Ћирилица Београд

Некад било а (и) сад се приповеда

„ ОТВОРЕНО ПИСМО г. др ИВАНУ КЛАЈНУ – Поводом текста „Језик уместо батина” у „Осмици”, бр. 590, 6.авг.1991. Поштовани г. професоре, Морам рећи да сам запањен Вашим слободним и неоптерећеним ћаскањима у последњем броју „Осмице” на тему језика и писма, што се опет своди, ваљда по милионити пут, на позиве на „разум” и „толеранцију”, чак и у часу кад и глувима и слепима, а дакако и малоумнима, мора бити јасно, да су нас таква резоновања и понашања довела до данашњег „стања”, кад грчевито морамо да бранимо све што је српско. Стравичан је податак који износите у одбрану својих толерантних порука. „Статистичка истраживања говоре да у Србији, већ годинама, више од половине средњошколаца СПОНТАНО (подвукао – С. Т.) користи латиницу као главно писмо”. Јер, ако је тако, а тако је на жалост, шта онда наши Срби траже у – Хрватској? По чему је један од доказа, да је нападнуто њихово национално достојанство и њихово национално биће, тиме што је ћирилица искључена из јавног живота – што и ми одавде непрестано истичемо – ако (овдашњи) наши будући интелектуалци СПОНТАНО прелазе на латиницу?!

(Тих дана је у „Дуги“ изашао такав један коментар, који је био више него трагикомичан, да не кажем лицемеран, јер је „Дуга“, која се штампа латиницом,, дигла свој „праведан глас“, у одбрану ћирилице, која се омета у Хрватској!!! Погођен тим лицемерјем написао сам један кратак , али убојити коментар, и однео у „Књижевне новине г. Миодрагу Перишићу, тада главном уреднику тог листа, будућем савезном министру, а сада потпредседнику Демократске странке и члану Главног одбора Срба БиХ, који је одбио да штампа тај мој прилог, речима: „ Кад бих се ја питао, ја бих и Књиж. новинама вратио – латиницу!“)

Значи ли то, да постоје ДВА српска достојанства, ДВА српска бића?

Ја такво лицемерство и такву дволичност нити разумем, нити признајем. Шта више отворено кажем и понављам, оно што је Коста Христић, некадашњи министар правде Краљевине Србије, у својим „Записима старог Београђанина”, написао: „Граница пријатељства  и непријатељства за Србе, јесте граница између ћирилице и латинице!“, што ма колико да звучи тврдо и искључиво, представља наше вековно искуство, свеједно што смо СПОНТАНО чинили све да докажемо и омогућимо – супротно.
Иако високо ценим и Вашу стручност, као и Ваше духовите и луцидне написе о језику, морам Вам рећи, докторе, да се баш зато чудим, откуд Вам храбрости да тврдите, како су наши средњошколци СПОНТАНО прешли на латиницу? Зар Вам нису познати силни и непрестани притисци и дугогодишња практична настојања да се ћирилица као писмо сасвим угаси? Почев од уџбеника, телевизије, биоскопа, тзв. жуте штампе, формулара, личних карти, сведочанстава… Г. Докторе, чак је и Плакета Београдског Универзитета, штампана – латиницом! И данас у излозима српских књижара једва ако има нека књига из лепе књижевности да је издата ћирилицом; чак је и званични меморандум Удружења књижевника Србије, тих „протоколисаних” ултранационалиста, са латиничким заглављем, те није чудо што и Ваш „ултранационалиста” др Шешељ „признаје да је латиница српско писмо”. У Србији  више и нема штампарија са ћириличким слогом, а једва ћете наћи неку фирму исписану ћирилицом, баш као и њихов производ.

