Ћирилица Београд

Приказ случаја: Ћирилица и ја

Не приличи доктору стоматологије да пише о ћирилици!?

То је задатак намијењен лингвистима, историчарима, књижевницима. О ћириличном писму као категорији српског идентитета требало би да пишу социолози, али и неки други, свакако, људи од струке.

Али, ако је то тако, зашто о ћирилици, боље речено ћириличној писмености, све више пишу људи којима то није струка и посао? Ентузијасти различитих професија и нивоа образовања, рођени "којекуде" и окупљени у патриотским удружењима, све чешће се хватају пера и мада често невјешто, али не без храбрости пишу ћирилицом о ћирилици.

Шта им би да се, поред многих којима на овај или онај начин то јесте струка, хватају неравноправне борбе на терену гдје их ти исти, углавном, сматрају залуталима?

Ако се резултати рада стручњака, који су се бавили или се  баве овим послом, мјере бројем саопштења, научних радова и књига, ти су резултати (претпостављам) велики.

Али, ако резултате мјеримо степеном примијењености оног изученог, закљученог и написаног, тај је резултат много слабији.

Ипак, онај истински резултат, види се у степену ћириличне писмености припадника српског народа, гдје год они живјели, као и у дубини усвојене потребе за служење ћирилицом.

Е, тај је резултат поражавајући!

Отуда, ваљда, и потреба да се као израз бунта због свијести о „окљаштреном“ и „рашчијаном“ идентитету, болно урликне на интернет форумима, трибинама на патриотске теме и ријетким часописима који пружају прилику и натуршчицима да се огласе.

За мене најприхватљивији начин да пишем о ћирилици је форма приказа случаја и мислим да ћу на тај начин најбоље исказати свој однос према ћирилици.

Рођен сам у Загребу, од родитеља поријеклом из Грубишног Поља (Западна Славонија), а живим већ ево двадесетак година у Бањалуци, гдје се родило и троје од моје петоро дјеце. Вођен претпоставком да ће се моји прауници морати поприлично намучити да докуче своје коријење, прије десетак година сам се почео бавити родословљем као хобијем.

У етапама "страдања у континуитету", погрома 1941. - 1945, расељавања 1945. – 1990. и коначног рјешења српског питања у Хрватској 1991. -1995., нико од мојих ближих рођака и презимењака не живи на подручју гдје су вијековима живјели.

Већина мојих рођака је "затворила круг", данас живе на подручју Србије, одакле су им преци због турског зулума отишли у 15. вијеку и пребјегли на аустријску страну да спасу породице, али и да буду брана хришћанству пред османлијама.

Да не би једнога дана наши потомци, читајући "нову хрватску повијест" помислили како су заиста њихови преци били српски агресори у Хрватској, ваља им оставити родослове, породична предања, старе записе, слике......

Био сам већ десетогодишњак, када сам сазнао да сам Србин. Били смо у Грубишном Пољу, када ми је отац једном приликом када смо се враћали из лова почео причати о томе како су покојни дјед и стриц убијени у Јадовну. Рекао је још да су убијени само зато јер су били Срби. Питао сам га да ли је и он Србин, а када је потврдно климнуо главом, мало сам одћутао и гласно закључио да сам и ја од те сорте.

Нисам ја то баш најбоље разумио, али знам да су та сазнања на мене снажно дјеловала пошто би данас на географској карти могао тачно показати мјесто гдје ми је отац то рекао.

Негдје у то вријеме, 1967. године, у трећем основне почели смо учити ћирилицу. Не сјећам се да нам је речено да је то ново писмо везано уз српство. Не, то је било само нешто ново што смо учили у предмету Хрватско-српски језик и за кратко вријеме научили. Током наставе, на истом предмету, повремено би прочитали нешто на ћирилици, с времена на вријеме нешто и написали. О подједнаком коришћењу једног и другог писма није било ни говора. У предмету Хрватско-српски језик, латинично писмо је било основно и увелико преовлађујуће, а у осталим предметима искључиво писмо.

Мада обоје потичу из чистих српских породица, отац и мајка су писали искључиво латиницом. Од оних кратких порукица што се остављају дјеци на столу, до потписа у ђачким књижицама. Никада ми нису указивали на потребу да пишем ћирилицом више него што је то наставни план захтијевао.

