МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ ПРЕДМЕТ: захтев за спровођење ревизије свих уџбеника српског језика који се употребљавају у Србији и захтев за ревизију свих уџбеника који се користе у основном, средњем и високом образовању, односно захтев за вршење надзора са аспекта примене члана 10. става 1. Устава Србије У складу с Вашим надлежностима и овлашћењима достављамо Вам доња два захтева за ревизију уџбеника који се користе у школству у Србији а са аспекта примене члана 10. става 1. Устава Србије. У Члану 10. ставу 1. Устава Србије утврђено је: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“. У Члану 10. ставу 1. Устава Србије утврђено је: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“. Овом одредбом утврђено је да је у држави Србији службени (државни) језик српски с ћирилицом као писмом. Прилози: С поштовањем. У Новом Саду, 27. 9. 2010. Достављено:
11000 БЕОГРАД
Немањина 24, Ц крило, VI/7
Господину др Жарку Обрадовићу
Овом уставном одредбом утврђен је назив језика српског народа – српски језик и уједно укинуто је „двоазбучје“ у српском језику наметнуто Србима у време комунистичке дикататуре.
Организацијом Новосадског договора 1954. комунисти су оборили уставну одредбу о ћирилици као једином писму српског језика у „Ранковићевом Уставу Србије из 1947.“, променили назив српског језика у „српскохрватски“ и у српски језик увели двоазбучје с ћирилицом и латиницом као „равноправним писмима“. У прве следеће уставе Србије и њених покрајина то је унето и отад се српска деца приморавају да хрватску латиницу уче и пишу. Српски лингвисти су прихватили увођење латинице у Србију и у наредним деценијама дали „немерљив“ допринос насилном избацивању ћирилице из сваковрсне употребе у Србији.
Главни идеолог латинчења Срба био је црногорски комуниста Милован Ђилас, челник Агитпропа, који је и од Македонаца тражио да пређу на латиницу.
Неколико година после Новосадског договора у другој Југославији Ј. Б. Тито почиње обрачун с „великосрпским националистима и ранковићевцима“ који је искоришћен за појачавање прогона ћирилице из администрације, књижевности, медија и других области употребе. Дају се партијске препоруке да се књиге, часописи и новине не штампају више на ћирилици, него на латиници.
О политичком притиску на институције српске културе и насиљу које су вршили комунисти непосредно после Другог светског рата и у време Новосадског договора сведочи речито прилог: рад Slobodana G. Marković – Srpskenaučneustanoveuslužbideifikacijejugoslovenskogdiktatora. (Прилог 1)
Комунистичком принудом и погрешном језичком политиком исказаном у Новосадском договору и после њега Срби су доведени у ситуацију да их данас оптужују да протерују латиницу а права је истина да ми само тражимо поништавање ефеката комунистичке диктатуре и њиховог насиља над српским националним идентитетом и кроз замењивања српске ћирилице хрватским абецедним писмом.
Две су погубне последице погрешне језичке политике вођене на основама Новосадског договора (политике латинчења Срба и сербокроатистике): урушени национални идентитет српског народа (анационалност и велика подложност асимилацији у Хрвате, непрепознатљивост српске културе и сепаратисање „црногорске“ и „војвођанске“ као њој супростављених) и настанак бошњачког и црногорског језика.
Наведене погубне последице Новосадског договора обавезују садашњу српску интелектуалну елиту да сагледа овај споразум комуниста и српских лингвиста, оцени улогу свих учесника, детаљно сагледа све последице по српску културу и српски национални идентитет и пронађе решења која ће кроз исправну језичку политику у будућности успоставити јединство српске културе и српског духовног простора.
САНУ и Матицу српску не чине само одељења језика и књижевности (у прошлости су била водећи носиоци погрешне језичке политике) и не може се дозволити да само она одлучују о језичкој политици с обзиром на њен значај за српски национални идентитет и српску културу.
Одредбом Члана 10. става 1. Устава Србије извршена је својеврсна „реституција у српском језику“ – нашем језику је враћен назив српски и враћено је једноазбучје с ћирилицом као писмом. Том уставном одредбом правно су поништени ефекти насилног „латинчења“ Срба у време Брозове комунистичке диктатуре.
Реституција у српском језику има три димензије: правну, политичку и лингвистичку.
Правно реституција у српском језику ће бити спроведена када се у потпуности у закону и пракси спроведе уставна обавеза службене и јавне употребе ћирилице као јединог писма српског језика.
