Ћирилица Београд

ПОЗДРАВНА РЕЧ НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ
„Српска ћирилица-нека буде што бити не може“ у Крагујевцу 09.12.2010.г.

Дошао сам да подржим брата и подвижника у ћирилици Петра Јаћимовића. У његовој књизи потписан сам као издавач, што дође нешто као кум, па када се данас радујемо њеном рађању, осећам  узбуђење и срећу што се то догађа у Крагујевцу, самом срцу Србије.

Петар Јаћимовић и са овом својом књигом, а и без ње, племић је српскога рода, јер у времену када се брише све што је свето Србину он није поклекнуо, него не штедећи себе одлази међу народ да велича лепоту његове ћирилице и да упозори да је она уз језик и веру основна супстанца српског националног бића. Он позива да се у њој препознамо, да она буде симбол који ће нас ујединити и учврстити у националном достојанству, и да буде упориште које се не сме напустити.

Овај агроном показао је својом књигом да је боље разумео потребу чувања ћирилице него академици и шефови лингвистичких катедри који су за то школовани, плаћени и унапређивани, јер он служи интересима свог народа а они служе туђим интересима када су одлучили да спроведу окупацију свог народа хрватском латиницом. У самој књизи бави се нарочито раскринкавањем у томе тројке проф. др Ранка Бугарског, академика Ивана Клајна и проф. др Мата Пижурице.

Англиста проф. Бугарски је барјактар у латинизацији Срба тиме што је први јавно рекао да је ова латиница српскохрватска, а данас говори да је српска. 

Академик Клајн је италијаниста по ужем опредељењу, али то му није сметало  да постане председник Одбора за стандардизацију српског језика, што је само по себи срамота и за српску лингвистику и за српски народ. Тај одбор се и не састаје, па је он све и свја и печати злокобну судбину ћирилице. Он се позива на проф. Бугарског и јавно изјављује да српски народ може остварити европско и светско правило да у једном језику може опстати само једно писмо,  једино овом хрватском латиницом, а не својом ћирилицом.

Проф. Пижурица је главни редактор недавно изашлог правописа Матице српске, који није усклађен са Уставом Србије у том смислу што у њему и даље фигурише хрватска латиница као друго српско писмо. Њему је ових дана војвођанска власт подарила признање које је несумњиво  заслужио, јер је и он свом народу подарио неуставан правопис као најмоћније средство латиничења Срба. Награђен  је за подршку модерном сепаратистичком војвођанству пројектованом у хрватској латиници, а и ранијим својим парвописима са хрватском латиницом као другим српским  писмом дао је основ водећем сепаратисти Чанку за неуставно увођење хрватске латинице у српски језик Статутом Војводине правда речима да уставно решење писма није правописно.

Његова књига даје повода да са овог места позовем лингвисте изван Новог Сада и Београда да не буду део владајућег лингвистичког клана који поновним оживљавањем србохрватства, уз које иде хрватска латиница, понижава српски народ и доводи га у позицију полународа, што води неминовном губљењу националног субјективитета. Предлажемо им да подрже став удружења за заштиту ћирилице по коме треба јавно тражити од Министарства просвете да не дозволи примену у просвети поменутог Матичиног правописа зато што он третирањем латинице као другог српског писма није усклађен са Уставом, него је у директној супротности са њиме.  

Очигледно је из ове књиге да аутор нема никаквих лингвистичких аспирација и да не очекује никакву верификацију од  струке, јер следи став почившег професора права и академика Радомира Лукића по коме избор писма није стручно, него је политичко питање националне културе од прворазредног значаја. Он само као национално будан Србин опомиње на опасност од расрбљавања латинизацијом, а многобројним упечатљивим доказима из живота које је навео у својој књизи у томе је у потпуности успео.

Користим прилику да се у име удружења ЋИРИЛИЦА из Београда захвалим декану Медицинског факултета у Крагујевцу проф. др Небојши Арсенијевићу на подршци коју нам је упутио електронском поштом и то на следећи начин:

„Поштовани госп. Видићу!