Са читањем је било другачије. Пошто сам као клинац много читао, у библиотекама сам узимао књиге не гледајући којим су писмом писане. Зато са читањем ћирилице нисам никада имао проблема.

Са писањем је ишло много теже....

Е онда је дошла 1971. и донијела такозвано хрватско прољеће. У разреду су се појавиле „шаховнице“ на "кутама". Куте су биле плаве униформе за школу, као кошуље са дугим рукавима. Мени то није било ништа необично, уствари, нисам имао појма шта представља та „шаховница“, а не сјећам се да су ми родитељи указивали на то. Уосталом и на грбу СР Хрватске је било то црвено-бијело шаховско поље. Имам негдје слике цијелог разреда, гдје већина ученика на лијевом горњем џепу има залијепљену "шаховницу".

Почеше се редати догађаји који ме нису толико узнемирили, колико су ми указали да ме околина сматра некако другачијим.

Наша разредница, уједно и наставница хрватско-српског језика, стара другарица професорица Михаљ (тако смо јој се обраћали), прозове ме једног дана да устанем. Прозва још двоје у разреду, Вељка и Недељку. Наша другарица Недељка, која је иначе била повучена дјевојчица, није устала него је у клупи иза мене, срамежљиво "путовала" из сједећег у стојећи став, слутећи да нешто "неће добро бити". Нас троје разредница је, посебно наглашавајући ријечи Срби и ћирилица, упознала са нашим правом да као Срби изаберемо ћирилицу као своје основно писмо у настави. Затражила је и да се изјаснимо о нашој одлуци.

Мада је ова прозивка и позив на изјашњавање био "гром из ведра неба" инстинктивно сам потражио погледом Вељка који је сједио десно од мене, негдје у задњим клупама, ваљда исказујући и тражећи неку врсту солидарности. Али он је већ гледао у мене чинећи исто. Дјеловао је старији од мене, био је виши, са тамним паперјем на горњој усни на коме сам му завидио. Сада је био мањи од макова зрна. Забезекнуто је чекао да се ја први изјасним. Тишину прекиде Јадранка, која је сједила у клупи испред мене. Окрену се дијете и мимо мене "састави" погледом Недељку и проциједи: "Српкињо!". Јадна Недељка иза мене, само што се није онесвијестила.

Услиједило је оно: "Мир дјецо, и Басташићу?"

Рекао сам као и оно друго двоје, да бирам латиницу.  Неколико дана након овог догађаја, услиједила су још два слична, чиме сам дефинитивно схватио да сам као Србин неко другачији и у мањини.

Задјеловић, професор географије, пардон „земљописа“, предавајући нешто, дође до мене, наслони се пуним дланом на клупу, значајно ме погледа па упути поглед према разреду и рече:

"Јел` да дјецо како ми за наше маме имамо фине називе од миља! Мамице, мајчице, мајкице, а Срби кажу кева, као крава.....". Ту поглед опет усмјери према мени. Не морам рећи да мајку никада нисам звао кевом.

Не прође дуго, а другарица професорица Михаљ, док сам стајао пред таблом, одмјери ме невољко од главе до пете па прозове да изађе ученик Плеш. Жељко је заиста увијек био обучен "под шпагу". И тако, стојим ја уз њега у излизаним панталонама од плиша, а професорица самозадовољно упути дјецу да погледају како Плеш увијек изгледа пристојно и уредно са панталонама  "на бук", а онда мене почасти погледом и рече: "А погледајте ово!".

Када сам 1973. завршио осми разред и требао се уписати у Гимназију, раније поменути професор Задјеловић није ми хтио издати свједочанство јер сам био загубио ђачку књижицу.... Можете мислити разлога!? У тој књижици је писао успјех на полугодишту. Посљедњи рок за упис у гимназију се приближио, а он се заинатио, неда свједочанство и још се уживајући у мојој невољи, задовољно смјешка.

Не сјећам се да сам родитељима говорио о наведеним искуствима у школи. Ипак, овај пут сам морао тражити помоћ. Када сам испричао за свједочанство, отац ме је гледао са невјерицом.