Политички реституција у српском језику ће бити спроведена када српски политичари јавно саопште српском народу да се употребом хрватске латинице одриче свог националног идентитета и самовољно приступа асимилацији у Хрвате и када позову Србе на враћање свом писму чиме би се поновно успоставила прекинута временска вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета.
Лингвистички реституција у српском језику ће бити заваршена када се лингвистика врати србистици с једноазбучјем и ћирилицом као писмом.
Повод овом нашем захтеву јесте давање одобрења за употребу скандалозног уџбеника Српски језик и језичка култура за 8. разред основне школе ауторке Душке Кликовац, према коме међу словенским језицима нема српског. Ауторка свој став да је народни језик српског народа српскохрватски језик јасно и детаљно износи у Политици од 24.09.2010. године (Душанка Кликовац - Језик, наука и политика).
Запрепашћени смо спремношћу Душке Кликовац на невиђену манипулацију српском јавношћу јер већина читалаца Политике не познаје детаљно ни историју српског језика ни националну историју да би разумела подвалу коју им је ауторка сервирала.
Но пошто сличне ставове имају још неки лингвисти, укратко ћемо се осврнути на њене ставове и манипулацију науком. Подвала ће се јасно видети ако се посматра историја народног језика српског народа и његова национална историја.
Д. Кликовац наводи да се термин „српскохрватски“ први пут користи од 1824. године и научно образлаже 1836. и даље износи своју тврдњу да је народни језик Срба српскохрватски.
Прво битно питање је како се до те чувене 1824. године звао народни језик српског народа (надамо се да Д. Кликовац не мисли да су Срби све до тада били неми или да случајно не мисли да су говорили туђим језиком)?
Одговор на то као и сва друга најбитнија питања о српском језику дао је Вук Караџић. Он је народни језик српског народа узео за стандардни књижевни језик и после неколико деценија изборио се да се то и у кнежевини Србији прихвати. Никад и нигде у својим радовима тај језик Вук Караџић није назвао другачије до српски, што је и разумљиво јер је знао где је његов родни крај и од кога народа је узео језик за који је тражио да постане књижевни. Тако је Вук мислио и пре и после те чувене 1824. године и сигурни смо да је и умро сматрајући да говори и пише српским језиком.
Да можда Душка Кликовац не мисли да је Вук Караџић говорио и писао српскохрватски?
Овде још само напомињемо да је Вук сматрао да су сви штокавци (православци, католици и мухамеданци) Срби, односно да су српски језик и штокавски дијалекат исто.
Па шта су то Јакоб Грим (1824) и Јернеј Копитар (1836) урадили?
Измислили нови језик, можда мешајући српски и хрватски као бабе шљиве са крушкама да пекмез дуже траје?
Не, само су неки већ постојећи језик другачије назвали.
А који то језик?
Српски, и то добро знају сви лингвисти и сви историчари! Зашто о томе ћуте, биће речи нешто касније.
Не мисли ваљда Д. Кликовац да су Ј. Грим и Ј. Копитар тако назвали дотадашњи хрватски језик – где ли онда из тог „спрскохрватског језика – народног језика српског народа“ само побегоше кајкавски и чакавски дијалекат?
Друго битно питање је зашто су Ј. Грим и Ј. Копитар то урадили?
Одговор на ово питање даје историја српског народа до њиховог времена.
До тада се у временима турских освајања велики број Срба доселио у западне крајеве Балкана (Далмација, Лика, Кордун...) и Славонију и са собом донео штокавски дијалекат, односно свој српски језик. До доласка Срба штокавски дијалект није забележен у овим крајевима – домицилно хрватско становништво говорило је чакавским и кајкавским дијалектом (дијалектима хрватског језика).
Када су Турци протерани из крајева у које су дошли ови штокавци (Срби) и успостављена аустроугарска власт, отпочео је и притисак нових власти на Србе да пређу на католичанство. О унијаћењу (католичењу) Срба постоји огромна литература а ми само наводимо: Душан Кашић – Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској, Загреб, 1967. (због штокаваца у Славонији) и Марко Јачов – Списи конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима, Београд, 1986. (због штокаваца у западним крејевима Балканског полуострава).
Да је штокавски дијалекат на наведена подручја дошао у време турских освајања и српских сеоба, тврди и Павле Ивић (Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој, Сремски Карловци – Нови Сад, 1994)
Средином 19. века сви Срби и знатан број Хрвата говорили су штокавски (српски) и Ј. Грим и Ј. Копитар су тај језик назвали српскохрватски по имену ова два народа која су њиме говорила. Не улазимо у мотиве зашто су мењали назив већ постојећег језика јер то за ову расправу није битно.
