ШТА ЋЕ НАМ ИЗБОРИ? Одиста, шта ће нам избори?! Поготову што ће све бити по
старом, тј, по пропорционалном систему, који штити странке на рачун
гласачког тела. Иако је Венецијанска комисија тражила промену изборног
система, иако се, још пре њеног тражења, министар Милан Марковић, залагао
за неку врсту већинског система, који би дао могућности бирачима, сваког
изборног округа, да гласају за појединце, а не за листу и за један
изборни округ, за целу Србију. …Ништа није вредело, „политичка
воља“ није била за ту промену; то јест, партијски лидери нису хтели
да изгубе кормило власти из руку, да они одређују ко ће бити тзв. народни
посланици!, и ту су се сви, и власт и опозиција нашли, штитећи, као
браћа, један другога. Како је смешно и лицемерно тражење тзв. опозиционих
странака – хитно заседање „парламента“ о ситуацији на Косову,
кад је општепознато да је тај парламенат састављен „политичком
вољом“ лидера, и кад би, и у случају састанка
„парламента“, њихова политичка воља наредила би једну од
толиких ништавних Декларација. Колико би било рентабилније и поштеније,
кад би тај „парламенат“ чинили само лидери, чије су странке
прешле цензус и постале „паламентарне“! Много се лажи накотило као званичан став „Србије“,
заслугом управо тих лидера, што су нас водили ка економском,
политичком, територијалном, институционалном краху, у свим областима,
и, наравно, националном, без икакве одговорности, а све под видом
демократије и бржег уласка у ЕУ. Мисле ли ти људи да ће доћи једном –„после“, на дневни
ред, и шта ће онда бити са њима. Нису они баш толико кратке памети и да
ће веровати да ће се извући без иједне огреботине, па макар били
баснословно обогаћени. Но, вратимо се на – изборе, и на шансу да се њима
остваре тзв. промене и реформе, на та два појма који су постали тако
бљутаво омражени, да се не треба изненадити, ако дође до физичког
обрачуна са свима онима, који их пропагирају и рекламирају, ма којој
странци припадали! Ето, Српска радикална странка, зашто се зове српска, кад
ничим није показала да је – српска, ни кад је била на власти, ни кад је
после Милошевићевог пада, прешла у опозицију, чак ни кад је Шешељ био
међу њима. Високо ценим Шешељеву интелигенцију и вансеријску енергију,
али на власти се није осетио као организатор и инспиратор. А поготову као
психолог свог окружења, не осећајући да сам себи сече грану, тиме што га
протежира! И кад он оде у Хаг, кад је чак био предвиђен Вучић да га
брани; но, пошто није имао судски испит, то је то одпало, али није зато
одпало да му заједно са Томом подкопају вођство странке! Није потребно
истицати колико је тај чин био неморалан! Он који их је измислиио, бацио
ли су га у прединфарктно стање, до ког би сигурно и дошло, да Шешељ није
тако снажне конструкције. Нећу да улазим у то, ко је протежирао тај
страначки удар, и парама и обећањима, за разбијачки рад широм Србије, па
и у свету, али та њихова идеолошка метаморфоза, у још већој мери је
показала бескарактерност тог двојца са прозападним кормиларом, што им
није сметало да опет шпекулишу са придевом – српски, уз
„напредни“ додатак. Чак су у свој сајт убацили и слику
Стојана Новаковића, једног од оснивача некадашње Напредне странке у
Србији, како би показали да су настављачи старе традиције. Но, ни то им
није испало баш најсрећније, јер ко зна српску историју, зна колико је
та странка била напредна, и како је и с колико страног бакшиша унела
железнице у Србију! И пошто су се тако прогласили за – напредне, сад се