Сутра је са мном кренуо у школу. Јао што сам био срећан! Иде тата са мном у школу и то у униформи. Тада је био у чину санитетског мајора ЈНА.

Дошли смо пред зборницу гдје ми отац рече да га причекам. Чини ми се да није прошло ни минут, кад оно излази стари из зборнице "као фурија", једва га сустиже Задјеловић, тапше га по рамену и уз усиљени смјешак узбуђено понавља: "Све ће бити у реду друже мајоре, све ће бити у реду......".

И тако, добих ја сутрадан свједочанство.

Уписао сам Прву гимназију. Не сјећам се да сам икада у средњој школи ишта написао ћирилицом.

Али, иако нисам писао ћирилицом, иако су ме сви звали Душко, нашао се професор физичког да ме подсјети да сам Србин.

Био сам низак растом и антиталенат за спорт, али сам се трудио из петних жила да задовољим и не покварим просјек оцјена.

Једну од вјежби нисам успио извести како је тражено и професор ме „почасти“ са: Е па Душане (име је нагласио), иди у п. материну, па како то не можеш!?. Онако из прве, рекао сам му да је обичан искомплексирани примитивац.

На сљедећем часу улази разредник (иначе Србин) и пита ме шта је то било, а ја понових шта сам рекао и додадох да је оно искомплексирани због тога што је професор висок "метар и жилет", а оно примитивац због псовке.

Послао ме смјеста код директора (иначе Србин) који је покушао ублажити инцидент, али је морао формирати сједницу наставног вијећа, на којој су готово сви професори гласали да ме се искључи из школе. Готово сви, јер је професор Обране и заштите (иначе Србин) стао у моју заштиту и пошто сам био његов најбољи стријелац, носилац златне значке у стрељаштву и квалификовао се за првенство Југославије, тражио да будем похваљен!

Приликом уписа на Стоматолошки факултет у Загребу у индекс сам на латиници под националност написао: Србин.

Готово све испите које сам падао, мада их није било много, пао сам због оног Србин у индексу. Да не гријешим душу, једном сам на испиту добио одличну оцјену, а нисам је заслужио, професор је био Србин.

Дипломирао сам у року, мада сам имао намјеру одужити мало, пропутовати.... Али као апсолвенту, дали су ми рок од 45 дана да дипломирам, иначе ће ме избацити са факултета уз забрану уписа на било који факултет у СФРЈ.

Ево зашто:

Почетком 1983. мом колеги родом из Вуковара паде на памет да се на нашем факултету примијени такозвани  приштински кључ уписа, према  коме би се на прву годину, без обзира на резултат пријемног испита, уписивало 80 одсто  Хрвата и 20 одсто  осталих.

Човјек се заинатио и дао приједлог на ОО Савеза комуниста, у чије сам се редове тек био учланио рачунајући на каријеру стоматолога у ЈНА. Био сам сигуран да овакав приједлог не може проћи код студената и академске заједнице, али преварио сам се. Видјевши да нико на сједници нема озбиљних примједаба на изнесени приједлог, пуче ми филм и онако преко цијеле сале завитлах партијску књижицу, уз наравно пригодни коментар који је укључивао: Како ви сиједе комунистичке главе.... То ми није било доста, него сам позвао новинаре листа "Полет" који су на ту тему направили велики интервју са мном. Дипломирао сам, положивши 11 стручних испита у року од 45 дана, а да мој "случај" није још стигао на главни одбор СК града Загреба.

Војни рок сам служио на ВМА у Београду у школи резервних официра. У чети смо сви били млади стоматолози из читаве бивше нам државе. Моје колеге из Загреба су оформиле свој кружок у коме за мене није било мјеста јер сам био Душан –Србин, а Београђани су имали свој кружок у који исто нисам примљен јер сам дошао из Загреба и говорио ијекавицом.

Дружио сам се са колегама из Крагујевца, Дервенте и Сарајева. Као "стажо", завршио сам у касарни у Госпићу, оној истој у којој је и мој отац био педесетих година као млади потпоручник. Дакле, чудном коинциденцијом обојица смо служили у мјесту које је 1941. било центар комплекса усташких логора Госпић – Јадовно, гдје су тати убили оца, брата и стрица, а мени оба дједа и стрица. Парадоксално је да отац и ја то никада нисмо коментарисали. Степен "препарираности" нашег идентитета је био много виши од стравичног породичног искуства, смјештеног  негдје дубоко у подсвијести.

