Ћирилица Београд

Разговор са Жељком Филиповићем из удружења "Ћирилица" Ниш

1. Који су циљеви вашег удружења и докле сте стигли са њиховим остваривањима?

Циљ нашег удружења је неговање и очување ћириличног писма у српском народу. Ми не сматрамо за проблем што су Румуни 1860. г. после вишевековне употребе ћирилице прешли на латиницу по наговору аустријског двора, да би за узврат добили своју самосталну православну цркву у оквиру Аустро-Угарске, јер су дотле били у саставу Српске православне цркве у Аустро-Угарској. Ми не сматрамо да је проблем што је Ватикан сва нелатинска писма прогласио за „ђавоља писма“ па је истребио сва затечена нелатинска писма у Европи и свету у свим народима којима је пренео хришћанску веру, па су зато нестали британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, мађарске руне, глагољица, готица, илочко писмо на Илочким острвима (Филипини), више сликовних писама код разних народа Јужне Америке, итд.  Али сматрамо да је проблем што се ћирилица код Срба налази готово пред истребљењем. У остварењу нашег циља примењујемо различите методе:
- Објављивање на нашим сајтовима текстова којима упознајемо јавност да нестајање ћирилице није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован и контролисан процес који је започет Новосадским „договором“ из 1954. године и који спроводе све државне власти у Југославији и Србији после Другог светског рата; затим темељне националне институције у српском народу – САНУ, Матица српска, Вукова задужбина; комплетан просветни систем у Југославији и Србији; катедре за српски језик на филолошком и филозофским факултетима у Србији; учитељи, наставници и професори на свим нивоима школовања у Србији; информатичари, систем администратори у банкама, државним установама, у библиотекама, великим државним и приватним предузећима; модератори на разним форумима на Интернету. Дакле, баш они који би по дефиницији морали да негују и чувају нашу народну драгоценост – српску ћирилицу и најсавршенији правопис на свету.
- Упозоравање разних установа у Србији које немају сајтове на ћирилици. Многе од њих су после нашег упозорења заиста израдиле сајтове на ћирилици.
- Пружање бесплатне стручне помоћи од стране администратора нашег удружења администраторима и веб дизајнерима таквих установа. Нису сви људи злонамерни. Једноставно, људи би хтели, али немају знања у раду са рачунарима.
- Објављивање од стране наших чланова књига у којима се приказују прилике у вези са ћирилицом, и бесплатна подела таквих књига.
- Држање предавања од стране наших чланова по школама о стању ћирилице.
- Учествовањем у дискусијама на разним Интернет форумима у којима се говори о положају ћирилице, којом приликом текстовима и фотографијама помажемо грађанима да разбију заблуде са којима су одрасли у средини искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па живе у уверењу да је „латиница – наше писмо“ па су спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје.
- Директним писменим обраћањем највишим институцијама у Србији – председнику Републике, министарствима, Матици српској, Вуковој задужбини, Синоду СПЦ, и указивањем на неравноправност српског народа у могућности да користи своје ћирилично писмо, за разлику од националних мањина. Ево вам само једне срамне чињенице: ускраћивање права националним мањинама у Србији да користе своје језике и писма је кажњиво по закону, а ускраћивање истог тог права српском народу – НИЈЕ КАЖЊИВО по закону! У погледу писма, Срби су најобесправљенија национална мањина у Србији.
- Настојањем да се повећава број чланова нашег удружења.

Многи грађани који прате наше сајтове указују нам на бројне примере затирања ћирилице и пружају нам подршку у нашем раду.

2) Колико је важно писмо за очување идентитета једног народа?