Такође, несхватљиво је, г. Докторе, да тврдите да ће у случају повратка ћирилици „ђаци ипак морати накнадно да уче латиницу, због страних језика, због математике, хемије и тако даље”. Забога, о каквом је то силном учењу реч! И зар то „учење” може бити разлог да наши средњошколци пођу путем напуштања Вуковог писма, што чини саставни део наше духовности и нашег националног бића? Шта би тек требало да раде Грци, драги Докторе, или би и они требало, рад „страних језика, математике и хемије”, да напусте своје вековно писмо? Баш као и Руси, са целом својом науком и књижевношћу?

А кад је реч о Вуку, знате ли, г. Докторе, да је један председник Жирија „Вукове награде”, добитницима потписивао дипломе  – латиницом ?! Звао се Вукоје Булатовић. Био је директор „Политике”, потпредседник српске Владе, потпредседник Председништва Србије!! Шта мислите, да ли је и он СПОНТАНО прешао на латиницу, и он и толики српски функционери, који сада, јадници, морају НАКНАДНО ДА УЧЕ – ЋИРИЛИЦУ. А зна се и зашто.

Што се, пак, математике и хемије тиче, Михаило Петровић – Алас, најславнији наш математичар, писао је ћирилицом, као и Никола Тесла, као и Исо Његован, славни хемичар, који се у предговору своје „Неорганске хемије”, захваљује загребачкој „Просвјети”, што  му је омогућила да своје капитално дело објави – ћирилицом. (Било је то 1946).
Случајно сам завршио и технику, у Београду, у генерацији која је имала за професоре све саме иностране ђаке, што им никако није сметало да захтевају да све пројекте исписујемо искључиво – ћирилицом. Уосталом, другачије није ни нама падало на памет.

Коначно, морам Вам, поштовани Професоре, рећи да би за нас,  за наше национално достојанство и свакодневни државни живот, било колико најбоље, толико и нужно, да се у свему  в р а т и м о  на Видовдан 1914. Јер, све што је отад чињено, све је ишло на штету Срба и Српства, а од нас се, ваљда, не може тражити да и даље идемо у том ходу и том смеру, само зато да бисмо доказали да смо „цивилизовани”. У то време и до тог времена (до 1914), у Србији као држави, као узданици свеколиког ослобођења свих југословенских народа, владала је само – ћирилица. У Државном архиву Србије и Народној библиотеци Србије, мноштво је писама упућених из целе (данашње) Југославије, и без обзира ко их је писао, сва су писана ћирлицом. У том Архиву налазе се и платни спискови свих државних надлештава у којима су сви потписи, чак и страних држављана, искључиво – ћирилицом.

Било је то онда, кад се знало и ценило све оно што је Србија, кад ником није падало на памет да нас због ћириличке „искључивости” осуђује или понижава.

На крају, чуди ме, г. Професоре, да тврдите како ће се „грађани многих земаља, срећнијих од наше, вероватно чудом чудити и самој идеји да се језик подвргава параграфима”, кад и сами морате знати, да, рецимо у Француској, постоји државни Комитет за заштиту француског језика, на чијем је челу председник владе, по положају.

С поштовањем,
(Објављено у „Осмици“  6. августа 1991)

(У писмима које сам упућивао појединим фабрикама, посебно сам се био „окомио“ на оне које производе слаткише, опомињући  их да тим, латиничким називима, уче и навикавају  децу, још од малих ногу, да је латиница главно и право писмо. Међу осталим  били су ту  и „Соко – Штарк“ ( Београд) и „Таково“ (Г.Милановац). и „Бамби“ (Пожаревац). Један „голи син“, иначе секретар овог последњег предузећа, чак ми је одговорио, уверавајући ме  да не могу да удовоље мојој молби, пошто  су „Бамби“ производи и међународно кодификовани. Али, како су они сви од реда доказани патриоти, сместа ће прећи на ћирилицу, само ако Највише Место,  то нареди!!! До тог, пак, Највишег Места нисам стигао,  али сам писао Уставном суду, но – узалудно).

Неисцрпан је списак тих СПОНТАНИХ прелазака на латиницу, ал свакако је најчудовишнији у просторијама Матице Српске у Новом Саду, где се на свим вратима лепо види, баш као и на таблама новосадских улица, а до недавно и на новосадској Градској кући! Све сама – латиница!