Сагласно њиховом поступку и од Душке Кликовац цитираном Р. Линчеку данас „Народни језик већине говорника у [...] Србији, Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, јесте један исти“ и требало би да се зове „српско-хрватско-црногорско-босански“ а не српскохрватски јер шта је онда са логиком употребе тог „термина“ у 1824-ој и 1836-ој.
По истој логици енглески језик би се требао звати „енглеско-америчко-аустралијско-новозеландски језик“ јер већина говорника Енглеске, САД, Аустралије и Новог Зеланда говори овим језиком.
Истина је једноставна. Народни језик српског народа је одувек био српски и наши очеви, дедови, прадедови, чукундедови ... су га у својим породицама увек тако називали а у периоду југословенства и комунизма лингвисти су га у уџбеницима називали српскохрватски. Тако су српска деца код куће свој језик звала српски а у школама српскохрватски јер су на то натерана.
Ту истину је 1955., непосредно после Новосадског договора знао и анонимус који каже „Бори се Матица српска на челу са Д-р Александром Белићем са Матицом хрватском која је сама хтела да изда нов хрватски Рјечник. Ми им нудимо сарадњу и пристајемо да се наш српски језик назива српско-хрватским (подвлачење Ђ. Ј. и Д. З) и да се језик некако уједначи да не буду два.“ („Поводом спора између Матице српске и Матице хрватске по питању речника...“ стр. 1, Архив САНУ, фонд Александра Белића, III 3081). (Прилог 2).Знао је истину, написао је да би се знала и после њега, али није смео да је потпише и јавно изговори због страха од комунистичке репресије.
Истину је нешто, пре своје смрти, изрекао и Павле Ивић: „Наиме, око 1900. у Хрватској је дотадашњи тип књижевног језика замењен, на иницијативу потеклу из саме Хрватске, а из политичких разлога, језиком српског аутора Вука Караџића (1787-1864). Та је замена јавно прокламована и спроведена систематски, практично до последњег детаља гласовне и граматичке структуре и супстанце језика. Разлике између двеју стандардизованих варијаната језика Вука Караџића од оног времена тичу се углавном лексике, првенствено оне терминолошке“ (Павле Ивић – Језичко планирање у Србији данас, објављено у зборнику Српски језик у нормативном огледалу, Београд, 2006).
Да је „језик српског аутора Вука Караџића“ српски језик, сигурни смо да је Павле Ивић знао, али из академске учтивости то директно није рекао.
То саопштава и Драгољуб Петровић:
„1) Модерни српски језик утемељен је делом Вука Караџића током друге деценије 19. века, а после 1847. било је само питање дана кад ће он бити и службено прихваћен као опште средство комуникације у српском народу (У Србији то се догодило 1868, а у Војводини три године касније);
2) Поткрај 19. века, захваљујући Даничићу и „хрватским вуковцима“ (пре свих, И. Брозу, Т. Маретићу и Ф. Ивековићу) вуковски језички модел прихватили су и Хрвати, али под другом етикетом – хрватски или српски.“ (Драгољуб Петровић, Нестајање ћирилице или последњи српски слом, објављено у Летопису Матице српске, децембар 2001, стр. 830).“
Да се вратимо на питање - зашто о томе данас ћуте остали српски лингвисти? Зато што немају храбрости да стану иза истине иза које стоји историја језика, с друге стране боје се да тиме можда да не би увредили Хрвате, а и европским званичницима од којих се очекују знатна девизна средства за разне пројекте – то би требало објаснити.
Да је термин „српскохрватски“ у лингвистику ушао под политичком принудом, признају и Хрвати. М. Брандт каже: „U Zagrebu se među kulturnim djelatnicima u godini 1954. govorilo da je CK Hrvatske na poticaj beogradskih saveznih vlasti izvršio pritisak na krug zagrebačkih jezikoslovaca i književnika i faktički ih primorao (подвлачење Ђ. Ј. - Д. З) da sa srpskim jezikoslovcima i književnicima utemelje dogovor o zajedničkom srpskom i hrvatskom pravopisu, koji će prethoditi pisanju zajedničkih rječnika i zajedničke terminologije za sve znanstvene struke.“ И на другом месту: “Beogradski projekat je bio: univerzalno uvođenje ekavice, a za uzvrat odustajanje od ćirilice.“ (Подвлачење Ђ. Ј. - Д. З). Види у M. Brandt, Povijesno mjesto Deklaracije o imenu i položaju hrvatskoga književnoga jezika iz 1967. godine, Radovi, Zavod za hrvatskui povijest, Vol. 27, Zagreb 1994, str. 348. i 349.