Ево, ми нећемо ништа „закључивати“, само ћемо вам изнети чињенице: Дубровчани су до самог краја 19. века сами себе сматрали Србима католичке вере и писали су ћирилицом, чак и своја изразито верска документа. Чак и турски двор је Дубровнику писао писма на српском језику и ћирилици. Под утицајем Ватикана („ђавоља писма“!) ти католици су напустили ћирилицу и прешли на хрватску латиницу, и данас они сами себе више не сматрају Србима, него – Хрватима! Срби који су прешли на муслиманску веру још извесно време су и даље писали ћирилицом и сами себе сматрали Србима муслиманске вере. Под утицајем католичко-муслиманске сарадње у непријатељству према Србима у време аустро-угарске власти у Босни и Херцеговини, муслимани су постепено напуштали ћирилицу и прихватали хрватску латиницу. Данас нико међу њима не користи своју вишевековну ћирилицу, и чак тврде како се „ћирилица њима намеће“! „Упали Руси у Москву“! Нестајањем ћирилице међу Србима муслиманске вере нестало је и – Срба муслимана! Они се више не сматрају Србима.

Ћирилица је лакмус папир који показује присуство или одсуство српског народа у неком простору.

3) Неки лингвисти сматрају да је и „латиница – српско писмо“. Какав је Ваш став поводом тог питања?

Посебно сам Вам захвалан што сте поставили баш то питање. Када сам рекао да ми у нашем раду настојимо да разбијамо разне заблуде у нашем народу, ово је једна од највећих и по ћирилицу најопаснијих. Они који спроводе Новосадски „договор“ добро знају да је тај „договор“ имао своје објављене циљеве („равноправност дијалеката и писама“) и своје необјављене циљеве – искорењивање ћирилице код Срба и њено замењивање хрватском латиницом. Не верујете? Па, изволите!

- Одмах после рата из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је српска ћирилица са 30 слова за 30 гласова нашег језика и замењена латинском абецедом са 26 слова, од којих нам „кворум“, „дупло ве“, „икс“ и „ипсилон“ нису ничему користили, па нам је остало само 22 слова. Тиме је изгубљена могућност писања отвореног текста на свим језицима у Југославији (телеграм „Срецно венцање“) и знатно смањена ефикасност шифровања у војсци и дипломатији, јер нам је од некадашњих 30 слова на располагању остало само 26. Југославија је спремно прихватила и ту цену, само да би остварила свој циљ – пресловљавање српског народа.
- Удешено је да телепринтери на пошти, у војсци и по предузећима имају само латинску абецеду. Тиме су спровођене необјављене одлуке Новосадског „договора“, да се Срби „навикавају“ на одсуство ћирилице.
- ТВ Београд је првих 20 година свог постојања (1958-1978) користила искључиво хрватску латиницу, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Опет спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“! Читаве генерације српског народа су рођене и одрасле у искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су одрасле на заблуди да је „латиница – наше писмо“, па и не примећују нестајање ћирилице.
- Године 1961. у Југославији је извршена замена регистарских таблица на возилима. До тада су у употреби биле таблице које су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија. Дакле, само Словенија и Хрватска су имале латиничне регистрације, а чак 4 преостале републике – ћириличне. Зашто? Па зато што је вековима уназад па до тада био такав распоред писама у Југославији! А од 1961. све таблице су на латиници. Зашто? Па зато што је и то било спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“! Данашњим генерацијама српског народа је несхватљиво да су таблице уопште могле бити на ћирилици. Одрасли на заблуди о „нашој латиници“ навикли су да је ћирилица „застарело, превазиђено, непрактично и за технику неупотребљиво писмо“. Творци Новосадског „договора“ су баш то и желели да постигну!
- У ЈНА је примењивана искључиво латиница.
- Рачунари у Србији су од свог појављивања дуго имали само оперативни систем на енглеском језику и латинску абецеду као једино могући „избор писма“. Тиме је смишљено и лукаво изврдана употреба ћирилице, да се Срби „навикну“ на непостојање ћирилице у рачунарима, и да касније „не таласају“. И то је било спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“!
- У Србији ни дан-данас не постоји ни један једини примерак мобилног телефона који би био фабрички подешен да писане поруке шаље на српској ћирилици, иако телефони одавно пишу и хрватским, и грчким, и македонским, и мађарским, и румунским, и руским, и кинеским и тамилским…писмом. Српска државна власт чврсто брани „европске тековине“ и доследно спроводи необјављене одлуке Новосадског „договора“!