продуцирају са једном отрцаном фразом: „Србији је потребан
напредак и приближавање Европи!“ Еј, бре, то је она иста Европа, са
истим намерама према Србији, по којој сте година пљували, као
радикали! Наравно и разумљиво, ови дисиденти нису било шта значајно
и нужно учинили за бољитак Срба и Србије у одсуству Шешеља, али су
успели да нађу оправдање за своју неспособност: у
телефонским налозима из Хага, које више нису хтели да слушају! И сад,
пошто су се самоиницијативно прогласили за највећу и победничку странку
на следећим изборима, г. Тома, као сигурни председник владе обећава да ће
ући у „кохабитацију“ са Тадићем, као председником Републике,
али ће га свести на оквир Устава! За то „свођење“ Тадића нису
потребни избори! Довољно је да се обрате Уставном суду, одн Стразбуру, и
Тадић ће морати да се определи, ил председник Републике или ДС .Они имају
искуства са тим „кохабитацијама“ још од Милошевића, па,
дакле, изборима нема шта од њих да се очекује. Сем, галаме. О остатку СРС нема шта да се каже, они своје буђење и
свој опстанак везују за Шешељев повратак, који ће са више резона из Хага
отићи директно у историју, него што ће доћи да активира и уколотечи СРС,
што најбоље говори о моћима и способностима оних који су сада на челу
СРС. И шта се може очекивати са „таквима“ на новим
изборима? Има још једна странка, која се кити српским перјем –
Српско јединство из Јагодине, са Палмом на челу. Разгласили смо успех Јагодине на све стране, чак смо предлагали да
се донесу закони који ће „јагодинизирати“ целу Србију. Нема
шта, то је човек од енергије и иницијативе, чијим су се примером могли да
инспиришу бар Параћин и Ћуприја, и тако постану једно велико место у
центру Србије… Међутим, оно што ће забележити историја Јагодине у корист
Палминог неимарства, српска историја неће пренебрегнути да је благодарећи
његовом (126) гласу, омогућено доношење оне злогласне Резолуције по којој
сами признајемо да смо злочинци! (Био бих срећан, кад би Палма, накнадним
искуством и накнадном памећу, повукао тај свој несрећни глас, ако ни
због чега другог, а оно због његовог –Српског јединства! Што би и то
Јединство, на изборима, вратило међу Србе). Из свега онога што силном муком процури у неким
медијима, зна се да Европа, по својим комесарима и функционерима, захтева
одлучнији и видљивији обрачун са тзв. корупцијом и организованим
криминалом. Мада је чудно што је оставила тај обрачун „домаћим
играчима“, за које добро зна да су, и у једном и у другом
лоповлуку, веома кооперативни, па чак и челници. Иако је
„Таблоид“ објавио да је из Брисела стигао списак министара и
владиних функционера које треба похапсити због те
„кооперативности“, тешко је у ту могућност поверовати. Поготову
што се, по природи ствари, сви подаци о малверзацијама сливају у кабинет
министра унутрашњих дела, првог српског грађанина Европе и десетодневног
америчког абонирца, а он прстом није мрднуо, иако преко толиких служби,
дирекција, агената, полиције, доушника, жандармерије, у детаље зна за
све лоповске и криминалне радње својих колега и њихових саиграча и
клијената! Још је Милан Ђ. Милићевић тврдио да се наша главна политика увек
кувала у кабинету министра унутрашњих дела, што је кроз деценије и
деценије остало као главно правило, што и данас важи, па би требало
упитати Дачића зашто оклева са оним што је нужно да учини, ако не мисли
да једном буде, управо због тога, оптужен да је био главни заштитник
лопова и пљачкаша, па самим тиме и њихов саучесник. Наравно, нема сумње у природу тог и таквог заштитништва!