Годинама сам бомбардовао писмима и телефоном многе челнике толиких српских званичних кућа због речене СПОНТАНОСТИ, па и самог председника Српске академије наука, академика Павла Савића, молећи га да својим ауторитетом заустави ту  СПОНТАНОСТ, у име очувања достојанства, духовности и аутентичности српског бића… али, није ме удостојио ни одговора, заузет, ваљда, оснивањем покрајинских Академија наука, што му је као Титовом шифранту, и приличило.

( Koпија тог писма,  коју сам случајно сачувао, али на жалост , без датума, али вероватно биће  негде у  другој половини 80-тих година,  гласи

Председнику САНУ,
академику, другу Павлу Савићу 
БЕОГРАД

Ценећи високо  све оно што сте учинили и што значите, не само у нашој земљи, желим да Вас замолим за једну интервенцију, која, Вама лично, претпостављам, неће бити мрска. Ради се  о нашем писму – ћирилици.

Наиме, не треба  бити никакав пасионирани истраживач, довољно је стати  пред ма који књижарски излог, па видети да су књиге  са нашим писмом  тако ретке,  готово случајне,  као да су залутале из неке друге земље.

Много сам пута реаговао, и приватно и јавно,  и увек исти , суманути одговор, „лакше се продаје кад је на латиници“! Већ о жутој штампи и  не треба говоритиi. Она је сва латиничка, баш као и све остало што жели да се окити и подичи „новим”, „савременим”, „модерним”… У предузећима нам дактилографкиње, које знају само латинички распоред  слова на писаћим машинама, одлучују о политици и одређењу према нашем писму....

Једном речи, ћирилица је вишеструко угрожена, чак толико  да би требало,  по угледу на Французе,  образовати  некакав национални комитет за њен спас, или бар  не брукати, из године у годину, оног јадног Вука,  са оним  колико геачким  толико и хибридним – Сабором.  Било је чак и таквих европејаца, који су себи дозволили  да као председници жирија „Вукове награде“, потписују дипломе  о наградама – латиницом. Један од њих се зове Вукоје Булатовић..  

И зато, не бисте ли Ви лично,  а и Академија,  могли неком јавном изјавом, а још и више ставом,  зауставити то срамно  нестајање нашег писма, доказа наше писмености и културе кроз толике векове, и тако оснажили  све оне који још увек пишу писмом  дедова и отаца.

За мене то није ни мало неважно питање, а поготову и никако  да се тиме приближавамо културним народима и Европи који и која, у последње време, недвосмислено показују  колико им је стало до нас.

За мене је то  питање и националног идентитета, и не видим да бисмо ми Срби  имали потребу да будемо први који ће га се  тако одрећи... поготову што никад, ни у којем  периоду наше историје,  наш народ, као целина,  није био вољан  да било кога уништава, асимилује и поробљава.

Пре неки дан,  Видмар говори  о трагедији Словеначког народа,  расутог  између четири државе.... и то ником не смета, па ни мени. Али, ко би од истакнутих  Срба, смео  и хтео , такву реченицу  да изусти, иако је наш народ  ко зна све како и где расут. Чак и у својој земљи.

Никад, ни у којој прилици, не бих пристао да ћириличко писмо  буде искључиво писмо Српске православне цркве. Ми смо вазда били победничка нација, и немамо разлога  да било с ким делимо  дешперацију, а још мање некакав  прећутни тихи отпор... и то бисмо се, онда, свесно  истрајно и упорно одрицали  те несрећне ћирилице, која је део нашег бића, доказ нашег постојања и живљења међу културним народима.

Зато се и обраћам Вама, који сте у сваком погледу и с правом, моћнији.

Извините за овај препад и за ову молбу да дигнете свој цењени глас за спас једне, бојим се, изгубљене битке... која је утолико подмуклија и опаснија, јер никад није званично ни објављена. Напротив! Ах, зар  је то једино лицемерство.