Част ми је да Вам саопштим да се на Медицинском факултету Универзитета у Крагујевцу користи искључиво ћирилица. Од 2005. године забрањено је да се заведе текст писан латиницом. То се односи на све и свакога. Све докторске дисертације, уџбеници, сва преписка, часописи и остало што се штампа, издаје и заводи у деловодни протокол и архиву писано је ћириличним писмом. Наравно да је и наш сајт урађен ћирилицом . (www.medf.kg.ac.rs). Ову праксу је од недавно преузео и читав Универзитет. Можда је то мало и недовољно, али смо у нашем дворишту то тако уредили.

Проф. др Небојша Арсенијевић, декан
p.s. Немојте да молите. Позовите се на Устав Србије!
На жалост, универзитети су легло скоројевића који би да буду баш све оно што збиља нису.“

И не само да декан у свом дворишту негује ћирилицу, него има вољу да се о томе чује.

Његов пример је толико драгоцен да представља продор из једне друштвене сфере у другу. То је разбијање љуске да би се родио отпор ћирилицом понижавању и самопонижавању српског народа. Док има оваквих школованих Срба, ћирилица неће пропасти јер они апсолутно обесмишљавају тврдње водећих лингвиста да у Србији постоји нека објективна потреба  за овом хрватском латиницом.
Декан нас је додатно обрадовао изјавом ће дати лични допринос у оснивању повереништва удружења ЋИРИЛИЦА из Београда у Крагујевцу. Ми смо сигурни да се његова активност у неговању свести о потреби коришћења ћирилице неће завршити само на томе .

Петар Јаћимовић је писањем ове књиге учинио богоугодно, а тиме и народноугодно дело, али се и ми, који смо је прочитали, упитајмо шта смо већ учинили за отаџбину и шта ћемо учинити после њеног читања. Ако сви учинимо за ћирилицу, односно за себе, онолико колико можемо, та српска светиња неће пропасти. Ова књига оствариће своју мисију само ако нас подстакне макар на неку од следећих акција:

Најважније од свега је да кажемо својој деци и унуцима да је српска само ћирилица, а да је ова хрватска латиница унешена у Србију и Црну Гору први пут 1915.г.на бајонетима окупаторске војске, и да су тим истим бајонетима скидане ћириличке ознаке улица српских насеља да би биле замењене ознакама  исписаним овом окупаторском хрватском латиницом. Ово казивање је најважније, јер латинизација Срба тече успешно понајвише због тога што је народ много деценија у време комунизма, а и касније, лажно учен да је његова и ова латиница. Највише су то чинили српски лингвисти, а подржани су од комунистичког режима и вршењем разних насиља над српским писмом.

Учимо децу да правопис Матице српске није само неуставан, него је наказан и несрпски , јер правда окупацију српског језика и народа туђим писмом.

Казнимо на следећим изборима ону власт која је неуставно обележила саобраћајнице у Крагујевцу и другде само хрватском латиницом, и која и на друге начине форсира у Србији хрватску латиницу.

Тражимо на родитељским састанцима и на друге начине да се и српској деци омогући да користе рачунаре на својој ћирилици, као што су то омогућиле друге државе својим ћириличким народима.

Такође тражимо да држава омогући куповину ћириличких мобилних телефона, јер ћирилица може опстати само ако је млади користе у савременим информатичким технологијама, са којима је она потпуно компатибилна.

Купујмо само оне књиге које су на српском језику штампане ћирилицом.

Купујмо у радњама исписаним ћирилицом и похвалимо власника.

Замолимо власнике латиницом исписаних радњи да нас обрадују српском ћирилицом.

Поздрављам вас ћириличким поздравом лингвисте Милорада Телебака из Бања Луке ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ-БИЋЕ И СРБА,  и желим Вам да у срећи прославите српске славе прађедовске и Божић !

Немања Видић,
„Ћирилица“-Београд.