Ћирилица Београд

РЕПУБЛИКА СРПСКА 
ПРЕДСЕДНИК  Г. МИЛОРАД  ДОДИК

Поштовани госп. председниче!

Радује нас и охрабрује Ваше принципијелно залагање за очување и јачање позиције Републике Српске, а посебно Ваше енергично опирање спољашњим притисцима да се она омаловажи и ослаби.
Тако сте недавно, после условљавања званичника Турске да се уклони застава РС из просторије предвиђене за разговор с њима, одговорили повећањем  броја застава на улицама Бања Луке.

То је дало повод овим удружењима (уз консултације са другим идентичним удружењима из Србије и Републике Српске) да Вама и осталим утицајним људима у  РС скренемо пажњу на неодложну насушну потребу за државном  бригом  о доследној употреби ћирилице као јединог писма српског језика, које је уз језик и веру православну трећи стуб националног идентитета српског народа. Препознавање народа у том националном симболу допринело би његовом јединству и учвршћивању Републике Српске.

Сада тога готово као и да нема, него је српско писмо прошло стрмоглави пад од пуне заступљености у јавном животу по стварању Српске, до тога да би намерник данас могао закључити, по апсолутној доминацији хрватске латинице на улицама, да се не налази у Српској него у Федерацији Бих или у Хрватској. Нарочито зачуђује то што се не примећује ни довољна државна брига за српско писмо, што поткрепљујемо чињеницом да су латиничке чак и пресуде Врховног суда Републике Српске. То је у потпуној супротности са ситуацијом у Србији где тек покоја латиничка пресуда постаје прворазредна сензација.

По Дејтонском споразуму Република Српска и Република Србија имају право на специјалне паралелне везе, па је за очекивати да на идентичан или сличан начин чувају свој идентитет, првенствено језиком и писмом. Али у пракси од пожељног уједначавања нема ни говора.
У Србији је питање језика и писма решено чланом 10. Устава на следећи начин :

„У Републици Србији су у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

           У Републици Српској питање писма решено је амандманом на Устав чланом 71. :

          „1.  Службени језици Републике Српске су : језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа.Службена писма су ћирилица и латиница.
2.   Овим амандманом замењује се став 1. члана 7. Устава.
Текст овог амандмана утврђен је Одлуком Високог представника број : 150/02.“

Садашња власт у Србији не спроводи уставну одредбу о писму, али постоји уставна заштита  ћирилице као јединог писма српског језика, што је предуслов за њен опстанак.
У Републици Српској је српском народу одузето српско име језика, а језик српског народа може бити било који наметнути језик, што значи и босански. Пошто је наметнута и латиница, то значи нестанак ћирилице, јер нигде у свету нису могла опстати два писма у једном језику, па је тако некад и ћирилица потиснула глагољицу.
Види се да федерацији БиХ ништа није наметнуто, и да по питању језика и писма нема никаквог реципроцитета у односу на Српску.
Ово је гора ситуација него када је Бењамин Калај пре више од стотину година био забранио и име српског језика и ћирилицу, па је наметнуо земаљско име језика. Због потписа ћирилицом ишло се у затвор, али је оно мало школованих Срба скочило као један, па се Србин није морао одазвати на позив ако није био исписан ћирилицом.
Ваља признати да је страни фактор овако грубо ударио на национално одређење српског народа тек 2002.г., када је Српска већ била увелико латинизирана.  Пре тога он је избацивао из авиона  искључиво ћириличне поруке, а исто је било и са билбордима. Истовремено , билборди готово свих пословних Срба били су латинички. Тек када се страни фактор уверио да пословним Србима није стало до ћирилице, он се окомио и на њу и на језик, учинивши Србе суштински неравноправним народом.
Римска црква ударила је на ћирилицу још 1060.г. када су је бискупи прогласили ђаволовим изумом и забранили, а Методија прогласила јеретиком. Преживела је она и све касније нападе српских непријатеља, али је највише страдала од комунистичке подвале да Срби имају и своју латиницу. Такво наопако учење и данас шире неки језички стручњаци, и то је главни узрок страдања ћирилице. Наиме, ако се каже да Срби имају и своју латиницу, ћирилица престаје да буде национални симбил, а она без тога обележја не може опстати ни у Србији, а камоли западно од Дрине.
Дакле, господине председниче, ћирилици прети опасност изнутра, из саме Републике Српске. Док се она у нашој кући није разумела  као национални симбол од суштинског значаја, владика Јефрем сведочи да су то одлично разумели странци. Тако су њега охрабривали да се Срби не требају плашити унитаризма из Сарајева тиме што имају свој кинески зид – ћирилицу. И заиста, док су Хрвати раније узели за свој језик српски штокавски (Вуковски) језик, а одскора су исти тај језик Бошњаци преименовали у босански, преостаје само ћирилица да као непремостиви бедем брани и српски језик и Србе, чувајући његову изворност и различитост у односу на новокомпоноване језике.
Баш поучени правилним разумевањем странаца о суштинском значају ћирилице за Србе, а имајући у виду да је укинута војска  Републике Српске, предлажемо да се њоме омеђи Српска. Њих две требају да се међусобно чувају и подупиру. Ако се то не догоди остаће само трагови ћирилице који ће свакодневно болети родољубе и сведочити о губитку народног самопоштовања и самопоуздања. Њеним губитком бисмо показали  другима да немамо капацитет да будемо народ који је способан да опстане као засебан индивидуалитет.

Судбина ћирилице и наша судбина су у нашим рукама, и поред показаног катастрофалног уставног одређења. За почетак нека се прогласи декларација о језику и писму, у којој ће се рећи да је наш језик српски језик, са ћирилицом као јединим његовим писмом. Ако се тој декларацији дадне значај у медијима, брзо ће се створити свест да је срамота дати предност туђем писму, у односу на своје које је најсавршеније на свету.

Молимо Вас да консултујете истинског ауторитета по овом питању, лингвисту из Бања Луке проф. Милорада Телебака. Свој чувени чланак СРБИ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ  завршио је реченицом ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ БИЋЕ И СРБА. Могао је бити објављен само у црквеним часописима,  али верујемо да ћете Ви преокренути ситуацију и отворити пролаз за родољубиво српско. Лепо сте рекли да народ истински слави дан своје Републике, али ако учинимо да се он препознаје у својој ћирилици, никаква сила му не може наудити.

Желимо да будете успешни и у даљем чувању Српске заједно са својим народом, и поздрављамо Вас.

Бања Лука, априла 2011.г.                                         

„Ћирилица“ Београд