Најлепше Вам се захваљујем, с поштовањем)

            Сем академику Клајну, три месеца касније, истим поводом, писао сам и гци Види Огњеновић, познатој  јавној и културној радници, која је у то време била в.д. управника Народног позоришта.
То писмо објављено је 26. нов. 1991 у „Осмици“, и оно гласи:

                        ОТВОРЕНО ПИСМО ГЦИ ВИДИ ОГЊЕНОВИЋ

                                         Поштована гце Огњеновић,

Нема сумње, Ваше је неприкосновено право, као писца, да своју стваралачку слободу управите и на рушење мита, па дакле, и на сумњу постојања КНЕЖЕВЕ ВЕЧЕРЕ.

Друго је, наравно, питање, како сте Ви као писац успели да убедите себе, и још као в. д. управника Народног позоришта у Београду, да њему, баш у овом тренутку – кад су Србима потребни сви њихови митови, да би се, и на њима и са њима, окупили у борби за свој опстанак – такав један (антимитски) комад, нужан на репертоару… Баш као што је питање – зачуђујуће и изненађујуће – откуд толико похвала и награда (чак и од „Вукове задужбине“!), том и таквом комаду и репертоарском потезу… што, дабоме, није Ваш проблем, бар као писца текста…

Но, ипак, остаје питање (Ваше) професионалне (в. д.) управничке савести, ком питању, у истој „амбиваленцији”, Нушић – управник и писац „Сумњивог лица”, није успео да пронађе споразум и договор… па је Нушић – писац остао да чека боља и прикладнија времена, тј., кад неко други буде управник Народног позоришта…

Али, то није све…

Наиме, једном, давно, упитао сам покојног Вјекослава Афрића, како то да он, као Загрепчанин и Хрват, потписује званична акта београдског Универзитета уметности – ћирилицом… на што ми је он дословце одговорио:

— Знате, ако сам, као Хрват, постављен за ректора српског Универзитета уметности, најмање што могу учинити, у знак захвалности том народу, јесте то, да се старам да не повредим његово достојанство. А признаћете, да се један део српског достојанства очитује и у ћирилици …

Ви се међутим, као (в. д.) управник Народног позоришта, гце Огњеновић, на његовим званичним актима потписујете – латиницом, мада је и Народно позориште, исто тако једна еминентна, па још вековна институција српског народа!

Могућно је да Ви мислите да нисте у ситуацији некадашњег свог професора Афрића, јер он је био Хрват, а Ви – Црногорка, и да, према томе, нико не може посумњати да бисте Ви, као таква, могли повредити српско достојанство … а можда, чак, сматрате да ћирилица и не улази у састав свеколиког српског достојанства…

Не знам шта је по среди, али у српским Крајинама води се борба, чак се и крв пролива, и за тај „део” нашег достојанства, јер је неотуђив од нашег бића и живота.

Далеко сам од тога да будем малициозан, те да желим да повежем оно што рекох на почетку и ово потоње. Мада и једно и друго у српском народу  живи као мит, као он сам… поготову што је Ваш потпис, такође, Ваше неприкосновено право… Али, у часу, кад он значи и представља Народно позориште у Београду, питање је да ли је тај потпис само и искључиво Ваша приватна ствар (не само по примеру ректора Афрића).

Напослетку, иако ми је ужасно прирасла за срце Змајева порука: „Србујте к’о људи – човекујте к’о Срби”… ипак, не можемо мислити и веровати да ћемо бити више људи и више Срби, ако сваком дамо за право да нас држи, сматра и гура да будемо – мање своји, па самим и тим и мање Срби.

Та времена су прошла.
С поштовањем...“
* * *
Ето, тако ја, пре 20 година, и много пута касније,  покушавах оно исто што и данас чиним.  Доживео сам ипак једну радосну епизоду, што су моји студенти у својим индексима, само мој предмет, уписивали – ћирилицом.

Слободан Турлаков.