Због очувања владине коалиције, јер би свако хапшење из тих редова,
значило пад владе и нове изборе, са грдном неизвесношћу у погледу
расподеле гласова. Дачић који је лукав и виспрен политичар, коме иначе
није место на челу социјалиста, јер у његовој жељи за влашћу, социјализам
нема шта да тражи, ипак он губи из вида, да би једно такво хапшење, чак и
по цену распада коалиције, њему лично а и његовој странци, донело више
популарности и гласова, него свим осталим његовим конкурентима у
коалицији заједно. Но, за такво једно спектакуларно хапшење, треба имати
храбрости и смелости, што они, на „другој страни“, тим
„карактерним алаткама“, одлично маневришу и баратају! Нема
сумње, ствар је чупава, али једном ће се сигурно доћи до тог
„чупавог“, што Дачићу никако неће ићи у прилог. Додуше, он
тај „прилог“ ни мало не скрива, он жели и тражи власт, али
као да хоће да му се она на тањиру понуди! Тог нит је било, нити ће бити,
као што више неће бити услова ни за садашњу владајућу коалицију, јер они
поодавно не дувају у исту тикву. Међутим, Дачић се у последње време обележио читавим низом
опречних изјава, почев од оне да је СПС дефинитивно раскинуо са
прошлошћу, а овамо слави 21 годишњицу оснивања (преименовања) СПС-а, те
му се, на нивоу Европе, у тај „раскид“ много не верује, те
су зато и Тадић, и Чеда, и Кораћ, стални чланови Социјалистичке
интернационале, а његов СПС још увек само- кандидат! Нису помогли ни они
водећи гејови које је увео у Главни одбор, а поготову изјава, да су он и
његов СПС, са оружјем у руци, бранили Косово! Што је истина, и што
представља најсјајнији беочуг у новијој историји комуниста и
социјалиста. И добро је што је он то рекао, што би и Вуку значило, кад би
рекао (признао) да је лично даровао својом књигом „Ноћ
генерала“, са ласкавом посветом генерала Павковића, за борбу против
НАТО-вих шакала. Зато сад, ваљда, сада и навија за НАТО, али, одвећ
наивно, верујући, да се „тамо“ не зна за тај милодар, као и
за ону бригаду у Босни! Тек, са толиким бројним центрифугалним и петалним
клацкањима, поготову што је СПС најодлучнији противник напуштања
пропорционалног изборног система, што вођама даје сву власт, коју и
Дачића свим бићем жели… иако је ту скоро, изјавио, да њих не интересује
власт, већ спровођење њиховог програма! А и он зна, да и ми добро знамо,
да то једно с другим иде. Зато, ваљда, на њиховом сајту и нема новог
проевропског програма, већ пише „ускоро“, а прошло је већ
толико месеци од када је он усвојен на СПС конгресу. Напослетку, и то се зна, да је западна социјалдемократија, једна
реакционарна досетка, што је и сама Социјалистичка интернационала на
недавном конгресу у Напуљу потврдила, устајући чак и против слободног
тржишта као најцрњег противника радничке класе, које је уведено као рука
сабирачица за незајажљив либерални капитализам! И још да кажемо, Дачић као политиколог са десеткама, добро зна, да је
први програм Српске социјалдемократске странке, донесен у Цириху 1872,
забранио социјалистима да ступају у ма какву везу са странкама које нису
социјалистичке. Додуше, има једно оправдање, тј, да је свуда у свету од
социјализма, остало само име. О ДС, као гаранту извлачења Србије из амбиса у који га је она
најприљежнија угурала, нема шта да се ново каже.. Тадић као председник
непостојеће државе, владе и странке, као помиритељ са суседима и молитељ
да опросте злочине које им је учинила Србија и „његови
сународници“, Срби, тешко да има шансе. Он, који Европу сања, док
леже и буди се са Северином, коначно је сазнао оно што није у школи и од
оца, научио: да Срби и њихово постојање свима смета, и да ту нема мира ни
братске слоге и сарадње, већ само оно што је Јован Ђорђевић још 1895
писао: „Браћа са леве стране Мораве, хоће да нас до њене обале
дотерају, док браћа са десне стране то исто желе, само до леве обале, и
да нас онда сложно бућну у Мораву!“ Да је то тако и никако
другачије, тврди скорашња „Македонија“ у свом жустром
одговору садашњем бугарском министру дијаспоре, који, кад је реч о
њиховој граници према Србији, види њихову западну границу до десне обале
Мораве! У исто време, Тадић и Шутановац предводе нашу
„војску“ на заједничке маневре са бугарском! Наравно, одавде
се нико није огласио на те вечне бугарске аспирације, јер би то било
противно Тадићевом плану о добросуседским односима. Уосталом, он све чини
да имамо и добросуседске односе и са Турском, иако са њом немамо границу,
али он ће је направити. Као претходница, на сред Теразија дошла је већ из
„Султанског Цариграда – царска баклава!“ Аферим! Једноставно речено, са ДС за Србе хлеба нема! А они га и не нуде!