Са одличним успјехом из школе резервних официра, као син пуковника ЈНА са предатом молбом за ступање у активну војну службу, запослаио сам се на одређено вријеме у војној болници у Загребу. Уговор о раду је продужаван на мјесец, три мјесеца, али никада нисам добио стални посао, мада су управник болнице и начелник одјељења били Срби! У том периоду стални радни однос и специјализације су добиле двије супруге  официра као и унука познатог партијског радника. Све Хрватице. 

У јесен 1986. отац је по кратком поступку пензионисан због, како рекоше, национализма. Пола сата након тога, позван сам да се јавим шефу персоналног одјељења. Он ми дословно рече: "Басташићу, ви за мене овдје од данас више не постојите!"

Остадох без посла, а био сам подстанар са двоје мале дјеце и женом студентом.

Запослио сам се у једном селу у Словенији, био тамо двије године, вратио се у Загреб и дочекао 1991. годину.

Требало би много простора да изнесем све неугодности, опишем неизвјесност и страх када се почео слагати мозаик сличан ономе из 1941. о којем ми је говорио отац.

Данас сам у потпуности сигуран да сам захваљујући пренесеном, трагичном породичном искуству из 1941. у протеклом рату сачувао породицу од изгибије.

Преко ноћи сам се нашао у једној босанској насеобини, у соби на спрату куће мога таста. Жена и дјеца заспаше на развученим фотељама. Изашао сам на балкон, погледао у таму и запитао се: Боже, шта ми се то догодило?

Остао сам без отаџбине, без родног града, без посла, са 700 марака у џепу.

Питам се као би завршио да сам све оне године исправљао људе и инсистирао да ме умјесто Душко, Дујо, Дудо, зову по имену -  Душане?

Како би се филм одвијао да сам се још у основној школи одлучио да пишем ћирилицом, да сам и индекс исписао ћириличним словима?

Да ли би да сам био крштен, да сам одлазио у цркву, држао у стану икону Светог Трифуна, славио крсну славу, проводио вријеме у српским културним друштвима, читао и носио ћириличну дневну штампу.... ?

Шта би се издешавало да нисам био само деклеративно Србин, препарирани Југославен дефектног идентитета?

Ја нисам имао од кога научити како је то бити православни Србин у Хрватској. Нису за то били криви ни родитељи ни дједови ни баке.

Процес разбијања, рашчијавања и постепеног губљења идентитета, почео је неколико вијекова раније. О томе сам почео читати и учити тек прије неких десетак година.

Тај процес се и данас, пуним интензитетом одвија у Хрватској. Конвертизам, однарођивање и брисање идентитета преостале шачице Срба у Хрватској свакодневна је појава.

Прича коју сам изнио слична је онима коју би могли испричати многи Срби из већих градова Хрватске.

Иако претпостављам да је и епилог приче сличан, ипак ћу га написати.

Крштен сам се прије десетак година. Био сам много срећан када је моје троје старије дјеце одлучило да се крсте. Знате, они пишу ћирилицом још од првог основне.

Негдје у то вријеме, дошла ми је под руку књижица Владике Николаја.... Упознао сам једног калуђера, данас мог духовног оца, који ми је помогао да почнем скидати са себе многобројне чврсте облатне сакупљене дугогодишњим "препарирањем".

Много сам се посрамио када сам прије десетак година на једном скупу у Херцеговачкој Грачаници требао да ставим своје име и адресу на папир који је стигао до мене. Сви прије мене су писали ћирилицом. Ја то нисам знао. Био сам једини који се потписао латиницом.

Углавном пишем на рачунару, готово увијек ћирилицом и ријетко сам у прилици да пишем руком. Учим писати ћирилицом, иде тешко али је мотив “к`о кућа“ велик.

Потписујем се ћирилицом, јер то је моје писмо и писмо народа коме припадам.

И не дам је!

Душан Басташић