Нисмо ништа говорили о м(М)услиманима касније Бошњацима и њиховом народном језику, Црногорцима и црногорском језику јер су то само новије последице прихватања српских лингвиста да се српски језик назове српскохрватским.
Толико о науци и политици код Д. Кликовац и термину „српскохрватски језик“.
Најлакше је манипулисати и обмањивати свој сопстевени, српски народ, и то још под обландом науке.
Циљ Д. Кликовчеве и лингвиста њених истомишљеника јесте да – пошто стандардни књижевни језик више не могу називати српскохрватски (тако су га раније у својим радовима називали) јер би тиме кршили Устав Србије (службени језик је увек и књижевни који се учи у школству сваке државе) – онда, да би ипак задржали термин српскохрватски, проглашавају га сада народним језиком српског народа.
Толико о народном језику српског народа и поменутом уџбенику за 8. разред основне школе.
И то је уџбеник из кога српска деца треба да уче српски језик и историју тог језика? Све ненаучно, наопако и накарадно.
Одобрење за употребу овог уџбеника дало је Министарство просвете на чијем сте Ви челу, а уџбеник је сачињен супротно Члану 10. ставу 1. Устава Србије.
Вашим дописом број 110-00-00138/2010-06 од 8.04.2010. године обавестили сте нас да сте „подржали иницијативу Удружења да релевантне научне институције ускладе Правопис српског језика, који је 1993. године издала Матица српска, као и сва његова каснија издања, са чланом 10. Устава Републике Србије“ па смо разумели, а по Уставу Србије и закону сте обавезни да и у свим вашим другим надлежностима, у које спада и одобрење уџбеника за употребу у школству Србије, поштујете Члан 10. Устава Републике Србије.
У складу с Вашим надлежностима и овлашћењима молимо Вас да извршите ревизију уџбеника српског језика за све разреде основне и средње школе и уџбеника српског језика на учитељским и филолошким факултетима а са аспекта примене Члана 10. става 1. Устава Србије и да накнадно повучете решење о употреби наведених уџбеника који су супротни овој уставној одредби, односно затражите њихово усклађивање.
Та уставна одредба, изузимајући школство на језицима националних мањина, значи да се сви уџбеници у држави Србији за све нивое образовања од предшколског, основног, средњег па до високог образовања морају штампати и објављивати на српском језику и ћирилицом.
Све до краја Другог светског рата уџбеници на територији данашње Србије су штампани ћирилицом а и после тога све до Новосадског договора.
Чувени Новосадски договор из 1954. је у суштини договор комуниста и српских лингвиста да се у Србији постепено пређе на латиницу.
Као што смо већ рекли, хрватски лингвиста Људевит Јонке, учесник и потписник Новосадског договора, пре своје смрти изјавио је: “Beogradski projekat je bio: univerzalno uvođenje ekavice, a za uzvrat odustajanje od ćirilice.“ (Подвлачење Ђ. Ј. - Д. З). Види у M. Brandt, Povijesno mjesto Deklaracije o imenu i položaju hrvatskoga književnoga jezika iz 1967. godine, Radovi, Zavod za hrvatskui povijest, Vol. 27, Zagreb 1994, str. 349).
Да је ова изјава хрватског лингвисте тачна, доказује и у захтеву 1) поменути спис из Архива САНУ који смо дали као прилог 2. у коме анонимус на страни 5. каже: „Ми се у овом тренутку боримо са Хрватима за наш властити језик и тражимо поравнање да се исти језик назива бар српско-хрватским. Има ли још негде примера да један језик буде двоимени? Али Хрвати траже да се то избегне. Па кад се они боре за чисто хрватски да се и ми боримо за чисто српски језик. Нека не буде питање опстанка ћирилице и старог календара, може то да и остане а баш и не мора, главно је питање јединственог српског књижевног језика, јер и питање јединства српства упоредо захтева и јединствност језика и писања. С обзиром на наше разне суседе који пишу латиницом намеће нам се употреба латинице одмах или доцније.“ (Подвлачење Ђ. Ј. – Д. З).