Напротив! „Мада, ја као председник Републике, знам да постоји оскудица
и да се тешко живи, ипак позивам грађане (Он не зна за Србе!), да се
притрпе до бољих времена, који ће до 2020. сигурно доћи“. Али, долазак газдарице Европе, све је распршило! Шта су разговарали
у четири ока, само они знају, а медији предпостављају да се са Косовом
ствар завршава онако како њима одговара. И као што је порекла могућност
постојања мултиетничке и мултикултуралне државе, тако сада и не помиње
фашизам, (ваљда, нацизам, тј. Национал-социјализам) остала је Немачка,
она иста која је била и за време цара Виљема II, са непромењеним
циљевима.– ка Истоку, па се онда не треба чудити што се она срдачно
захваљује и Хрватима и Шиптарима, као старим и доказаним пријатељима у
оба светска рата, за њихово сатрудништво на страни Немаца. Што Срби
никад нису били. Напротив! Зато и Брамец каже: још има да похватате Младићеве јатаке. Зато, од
Хрвата и не тражи јатаке њихових генерала, осуђених у Хагу. А што би и
тражио, кад оно бивше луче (пореклом Српкиња), у име владе, шаље пољупце
хрватским сужњима у Хагу, показујући и тиме, овдашњим јадницима, како
се понаша државник, који воли свој народ, и ког се не одриче, ни кад је
суђен! Еј, бре, (не)људи, што владате нама, да ли знате зашто су наши
генерали суђени у Хагу?! По свим законима, па и по Библији, право је
човека да се брани кад је нападнут! Да није било Младића, коме је и
генерал Галоа признао стратегијску спремност, данас би Хрвати били на
Дрини! Леле, кад једног дана паднете, неће вам ни све мишје рупе на свету
помоћи! Јадни ви који се нисте довољно напљачкали! Где ћете? На неки нови
Голи оток. Ових дана доносите закон о морској пловидби, па унесите у њега
и неки Голи Оток, да тако стекнемо право на море, ког, иначе, немамо, али
закон ћемо имати! Трећи члан коалиције, онај који је најпре Србију распродао буд зашто,
а сада је и растура тзв. децентрализацијом, који је обећавао 1000 евра
акција, сваком ко гласа за Тадића, и тако овога везао за себе, као
стратешког парнера, што се види и из чињенице, да реч не проговара и ако
види да Динкић скупља издајнике својих партнера, које има да учини правим
газдама на свом терену, само ако њега, рушитеља Београда, прихвате. И
прихватају га! Зна се већ, кад брод тоне, пацови се први спасавају. А за
њега не треба бринути, наћи ће он већ неки чамац, па макар помоћу њега
оборио и ову владу, у којој и сам учествује. Тај гитариста спреман је на
све! Па и да поново узме калешњикова, чак и да опет уђе у исту
коалицију, да јој омогући власт, али и да је њоме опет уцењује… О ЛДП-у нема шта да се каже. Њих не може омилити код народа никаква
предизборна кампања. Али зато, о ДСС има још колико тога да се каже, баш
као и о њиховом шефу др Коштуници, коме једино што служи на част, што не
прихвата Европу као решење наших недаћа. Међутим, кад је реч о недаћама,
треба бити искрен, па рећи да оне имају свој многи извор, управо у ДСС-у
и самој личности др Коштунице. Истина, ДСС упорно тврди да је економски
колапс настао после њихове владавине, а од доласка владајуће коалиције
ДС- СПС- Г 17. Међутим, распродаја Србије и прекомерно задуживање на
