Ћирилица Београд

СРБИ, ПОСТАНИТЕ ОПЕТ СРБИ

Биће да данас нема разједињенијег и растуренијег народа од нас Срба. Много је разлога за тај растур и за ту разједињеност. Ако одбацимо поређења са минулим временима, и задржимо се само на ове две последње деценије, како год окренули, два су главна кривца: остатак комуниста по свим странкама и СПЦ.

У свим државама које су створене од бивше СФРЈ, иако су све биле под влашћу комуниста, једино у Србији није васкрсла национална свест, једино у Србији свак вуче на своју страну, заокупљен тужном саможивошћу. Не кажем да је она самородна, да нема своје узроке у општем пропадању наше земље, али хоћу да кажем да наша земља пропада из дана у дан, и да нико, ко је позван, ко би морао да буде позван, не мисли о томе, нити мисли, нити шта предузима. Сем да ту пропаст поспеши на своју корист.

Много сам се пута обраћао Патријаршији, молећи да СПЦ стане на чело Срба, не речима, што она увек чини, већ делом, дуготрајном и упорном акцијом. Нама није потребна књига жалбе, већ књига учинака. После оноликог окупљања Срба на сахрани блажено-почившег патријарха Павла, уместо да се та, Богом окупљена маса прихвати, повеже и уколотечи у правцу једино могућег гаранта спаса, дакле јединству, Црква сама себе урушава, решавајући „питање“ владике Артемија пуни скандалозне хронике медија, која су ионако ближа српском расколницима, пошто су сва више-мање у страном власништву и у страној служби.

Када је ова србофобска власт хтела да се додвори својим спонзорима, протурила је преко својих страначких „народних“ посланика, да назови српска Народна скупштина изгласа резолуцију о српском злочинима, и тиме нам веже нови камен око врата! Црква није реаговала, иако сам молио новог патријарха да по угледу на СПЦ од 1. августа 1937, када је истерала из цркве све православне народне посланике који су гласали за Конкордат са Ватиканом, да и данашњи Синод истера из цркве све оне који су гласали за ту злогласну резолуцију самооптужења и самоуништења. Моја молба није усвојена, а није тешко замислити какав би потрес унутар ове антисрпске власти настао, и колико би се Срба опет око Цркве окупило, још и више и трајније него ли приликом сахране прошлог патријарха, да је мојој молби удовољено!

Има ли било каквог оправдања или разлога за овај и овакав неразумни гест и новог патријарха и Св. Синода. Ако у Краљевини Југославији Православна црква није презала од једног таквог колико принципијелног, толико и трезвеног става, зашто га данашња СПЦ не би поновила, са још праведнијим и далекосежнијим побудама, које извиру из очите опасности по опстанак српског народа, којом га ова ненародна проевропска власт хоће да оптерети и, де факто, искључи из породице цивилизованих народа, иако непрестано малоумно понавља како нас она приближава Европи!

Грех је то, које никакво покајање нити било какве молитве могу да сперу. Грех против сопственог народа!

Та и таква отуђеност од сопствене пастве у корист антисрпске власти, види се и у немуштој одбрани митрополита Амфилохија, кога су у ЦГ назвали „српским попом“, а тамошњи европски губернатор – „пуковником СПЦ“, што је једна простачка и неодмерена увреда целом српском народу!

Много пута сам писао и понављао да смо ми два народа из истог корена, другим речима да у Црној Гори још увек има аутохтоних Срба, у које и сам Његош себе убраја, чији су преци, као избеглица после Косовске битке, дошли у Црну Гору! И ако су ти пребези остали Срби, за каквог се изјашњавао и сам краљ Никола, близу је памети (наравно, зависно од њиховог броја!) да се за Србе у Црној Гори тражи право конститутивног народа! И то није никакво мешање у унутрашње ствари Црне Горе, већ признање вековне припадности српском народу, чиме се никако не пренебрегава и постојање црногорског народа. Глупо је такво признање и признавање постојања и аутохтоних Срба називати Стратегијом! Оно што постоји и што јесте, никако није Стратегија, већ стварност.

Кад је известилац Европског савета г. Марти изашао са доказима о злочинима на Косову, Црква је једино успела да отплаче над тим несрећницима, а она је могла и морала, и по цену сопствених жртва, да се у цео тај, не само антисрпски, већ и античовечански случај умеша, чак и да оде г. Мартију, да му помогне у проналалажењу нових докумената о злочинима. Не само са вађењем органа из живих људи, већ и све оне друге злочине који су чињени још пре НАТО бомбардовања од стране ОВК, те терористичке организације касније назване – Натовом пешадијом.

