Ћирилица Београд

ЛАТИНИЗАЦИЈА СРПСКЕ ДЕЦЕ

Римокатоличка црква свој прозелитски рад заснива на ставу:

„Дајте нам децу до њихове седамнаесте године, а после ето вам их.“

Југословенски комунисти су горњу границу спустили на  девет година!

Срби су народ који од самог почетка своје писмености већ хиљаду година има своје ћирилично писмо. Срби у Аустријском царству, у Аустро-Угарској монархији, а од Берлинског конгреса и у Босни и Херцеговини – у којима је католичанство било државна вера – били су подвргавани суровим притисцима да одустану од православља, јулијанског календара и ћириличног писма, и да пређу на римокатоличку веру и латинично писмо. Срби на просторима под турском влашћу у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској нису имали никаквих сметњи да користе своје ћирилично писмо. Шта више, српски језик и ћирилично писмо су били службени језик и писмо и самог турског двора. Још постоје изворна документа која је турски двор слао Дубровнику, Србији и Босни и Херцеговини, и која су писана на српском језику и ћирилици. И поред најсуровијих притисака да напусте ћирилицу, Срби под аустро-угарском влашћу су користили, неговали, чували и бранили своју ћирилицу и преносили је на своје потомство, јер су је доживљавали као суштинско својство свог националног и верског бића, као ваздух који се дише, као свој живот.

КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА

 Једнострана припрема родитеља за прихватање другог писма

Различити резултати код православних и код католика

Ступањем у Југославију са Хрватима и Словенцима,  и Срби из Србије и Црне Горе први пут доводе у искушење своје ћирилично писмо. У Краљевини Југославији, заједничкој држави народа различитих вера и културних традиција, писма су била равноправна, али ту „равноправност“ православни и римокатолици су доживљавали – различито! Срби су у пословима од југословенског значаја, па чак и у својим приватним пословима, показивали обзир према католичким народима, па су строго водили рачуна да уз своју ћирилицу упоредо користе и хрватску латиницу, писмо које су Хрвати ступањем у Југославију унели у заједничку државу. Међутим, Хрвати и Словенци се нису обазирали на „равноправност писама“ и строго су се држали става римокатоличке цркве да сва остала писма осим јеврејског, грчког и латинског представљају – ђаволска дела, и даље су користили искључиво своје дотадашње латинично писмо. Срби су својој деци говорили да је латиница „наше друго писмо“, а католици су својој деци за ћирилицу говорили да је то „туђе писмо“. Тако су југословенска деца већ на самом почетку живота формирала различит однос према другом писму, у зависности од верске припадности њихових родитеља.

Двоазбучност код Срба већ прве године постојања нове државе.

Бечеј 1920. г.

Косовска Митровица 1930. г.

Загреб

Словенци не маре ни за Хрвате, а поготово за Србе

КОМУНИСТИЧКА ЈУГОСЛАВИЈА
Навикавање Срба родитеља да живе без ћирилице

После II светског рата у Југославији на власт долазе комунисти, међу којима су главну реч водили Хрвати и Словенци Јосип Броз, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, бивши поданици Аустро-Угарске монархије одгојени на католичкој мржњи према ћирилици као „ђаволском делу“. Ватикан је ову прилику искористио да преко „атеиста своје вере“ зада коначан ударац српској ћирилици. Већ на самом почетку своје власти, комунистички покрет Југославије је кренуо у искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. Ево документа, до сада непознатог Југославији и Србији, који то доказује. Господин Василије Клефтакис, рођен у Краљевини Југославији од оца руског белогардејског емигранта  и мајке Српкиње, велики поштовалац ћирилице који живи у иностранству, је удружењу „Ћирилица“ Београд електронском поштом послао један амерички магистарски рад, и уз њега следећи коментар:

„Ради се о томе да је хрватска абецеда данас толико преовлађујућа у Србији (новине, часописи, књиге, саобраћајни знаци, фирме, итд) и да се против тога треба борити. Свестан сам да су ствари одмакле толико далеко, да ће без активне политичке и законодавне подршке од стране српских државних власти ћирилица бити изгубљена и, вероватно кроз 20-30 година потиснута на ниво готице у немачком језику. То и јесте био подмукли план југословенских комуниста, у чему су српски комунисти били најсвесрднији учесници. О томе се узгред говори у једној америчкој магистарској тези писаној на основу аналитичких извештаје ЦИЕ о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong: „A Rat Hole to be Watched?“ CIA Analyses of the Tito-Stalin Split 1948-1950. (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitstream/1840.16/1006/1/etd.pdf - стр.148). У разговору са тадашњим југословенским министром културе, службеник ЦИЕ га је упитао: „Па, ако сте толико жељни да са њима (Совјетима) раскинете, да ли то што кажете да ће се у школама учити ћирилична и латинична слова, уз ПОСТЕПЕНО ПОТИСКИВАЊЕ, ТЈ. ЕЛИМИНАЦИЈУ ЋИРИЛИЦЕ значити да сте раскинули са Русијом?“ Министар је одговорио: „Па, у извесном смислу то је тако. Ми контролишемо да свако дете у Југославији научи латиницу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити“. 

Одмах по преузимању власти, комунисти су почели да спроводе свој план о истребљењу ћирилице. За време II светског рата партизански и четнички радио-телеграфисти су у Морзеовој азбуци користили српску ћирилицу са 30 знакова, што су научили још у Краљевини Југославији. Броз је из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избацио српску ћирилицу и заменио је са „неутралном“ латинском абецедом  са само 26 знакова. Тиме је направљена двострука штета: изгубљена је  могућност слања порука Морзеовим телеграфом и радио-телеграфијом на свим југословенским језицима, па су грађани навикавани на „врскаве“ телеграме „Срецан Бозиц“, „Цеститам венцанје“, и знатно је смањена могућност успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је уместо 30, на располагању остало само 26 знакова. Сви телепринтери у војсци, на пошти и у предузећима су имали искључиво латинску тастатуру, па су људи у Танјугу у својим радио-телепринтерским извештајима морали да се довијају и измишљају решења за слова „ч“, „ћ“, „ж“ и „ш“, па је тако „ц“ било „c“, „ћ“ је било „ch“, а „ч“ је било „cc“, док је „ж“ било „zh“, а „ш“ је било „sh“ да би новинске редакције могле тачно да штампају Танјугове извештаје! Са коња на магарца. Свесно су прихватане овакве штете само да се оствари постепено истребљење ћирилице.

А онда је уследила ватиканска досетка која се показала погубнија за ћирилицу него све суровости, безакоња и насиља католичке цркве у Аустро-Угарској и НДХ према ћирилици – злогласни Новосадски „договор“ из 1954. године! Хрватски шлосер Броз је преко српског абаџије Александра Ранковића уредио да се српски и хрватски лингвисти и књижевници „договоре“, и тако је рођен Новосадски „договор“. Занатлије су лингвистима, па и Александру Белићу, председнику Српске академије наука, и Иву Андрићу, човеку са докторатом, наредиле шта треба да се „договоре“! Милован Витезовић ће неколико деценија касније за овакве снисходљивце рећи: „Академици су цитирали основце“!

Шлосер и абаџија – творци Новосадског „договора“,
основци које су цитирали академици и доктори наука.

Овде народу треба отворено рећи нешто што му није било познато и о чему није ни сањао, нешто о чему није остављен писани траг, нешто о чему су се творци Новосадског „договора“ „споразумевали погледима“ и крили то од народа: да је Новосадски „договор“ имао своје објављене и своје необјављене циљеве! Објављени циљеви су мамац који се види и који треба да обмане и привуче рибу – „равноправност писама и богатство двоазбучја“, а необјављени циљ је удица која се не види од мамца а која треба да обави суштински посао – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом“! И пецарош риби прича да је глиста на његовој удици – богатство. Нуди јој оброк, не да би нахранио њу, него да би њоме нахранио – себе!  И почело је постепено спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“:

-  У војсци је у прописима важила  „равноправност писама“. Наглашавам, у прописима, а у пракси је то изгледало овако:
- у војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница;
- у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, дозволе за излазак у град, обрасци, формулари, техничке књижице за оружје, оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница;
-  предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – Медаља одличног стрелца, Заставица „Најбољи возач“, Заставица „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница;
-  војна штампа и стручна периодика – искључиво латиница;
-  у Војно-филмском центру „Застава филм“ сви наставни и документарни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци.
 Сви мушкарци су служили војни рок у оваквој војсци, што значи да је тиме половина српског становништва већ била припремљена за живот без ћирилице!
-  Првих 20 година свог рада (1958 – 1978) Телевизија Београд је користила искључиво хрватску латиницу, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Спровођене су необјављене одлуке Новосадског „договора“.
- Године 1961. извршена је замена регистарских таблица на возилима. До тада су таблице означавале републике: S = Словенија, Н = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија, М = Македонија. Дакле, само Словенија и Хрватска су имале латиничне регистарске таблице, а 4 преостале републике су имале ћириличне таблице. Зашто? Па зато што је до тада био такав распоред писама у Југославији. А од тада су таблице означавале градове и све су биле на латиници. Зашто? Па спровођене су необјављене одлуке Новосадског „договора“!
-  Наређено је да се ћириличне писаће машине повуку из употребе и склоне у магацине, складишта и оставе за прибор чистачица, и забрањена је њихова даља производња и увоз. 19.1.1974. године смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне писаће машине „пусте из затвора“ и врате у употребу.  И то смењивање је било застрашивање Срба да не ометају спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.
-  Први рачунари су имали само енглески оперативни систем, мени и корисничке програме, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћириличног писма. Циљ је био да се Срби постепено „навикну “ да је ћирилица „превазиђено, непрактично и за технику неупотребљиво писмо“, да касније не би „таласали“.
-  Мобилни телефони једино у Србији не могу да пишу писмом домицилног народа, српском ћирилицом, иако сви европски народи, па и мањи од српског – Грци,  Мађари, Бугари, Румуни, Хрвати, Швеђани, Шпанци, Холанђани итд од прве појаве тих уређаја имају те могућности за своје језике и писма. Ово уопште није „случајно“, и то је спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.
-  Једино у Србији телевизије, па ни државна! немају телетекст на писму дотичне земље, иако Грци, Бугари, Руси, Хрвати, Румуни итд  немају никаквих „техничких“ сметњи за то. Ни то није случајно! Ватикан има начина и средстава да обезбеди спровођење своје одлуке.
-  У продавницама индустријски производи имају етикете искључиво на хрватској латиници. И то је спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.

Грчки телетекст

Руски ћирилични телетекст

Навикавање српске деце на живот без ћирилице

У таквом окружењу „равноправности писама и богатства двоазбучја“, када се у Србији роди дете, сви прехрамбени, хигијенски, одевни предмети и играчке који се због принове уносе у кућу, на себи имају искључиво латинична слова. Сви предмети које деци дајемо као рођенданске поклоне – бицикли, фотоапарати, рачунари, сликовнице, књиге за децу натписи на одећи и сл. имају искључиво латинична слова. Цртани филмови и дечији програми које деца гледају на контролисаним српским телевизијама приказују искључиво латинична слова. Кад седну за рачунар, сретаће се искључиво са латиничним словима. Када пођу у школу, у Србији више не постоје свеске које би на вињети или корицама имале српска ћирилична слова. Родитељи ће моћи да бирају између кинеских, италијанских, турских или хрватских свесака, а све су на латиници па чак и на страним језицима! Родитељи, ево вам једно, па бирајте! Својим рођењем и одрастањем у диригованом и контролисаном окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ Срби стасавају уз заблуду о „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Такви Срби, кад одрасту, сами ће постати запрега упрегнута у Ватиканска кола и сами ће наставити да искорењују српску ћирилицу и да „као своју“ користе хрватску латиницу!