страни, почело је навелико са владом ДСС-а. И уместо да најуре из владе,
Лабуса и Динкић, он је њих најурио! Могуће је да је др Коштуница
страховао од тог потеза, али Динкић није! Јакима свет припада, а слабима
остаје књига жалбе! Даље, за време владе ДСС почело је уништавање војске, које је Тадић
као министар одбране, докрајчио уништавњањем 1200 руских ракета, што
влада није смела да дозволи, као ни растурање војске! Тадић је чак
тврдио да ће са реформом војске, она бити јача! Не дао Бог да Шиптари
навале, са својом националном једнодушношћу и са америчким најновијим
наоружањем, за неколико дана стигли би у Београд, што би већ била заслуга
и Шутановца, садашњег министра одбране. Велика замерка др Коштуници, и то
на првом месту, јесте довођење оне непокривене амбиције, др
Вуксановића, за министра просвете, који се обележио и увођењем Болоњске
декларације, у чије погубне последице, по наш образовни систем и науку, у
целини, ни дан данас још нико званично није зашао. А шта тек рећи за оно
срамотно обележавање 200. годишњице Првог српског устанка, са оним
„пригодним“ игроказом „Скелом“, који је лично др
Коштуница, од почетка до краја одгледао, уместо да је као званични први
Србин, демонастративно напустио то, преко ТВ, разглашено ружење српске
светиње, у ком чак Карађорђе није ни споменут! Или пак, за онај званични
одбор који је требало да организује ту „свечаност“, на челу
са Кораћем, последњим секретаром СКС комитета на Филозофском факултету!
Каквих је све имена ту било, чак и она који нису ни знали да је постојао
Први српски устанак. Страшно! Једноставно речено, да у ДСС не постоји др Ненад Поповић, о тој
странци, која чека своје опело, не би се знало ни да постоји. Према томе,
ни са њом Србима нису нужни избори, јер се и она показала шта може на
власти. О „Дверима“, као новој странци, сем да су упорни и
непоколебљиви Срби, нема шта афирмативније да се каже. Да су они били
позвани у Дом војске, руски амбасадор, г. Конузин, вероватно не би имао
потребе да каже оно што је рекао, јер би се Дверијанци, већ ко зна колико
пута огласили српским нужностима, у том – издајницима пренапученом
аудиторијуму. Међутим, та антисрпска „околност“, онемогућила
је руског амбасадора да искаже своје мисли до краја, чиме смо лишени за
многе ишчекујуће поражавајуће чињенице, које нико није смео да искаже
Србима, још од 5. октобра. (У ствари, „ови“ су и дошли да их
створе и остваре!) Заправо, од 5. октобра, у који се гледало као у
персонификацију толиких српских надања, скупљаних још од 1. децембра
1918, није остало ништа. Сви они који су се уградили, са својим
рушилачким и користољубивим слуганским амбицијама, у његову битност,
дакле сав олош који влада нама, већ 11 година, оскрнавили су тај свети
дан, чак тако и толико, да су га избрисали из српског календара. Ваљда ће се родити дан који неће довести у сумњу, да на овим
просторима има Срба! Или, како нам је 0пожелела гђа Гускова:
„надајмо се да ће се родити нови Карађорђе“. Ипак, за сада, треба знати и веровати, тај дан, свакако, неће бити дан
следећих избора. Напротив! Слободан Турлаков