Црква нема чега да се боји. Она је независна и самостална, и ко би њу смео да нападне, чак и из ове проевропске власти, уосталом има и залеђе, не само у свом народу, већ и у великој Руској цркви, а уверен сам и у англиканској цркви и код толико поштених људи, потомака оних наших сабораца из времена 1914-1918. Ништа од тога! Црква се опет завукла у свој, дуго година неговани, опортунизам, и ћути, одмажући том отуђеношћу и себи и свом народу, од српских трагичних удеса, а помажући овој влади, која свако Српство оптужује за назадност, за националистичку затуцаност, која ће нас, наводно, удаљити од Европе.

Међутим, и тој и свакој другој Европи треба отворено рећи да се поштено преиспита у свему оном шта нам је све, заједно са Ватиканом, чинила последњих година. Не само што нас је без милости сатирала, већ је, мада је све знала (па и радила на томе) шта има са нама да се ради, у име лажи које су нам се подметале, она се правила да је далеко од тих злочина, дајући им широке одјеке путем својих медија, који то и данас успешно раде.

Уверен сам да бисмо и дијаспору око тога могли окупити, јер је и она трпела од те свеопште сатанизације Срба

Српски комунисти су нас у сваком погледу сатрли, чиме су стицали каријеру и све друге бенефиције које уз њу иду. Кад су видели да се комунизам као систем урушава, дали су се прогласити у социјалисте, сад већ у социјалдемократе западног типа (И Горбачов хоће у Русији да створи такву странку) да би одричући се своје идеологије, опет дошли до власти, у чијем се спровођењу ни најмање не разликују од својих претходника, а још мање од оних са којима деле власт, од тзв. демократа, који су чак постали чланови Социјалистичке интернационале, док СПС чека да дође на ред. Дакле, социјализам нас је са свих страна заокупио, и наследством и праксом, па према томе Срби немају чему да се надају. Није онда чудо што су под „овима“ националне мањине, постале мањинске већине, помажући тако једни другима, да дођу и да се одрже на власти, па, дакле, и са невиђеном и разарајућом пљачком Срба и њихове земље, у првом реду.

Прича се о борби против организованог криминала, против корупције (која је још како организована!). Основане су многе специјалне владине агенције и службе, са бројним персоналом, али без икаквих опипљивих резултата, које је веома лако и успешно постићи. Наиме, цео свет зна да се и криминал и корупција у једној легалној и правној држави не могу успоставити и развијати без споразумног рада оних који се баве тим „пословима“, са онима који су у власти. Другим речима, ако државна власт, која је задужена да спроводи законе, не омогући овим џентлменима непримењивање тих закона, нема ништа од борбе против криминала и корупције. Па, логично, пошто криминал и корупција цветају, цветају и они који им то омогућавају. Стога не треба јурити криминалце и корупционаше, довољно их је регистровати у самој власти, а они ће већ „пропевати“.

А зашто па и да певају, довољно је погледати како се отимају у куповини нових станова, иако су и ранији, стари – нови, али ови нови се у квадратним арима мере! Купују се такве стамбене површине као за тениска тренинг игралишта! А колико кошта опрема тих и таквих насеобина! И одакле су те паре?! Ето, само то питање, које је и потребно и довољно!

Динкић је умео да буде, као и обично, духовито дрзак, тврдећи да је свој нови стан купио од добијених судских процеса за увреду – своје части! Остали ћуте, као на пример, министар просвете, који је купио стан од два ара! Еј, бре! То су паре, које не би стекао ни да је продао половину своје Црне Горе! И док најобразованијем делу Србије прети смањењем плата јер су штрајковали, тај би „део“ могао на суду да докаже, да су они, и кад су штрајковали, више доприносили просвети, него он као министар и као заменик шефа СПС–а! Или, пак, ако је четвртина свега онога што је стекао Которанин Хомен, са својом рођачком династијом (мафијом), а што је открио „Таблоид“, он би морао самом себи, као државни секретар правосуђа, да изда затворску улазницу. Најзад, зар није примећено, ако је муж министар, његова је жена власница фирме, и обрнуто. Макар и формално, јер се тим путем добијају концесије и воде државне набавке, а то су читава богатства. Тадић је поводом 10. октобра узвикнуо – „Србијом неће владати хулигани!“ Да га бар неко приупита – „а лопови?“

Нема потребе да кажем да је све то на рачун опустошене Србије и Срба, који као да су нестали. Срби су већина само на берзи рада, иначе у свему другом су непотребни. Продато буд зашто све оно што се с муком крај Титовог гесла „Слаба Србија – Јака Југославија“, некако и градило и подигло, спасти на просјачки штап, као јединим ослонцем, то је једна таква епохална заслуга, која се једино моткама може наградити. Ја не знам које средство узимају „ови“ да би што пре заспали, и тако избегли мисли о оном што су Србима урадили и што им још раде, али лекари кажу да не треба те препарате узимати, јер се стиче навика, и од њих постаје зависан. Али, ако се ради о навици и о зависности, онда су они већ одавно стекли и навику и зависност, кроз дневне „послове и махинације“, а за тако нешто не вреде никакви препарати сем апса и робије.