Позивнице за рођендане за српску децу

Карте за играње за српску децу

Цртани филм на српској телевизији

Цртани филм на српској телевизији

Овде ће се играти и прослављати рођендане

Ово ће сретати на улицама Србије

Кафић у Нишу: Играће се уз Horse Derby, Rosie, Cat Rebel, Dog Suzette

У дечијим емисијама на телевизији (државној, јединој) видеће само латиницу

Емисија за децу на Телевизији Београд

Слаткиши као мамац за туђа слова!

Скупљање сличица за албум. Жваке као „путоказ за слова“!

И Вуком против Вука! Сличице за албум.

Чак и оваква дела су штампана латиницом! Деца више ништа и не примећују!

Војводина пред попис: штанцовање нација и ругање ћирилици!

Године 2009. ученици трећег разреда основне школе у Нишу су на крају школске године на табли исписали поруку захвалности својој учитељици, и сви су се потписали. Родитељ који је дошао да свом детету честита завршетак школске године видео је да су се од 30 ученика само два детета потписала писмом свог народа, писмом на коме су се описменили – „равноправном“ српском ћирилицом. У другом разреду су учили туђе писмо, а у трећем су заборавили своје. Ето правог циља седатива о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ – да подвали! Чим су научили туђе, сместа су заборавили своје!

И, циклус из времена рођења њихових родитеља се понавља и наставља. Ватикан је знао: у првој генерацији ће имати противнике; у другој генерацији противници ће ћутати; у трећој генерацији унуци бивших противника ће постати добровољни сарадници сопственог окупатора, запрега добровољно упрегнута у ватиканска кола, и сами ће наставити да искорењују ћирилицу и да уместо ње користе хрватску латиницу. Овим је Ватикан постигао савршенство окупације – да окупирани преузме на себе чување тековина сопственог окупатора! Да добровољно настави да живи под окупацијом!

Српска дечица, рођена и одрасла у смишљеном, планираном, организованом и контролисаном окружењу искључивости хрватске латинице уз седатив „равноправности писама и богатства двоазбучја“, неизбежно ће одрасти на заблуди да је „и латиница – наше писмо“, па ће се тући за туђе у уверењу да бране своје. Комунисти су завршили посао у првој фази пресловљавања. У каснијим фазама сами Срби су наставили да избегавају своје писмо, и Ватикан је остварио свој циљ. Уз помоћ своје сопствене жртве! Данашње генерације српског народа ћирилицу доживљавају као фолклорно обележје, као сламарицу, лампу петролејку, шпорет на дрва, запрегу, народну ношњу, па је се чак и стиде! Њихови преци су се поносили најсавршенијим писмом и правописом у историји људске писмености, а данашње генерације, гледајући праксу других народа, сматрају да је дуплирање слова и писање „о“ а читање „а“ – ствар отмености! А српска ћирилица такву „отменост“ не допушта!  

После Новосадског „договора“ ни један учитељ, наставник или професор није српској деци рекао зашто она  за свој језик уче два писма. У почетку то нису смели да кажу, јер су се бојали за своја радна места, а касније, кад су и сами рођени и одрасли на искључивости хрватске латинице уз лимунаду о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, то нису ни знали да кажу, па су деца одрасла на заблуди да је и латиница – српско писмо. Због тога данашњи Срби нервозно реагују  кад чују израз „хрватска латиница“. Просветни радници већ много генерација ни сами не знају како је дошло до тога да се у Југославији користе два писма, и ко је шта унео у Југославију као мираз, па српска деца нису ни могла да сазнају да су у Југославију Срби унели своју хиљадугодишњу ћирилицу, а Хрвати своје треће писмо – двовековну латиницу, јер су и сами претходно вековима писали глагољицом, па и ћирилицом! Али то данас не знају ни сами Хрвати – да су претходно вековима писали глагољицом и ћирилицом – па онда  младим Србима не можемо ни замерити што то не знају. А лингвисти из времена комуниста су то српско незнање злоупотребили, па су српском народу подвалили тако што су истинити став: „Ми Југословени имамо два писма“ жонглерски преокренули у подвалу: „Ми  Срби имамо два писма“! И данашњи лингвисти свесно настављају са овом подвалом, па су чак отишли и корак даље – измислили су „српску латиницу“! „Српска латиница“ је зубна протеза која је Србима уграђена после претходног насилног избијања здравих зуба!

