Косову, у Црној Гори, себе називају Бошњацима?“ Питали су (наивно): „Одакле им језик, култура, историја…?“ И то чудо је трајало за кратко. Данас је нормално да се муслимани из Санџака више не зову муслимани, него Бошњаци. А што се тиче језика и писма све су „преписали“ од Бошњака из БиХ. С тим да ни у Санџаку, као ни у Сарајеву, нема више ћирилице, а српске речи су замењене или хрватским речима, или турцизмима.
Кад би се језички стручњаци из Републике Српске, одавно све ређе, у јавности огласили са тврдњом да се у БиХ говори српским језиком и да босански језик не постоји, уследила би реакција њихових колега из муслиманског дела Босне и Херцеговине. Реплицирали би им да се српским језиком може назвати само онај језик којим говори већина Срба, а то је екавско наречје, које је по њима у међувремену прерасло у посебан језички стандард. И да у ијекавском наречју, којим говоре око 9.000.000 људи, Срби партиципирају са око 15 одсто (око 1.400.000). Док ијекавским наречјем говоре (сви) Хрвати (око 4.500.000), (сви) муслимани (око 2.500.000), (сви) Црногорци (око 600.000). Што је и било пресудно да се тај, од српског народа одређени језички стандард, назове хрватским, црногорским, бошњачким (или босанским), а пред Хашким трибуналом, БХС језиком.
У оваквој ситуацији Срби из БиХ су били пред избором или да тврдоглаво наставе да користе ијекавицу и задовоље се са 15 одсто идеалног дела, једног респективног језичког корпуса, или да поступе као Хрвати и уведу службени језик своје матице и постану део јединствене српске нације.
У расправи о овом питању руководство Републике Српске се поново нашло насупрот истих оних професора који су тврдили да се у БиХ говори једним језиком и да се тај језик мора звати српски. Руководство је било свесно да се не могу занемарити ставови језичких стручњака, али исто тако ни чињеница да овакав став неминовно „закључава“ Србе у унитарну БиХ и културно и језички одваја од Срба из Србије. Зато смо, да бисмо решили наизглед „нерешив“ проблем, донели компромисно решење. У Устав Републике Српске уградили су амандман о равноправности оба наречја. С тим да смо посебним законом екавицу промовисали у службени језик Републике Српске. Морам признати, ја нисам био за овакво решење. Залагао сам се за свеобухватнију примену екавице, али не само што сам остао у мањини, него уважавајући реалност прихватио сам аргументе наших професора. Убедили су ме да би потпуно „истеривање“ ијекавице била велика историјска грешка, јер би се на тај начин одрекли огромне књижевне заоставштине коју су Срби створили кроз векове на овом наречју.
У реализацији ове одлуке пружили смо „шансу“ екавици да се врати у БиХ из које је у годинама после Другог светског рата протерана, када је већина књижевника Срба и муслимана стварала и објављивала на екавском наречју. Дали смо сугестију републичкој телевизији и новинама да почну да користе екавицу. Исто што се десило код друга два народа у БиХ после увођења екавице, поново су се Срби и овој „новини“ почели подсмевати. Али то је трајало врло кратко. Људи су се убрзо навикли на екавицу и сигурно би екавица трајно заживела, као што се десило у случају Хрвата и муслимана, да није дошло до промене власти у Републици Српској која је цели процес зауставила и „преко ноћи“ вратила на почетак. После протеривања екавице ситуација је следећа: „Успели“ смо „одбранити“ ијекавицу од екавице!
„Успели“ смо одвојити српски језик којим говоре Срби у БиХ од језика којим говоре Срби у Србији!
„Успели“ смо чврсто везати културно и језички Србе из БиХ за „браћу“ из БиХ!
„Успели“ смо да нам аплаудирају многи чија је намера била и остала да се од три народа и три језика у БиХ направи један!.
„Успели“ смо да изненадимо и „медијаторе“ јер смо им помогли да направе велики искорак у остварењу њиховог основног циља – да у БиХ створе босанску нацију. Јер више није тајна да је само ствар времена кад ће се десити иста ситуација која се десила у Црној Гори. Нико више не сумња да ће се наћи већ неки Србин, са јаким утицајем и већином у Парламенту, који ће српски језик у БиХ преименовати у „матерњи“ (босански)језик.
Са писмом је у Републици Српској још лошија ситуација. Иако су оба писма на подручју целе БиХ законски равноправна, Нобелову награду би могао добити онај ко би успео да пронађе макар једно слово написано ћирилицом на подручјима где живе Хрвати. Слична је ситуација и на подручјима где живе муслимани. И да завршим, нажалост, ћирилица је постала реткост и у Републици Српској. Зато да би се решила ова ситуација очито је потребна политичка воља, али и стручна упорност идентична оној коју су стручњаци испољили у „одбрани“ ијекавице. Јер није довољно што данас можемо срести понеки усамљени чланак у новинама о угрожености ћирилице. Пошто сам много тога изнео о овом болном проблему, на овом месту ћу са „јадиковкама“ завршити, с надом да сам Вам овај комплексан проблем бар делимично успео да објасним. Сад бих Вас замолио следеће:
да размислите о овоме што сам Вам напред написао и анимирате своје колеге професоре и предложите, преко посланика или директно преко Владе, Народној Скупштини Републике Српске Закон о заштити ћирилице.
Тај Закон треба у себи да садржи елементе „позитивне дискриминације“, по узору на законе који штите националне мањине и угрожене вредности. Јер као што националне мањине нису у стању да се демократским средствима изборе са већином за своја права, па им је потребна позитивна дискриминација, тако и ћирилица није у стању да се поред огромног медијског „рекламирања“ латинице избори за свој равноправан третман, само на основу слободно изражене воље неорганизованих појединаца. У овом Закону сви државни органи и приватни субјекти морали би обавезно да истичу назив фирме на ћирилици. Били би обавезни да за све званичне дописе, све рекламе и огласе употребљавају ћирилицу, док би на вољу било дато сваком појединцу или привредном субјекту да поред (обавезне) ћирилице може употребљавати паралелно и латиницу. Пошто је у БиХ промовисана конститутивност сва три народа, а ћирилица и латиница равноправним писмом, било би упутно исти закон предложити Парламенту БиХ да га усвоји. Чак и кад би ова иницијатива завршила неуспешно, остварили би смо огромну политичку корист.
Кад је реч о екавици, да се на њу накратко вратим. Пошто је по Уставу Републике Српске равноправна са ијекавицом, требало би тражити да се у државној управи и у медијима пише и говори (обавезно) и то (само) равноправно екавски и ијекавски. Све ово се односи на службену употребу писма и језика, док би у приватном животу народ наставио да говори и пише по свом личном избору.
На крају, поштовани професоре, замолио бих Вас још једном да ово писмо пажљиво прочитате, да размислите и реагујете по својој савести. Јер одбрана једног народа почиње одбраном његових највећих, непролазних вредности, по сваку цену и од сваког напада. Као што каже Љ. Симовић „није важно колика сила напада, већ колика је светиња која се брани“.
Уз најлепше жеље и поздраве желим да Вам честитам највећи православни празник Васкрс, са нашим традиционалним поздравом:
Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!
Срдачно!
Penitentiar complex UN detention unit
Pompstationsweg 32 2597 JW Den
Haag Nederlands
Среда 14. 04. 2009. 21:46:58