Кад говоримо о нужности окупљања Срба око своје националне битности, око стварања јединства у одбрани националних интереса, ми говоримо и о нужности стварања националног програма, око ког би се окупио један број способних и Српству оданих људи, који би повели ту борбу, која не може бити лака ни брза. Одиста, реч је о темељној обнови Србије и заокупљености Срба да у тој обнови вредно учествују.

Дакле, говоримо и о странкама, међу којима нема ни једне која има српски програм, свима је ближа Европа, чак и по цену наше дефинитивне пропасти, што се показало за ових 10 година прозападне владавине, и учмале опозиције, улагујући се тиме, по више колосека, заједничким наредбодавцима. Додуше, има их које имају у свом наслову и придев – српски одн. српска. То је ружна и гадна обмана. Нека бар једна каже шта је учинила за Српство, коју је акцију спровела у том окупљању, нек наброји своје учинке на терену. Врага, као што се свађају у Београду, тако се свађају и у локалној самоуправи, још и више и безобзирније. А, онда, толике стотине хиљада избеглица дошли су из окружења Србије, мучки протерани са својих вековних огњишта. Да ли је једна странка унела у свој програм рада и акција прихватање и бригу за ту нашу браћу, за размештај тих бескућника по целој Србији, где би нашли и смештај и ухлебља, како је урадио Тома Максимовић, 1941 комесар за избеглице! Била је то прилика да се Срби нађу зближени у општој несрећи, да поставе услов владарима да се велика предузећа селективно продају, и да се са тим парама докапитулизују и увећају она која остају, да би радила и запошљавала не само наше унесрећену браћу! Ја не кажем да то није био посао владара у првом реду, али и локалних самоуправних власти, да се тај многољуди број избеглица правилно и према економским моћима и могућностима сваког места у Србији, размести, чиме би се постигло, не само њихово збрињавање и њихов осећај да су дошли код своје браће, већ би то била прилика да из прве руке, непосредно цела Србија и сви Срби сазнају како Срби страдају широм бивше Југославије, само зато што су Срби. Била би то прилика да се изгради једна свест о нужности да се држави и свим странкама наметне национално понашање и брига за опстанак целе земље.

Уместо да се распродајом јавних предузећа ојачају она која нису продата, ишло се за тим да се све распрода, да Србија дође до нечувене пропасти, што је најбољи и необорив доказ непостојања српског осећаја ни код странака, ни код владара.

Ето, сада је дао оставку Млађан Динкић, одн. сменио га премијер због лошег рада његовог министарства економије и регионалног развоја. Човек који је са страшћу и слашћу, болесном и демонском, целу Србију разбаштинио, и потом се прогласио, бестидно и бескарактерно, за њеног заштитника, олајавајући владу, чији је био потпредседник, крстећи их као озлоглашени Београд, као онај који је све узео у своје руке. Нико да му каже да је он био – тај Београд, и да је он распродао Србију, па и да га приупита где су те силне паре. Сад кад је један државни секретар у Министарству финансија оптужио Динкића да вади паре из буџета и да их даје оним местима где локалну власт држи његова Г17, одн. Удружени региони, Динкић тражи његову смену, јер му тим и таквим открићима овај секретар руши ауторитет и углед у народу! Аман! Зар нема никога да му каже да је најомраженија индивидуа у Србији, који има на души толике бескућнике, гладне, упропашћене, без икакве будућности! Да је главни творац милионског српског пролетаријата!

Уместо да постане предмет тужилаштва и судства, сад се сви брину, хоће ли одржати реч да ће његов Г 17 остати у влади, и тако јој омогућити опстанак, тј, да избора још неће бити.

Тешке су бриге и несреће наваљене на српска плећа, и још увек се немилосрдно товаре, са којима се гомилају све већи проблеми и омраза. Треба се озбиљно забринути куда све ово води. Искрено речено, кад би се сви разлози и све нужности покупиле из Грчке, Туниса и Египта за њихов револт против властодржаца и лопова, не би успели да наткриле гомилање безнађа, разљућења, огорчености и одлучности, све оно што ће незауставиво букнути на овим просторима. Не бих желео да будем злослутни пророк, али дође ли до крви, биће је више него што је било на другим местима. И још страшније, отвориће се све наше границе, и нагрнуће сви они који су се дали заклети о добросуседским односима са нама!

У праву су они који говоре да нам треба бројнија милиција!

Слободан Турлаков.