Па хајде да ми овде, уместо необавештених просветних радника, покажемо садашњим генерацијама српског народа да је друго писмо које су учили заиста хрватска латиница. Није довољно рећи само „ћирилица“, или само „латиница“, или само „арапско писмо“. Постоји и више националних ћирилица, и више националних латиница, и више националних арапских писама. Срби као друго писмо нису учили било какву „латиницу“, него сасвим конкретну хрватску латиницу.

Није свака латиница иста. Срби уче хрватску латиницу!

Алхамијадо: „арапска слова“ која не постоје у арапском језику,
него у неарапским језицима, па и српској арабици!

После овога, надамо се да ће престати нервозно реаговање на помен „хрватске латинице“. Лингвисти и просветни радници су свесно скривали од српског народа да је латиница коју он учи као друго писмо уствари – хрватска латиница, да би га одржали у незнању да би створили услове за наредну подвалу – о „српској латиници“. Прва подвала је била „равноправност писама и богатство двоазбучја“. Данашњи Срби са страхом дочекују истиниту тврдњу да је српско писмо само ћирилица, јер им Иван Клајн и остали лингвисти и просветни радници свесно подваљују и плаше их бабарогом ћирилицом да би их одржали у незнању, па кажу:

„Без латинице не можете слати писане поруке преко мобилних телефона“. Застраши па владај!

„Без латинице не можете користити формуле у математици, физици и хемији“.

Није него! Заглупи па владај! Која латиница нам је потребна за формуле? То је латинска абецеда! Хрватска латиница нам ту ничему не служи. Да ли сте икада у формулама видели слова Ž, Š, Č, Ć, Đ?  Уосталом, око 3 милијарде људи на свету (Русија, Кина, Индија, муслимани) формуле приказују и без латинице:

Арапски приказ математичких формула

„Без латинице не можете писати дијагнозе и лекарске рецепте“.

Опет заглупљивање народа! У којој дијагнози постоје слова Ž, Š, Č, Ć, Đ? У Грчкој и на Кипру лекари и дијагнозе и рецепте пишу на грчком писму! И нама је за те послове довољна латинска абецеда, а не хрватска латиница!

Ево дијагнозе без хрватске, па и било које латинице! 25.10.2010. г.

„Латиница вам треба за регистарске таблице“.

О том по том, али већ смо имали и ћириличне таблице:

Регистрација Србије 1948 – 1961.

ЦГ = Црна Гора

БХ – 3789 = Босна и Херцеговина

„Без латинице не можете радити са рачунарима“.

Ту неистину подваљују они информатичари и систем администратори који не знају да раде са рачунарима, па своје незнање узимају као јединицу мере којом оцењују друге. Такве незналице су се увукле чак и у Народну канцеларију председника Републике, одакле другима деле лекције:

Сами ненаучени, а узели су да буду учитељи другима!

Српски рачунар на ћирилици

Истребљивачи ћирилице заглупљивање Срба користе да би их одржали у заблуди о „неопходности хрватске латинице“, да би створили услове за наредну подвалу о „српској латиници“, чиме би бацили последњу лопату земље на гроб ћирилице и – коначно завршили посао!

Све што Србин у свом српском језику може да изговори, он то својим ћириличним писмом може и да напише, и не треба му никакво друго писмо, никакво ортопедско помагало, никаква протеза!

„Српска латиница“ – зубна протеза после претходно насилно избијених здравих зуба!

„Српска латиница – јеврејско-муслимански чварци“!

                                                                                       Жељко Филиповић,
„Ћирилица“ Београд,
Повереништво Ниш.