„Српска латиница“ је у Србију уведена после њене окупације од стране Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске у јесен 1915. године. Аустријски бајонети су разваљивали све  натписе на улицама, на  јавним објектима, на фирмама, и окупационе власти су наредиле избацивање ћирилице из српских школа и увођење латинице и грегоријанског календара. Србија и Црна Гора су полатиничене.    

БЕОГРАД 1916. Окупаторски војници и „српска латиница“!

Цетиње 1916: окупаторски официри и „српска латиница“!

И најмања занатска радњица је морала имати фирму на латиници:

Крагујевац 1916:  на занатским радњама „српска латиница“!

Да ли сада видите како је дошло до тога да Срби и латиницу сматрају за „своје писмо“?  „Ево ти једно, па бирај“! Од самог рођења па даље око себе су сретали само латиницу, и у исто време су слушали бајке о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су одрасли на заблуди о „српској латиници“.

4) Како појединац који није ваш члан може допринети борби за очување ћирилице?

Веровали или не – на најефикаснији могући начин! Ћирилица се најефикасније негује и чува тако што ће Срби писати ћирилицом! И ништа више. Али и тако што ће одбијати документа државних органа која су им упућена на латиници. Таква документа нису у складу са Уставом Србије и не производе правно дејство! Када је Босна и Херцеговина после Берлинског конгреса дата на управу Аустро-Угарској, нова власт је покушала своју стару праксу – да Србима забрани ћирилицу. Међутим, Срби су са својом црквом и својим грађанским сталежом пружили такав отпор тој политици да је држава од те намере одустала, и после тога Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био упућен на ћирилици!  Срби треба да се држе своје хиљадугодишње традиције и свог најсавршенијег писма и правописа, и да пруже отпор власти која наставља спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“  о искорењивању српске ћирилице и њеном замењивању хрватском латиницом.

5) Да ли имате некакву помоћ или барем подршку од државних институција?

Да ли се Ви то шалите са нама? Или нам се можда чак и ругате? Каква црна „помоћ“! Држава на нас гледа као на неугодан терет, као на „шугаве“, „острашћене“, „недоказане“, „ретроградне“, „националисте“ и слично. Ми баш државну власт оптужујемо да је, уз своје климоглаве сателите – САНУ, Матицу српску, Вукову задужбину, лингвисте, школски систем и све већ побројане на почетку – главна сметња за неговање и очување наше ћирилице! Нама њихова „помоћ“ и не треба. Ми од њих тражимо само оно што би они морали да раде и без „повлачења за рукав“ од стране случајних пролазника на улици – да поштују Устав, и да врше своју дужност у заштити Устава! А ова власт – као и све претходне! – ради управо супротно: сама искорењује ћирилицу! Оне претходне су спроводиле необјављене циљеве Новосадског „договора“, а ова  у уверењу да ће тиме бити прихватљивија Европи. Они још нису чули да је Европа без зазора примила Грчку  и Бугарску не обазирући се на њихова писма.

А што се тиче „помоћи“, ми не само да немамо никакав извор прихода осим чланарине, него и сами из свог џепа финансирамо делатност нашег удружења! Подршку имамо само од наших грађана, посетилаца наших сајтова и осталих поштовалаца ћирилице.

• www.cirilica-beograd.rs
• http://album.cirilica-beograd.rs/index.php

Разговор водио: Лутовац Вукашин, објављено у понедељак, 21 фебруар 2011 10:28.
http://www.tvrdjava.org/casopis/index.php?option=com_content&view=article&id=271:-qq&catid=34:2010-03-28-12-21-56&Itemid=108

Жељко Филиповић,
„Ћирилица“ Ниш.