Из текста списа се види да је аутор (анонимус) велики познавалац историје српског народа с великим разумевањем онога шта се дешавало у грађанском рату и по успостављању комунистичке диктатуре и познавалац проблема српског језика. Аутор је симпатизер у грађанском рату поражене стране, не успева да суздржи своје емоције и да прикрије свој покрајински менталитет, али готово пророчки предвиђа распад комунистичке Југославије и све трагичне последице комунистичке диктатуре по српски национални идентитет.
Из документа се види да су српски лингвисти прихватили налог комуниста да се у Србију уведе латиница све се надајући да ће преварити и Хрвате и комунисте. Једино што су својим непромишљеним поступцима и уступцима успели је да су изазвали издвајање из српског језика још и „новокомпонованих“ бошњачког и црногорског језика и готово потпуни нестанак ћирилице из употребе код Срба.
Отуда се српски лингвисти никако не могу искључити из круга одговорних за урушавање српског националног идентитета, асимилацију великог броја Срба у Хрвате и сепаратисање „црнгороске културе“ а потенцијално и „војвођанске културе“.
Покушаји да се хрватска латиница у српском језику задржи као друго српско писмо у врло кратком року довешће до потпуне асимилације Срба преосталих у Хрватској, Федерацији Босне и Херцеговине и потпуно затрти осећај српства у Црној Гори. Већина лингвисти се прави наивна и као да не схвата ове погубне последице залагања за „некакву српску латиницу“.
Хрвати сигурно неће одустати од тога да свој данашњи језик називају хрватским макар да се сви лингвисти света сложе да се у ствари ради о српском језику а пошто су се сада по верској основи Бошњаци издвојили у посебну нацију и Црногорци измислили „црногорски језик“, даље разбијање српског етничког и духовног простора могуће је спречити само чврстим опредљењем за србистику и једноазбучје са ћирилицом као писмом.
Политичари и извршне власти дужни су да поштују Члан 10. став 1. Устава Србије и да обезбеде да то поштују и српски лингвисти.
Једна група лингвиста у коју спада и Д. Кликовац досетила се да политички наметнути термин „српскохрватски језик“ сада прогласи за народни језик српског народа а са прикривеним крајњим циљем да хрватску латиницу промовишу у друго писмо српског језика и они истрајавају у прекрајању историје језика и манипулацији јавношћу.
У пракси је и даље много оних који настављају спровођење комунистичког концепта латинчења Србије, што се посебно види и у школству.
Уџбеници у предшколском, основном и средњем образовању штампају се на ћирилици (изузев оних за националне мањине).
Али, интелектуална елита, тј. професори на вишим школама и факултетима, и даље наставља латинчење Срба масовним штампањем уџбеника на хрватској латиници – службеном (државном) писму нама суседне државе Хрватске и писму хрватске националне мањине у Србији, и тиме безобзирно већ више од три године крше Устав Србије. Небројених доказа ове тврдње налази се у скриптарницама факултета и књижарама широм Србије.
У складу с Вашим надлежностима и овлашћењима молимо Вас – јер се то очекује од Вас, да у овом смислу извршите ревизију свих уџбеника у држави Србији за све нивое образовања од предшколског, основног, средњег па до високог а са аспекта примене Члана 10. става 1. Устава Србије и да накнадно повучете решење о употреби наведених уџбеника који су супротни овој уставној одредби, односно затражите њихово усклађивање.
1) Slobodan G. Marković: Srpskenaučneustanoveuslužbideifikacijejugoslovenskogdiktatora
2) спис од 14. фебруара 1955. „Поводом спора између Матице српске и Матице хрватске по питању речника...“ (Архив САНУ, фонд Александра Белића, III 3081)
______________________________
Ђорђе Јањатовић
(председник Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице)
__________________________
Драгољуб Збиљић
(председник Извршног одбора „Ћирилице“)
Председнику Републике Србије, Београд
Председнику Владе Републике Србије, Београд
Министарству културе, Београд
Као информација достављено и:
Патријарху Српске православне цркве
Предсенику Српске академије наука и уметности (САНУ)
Председнику Матице српске, Нови Сад
Одбору за стандардизацију српског језика, Београд
Институту за српски језик САНУ, Београд
Српској књижевној задрузи, Београд
Филолошком факултету у Београду и Косовској Митровици
Филозофском факултету у Новом Саду и Нишу
Универзитету у Крагујевцу
Друштву за српски језик
Вуковој задужбини
Академији наука и умјетности Републике Српске
Српском националном савјету Републике Црне Горе
