Ћирилица Београд

НЕТАЧНЕ „ЧИЊЕНИЦЕ О ЛАТИНИЦИ“

„Видовдан“ је недавно пренео са сајта www.cirilica-beograd.rs чланак „Српска интелектуална елита да се одреди према ћирилици“. После тога објавио је текст Слободана Јарчевића „О српско(хрватској) језичкој политици“, у коме он одговара на питања Бојана Радића. Онда се појавио и Радићев чланак „Чињенице о латиници“. Та два аутора заступају став да су српска писма и ћирилица и латиница, с тим да се Радић позива на Вуково ауторство ове хрватске абецеде.

Ко год је имало упознат са чињеницом да су Хрвати за свој језик узели српски, поздравиће иницијативу да се раскине са сербокроатистиком и да се на српским факултетима формирају катедере за србистику. Али су ти исти иницијатори србисти остали на позицији србохрватства залагањем за два писма у српском језику, и то због тога што су ову хрватску абецеду користили Срби католици пре него што су прешли у хрватски национални корпус, а и данас је користе Срби католици и мухамеданци.

У првом чланку Јарчевић је у вези писма рекао следеће: „Постоји опасност да Хрвати сматрају својим научним и књижевним делима све оно што је написано латиницом, па Срби не треба да се ње одричу – без обзира што треба да дају предност ћирилици“. Не ради се о опасности него о стварности, јер се по међународној класификацији УНЕСКО-а Хрватима признаје као њихово ово абецедно писмо, па по том основу се књижи у хрватску културну баштину све што је штампано на њему. По елементарној логици оно што је признато Хрватима не може бити признато истовремено и Србима, па им свет признаје само њихову ћирилицу, и то по светској пракси да сваки језик има једно писмо. Та пракса потврдила је законитост да у једном језику не могу на дужи рок опстати два писма, чак и када ниједно од њих није наметнуто, као што је из српског језика глагољица потиснута ћирилицом. У нашем случају хрватска латиница није уведена у српски језик зато што је за њом постојала нека објективна народна потреба која се није могла задовољити ћирилицом , најсавршенијим писмом на свету, него је уведена из политичких потреба, и то вршењем насиља над ћирилицом. То је разлог више да се она не може назвати српским писмом без обзира на њену апсолутну доминацију у јавном животу. Као што у САД енглески језик никада није назван америчким.

Ваљда Јарчевић мисли да ће Срби преласком на хрватску абецеду ставити међународну заједницу пред свршен чин , па ће она омогућити да хрватско писмо делимо са Хрватима. Тиме ћемо ми само показати свету колико смо духовно пали, и у којојм мери смо изгубили национално достојанство и самопоуздање.

Јарчевић, Радић и сви остали који не могу замислити српство без ове хрватске абецеде никада се нису јавно огласили због страдања ћирилице, која је очигледна и видљива сваком добронамерном човеку, него само када устају у одбрану латинице изговоре поштапалицу да треба дати предност ћирилици. Они не показују чак ни неискрену забринутост за ћирилицу, а камоли искрену.

У свом другом чланку „Чињенице о латиници“ Радић врло брзо закључује да Срби имају и ћирилицу и латиницу, и то на основу чињенице да је Вук реформисао и ову латиницу. Ту тезу оборили су Драгољуб Збиљић, Милослав Самарџић (видети сајт Ћирилице Београд) и проф. др Радоје Симић, али ми се чини корисним да се то покаже читаоцима и овом приликом.

Тврдњу да је Вук реформисао латиницу Радић заснива на „оригиналним документима“ наведеним у књизи проф. Петра Милосављевића „Српска писма“. У тој књизи приказана су писма из Вуковог буквара из 1827. г. Поред српске ћирилице и „илирске“ латинице ту је још 7 европских писама. Из чињенице да је ту и „илирска“ латиница проф. др Петар Милосављевић, на кога се позива Радић, закључио је да ју је саставио Вук. Ако се може тако закључивати, зашто Вука није прогласио аутором и свих осталих 7 писама? У својој тврдњи Милосављевић није сигуран, па допушта могућност да је аутор те табеле могао бити Копитар. А сада следе речи самог Вука (наведене у Милосављевићевој књизи, стр.293), из којих би свако осим српских лингвиста могао закључити да Вук није аутор те латинице: „Данашњи је Илирски или Загребачки правопис бољи но сви дојакошњи и остали садашњи правописи Јужнијех Славена Римског закона, али још није онаки, какав би требало да је: они би ваљало према Латинскијем словима да сачине осам новијих слова (место ђ,ж,љ,њ,ћ,ч,ш,џ), а č,ć,ž и е да изоставе, па би тако они имали нaјсавршенији правопис на свијету, и по правди би могли казати , да је њихов правопис бољи и од Славенскога. Кад би се ово поправило, то Гајеву славу не би умалило, него би је још умножило.“ У вези овога погледати детаљније књигу Драгољуба Збиљића „Тројански коњ у српском језику“ , Будућност, Н.Сад 2010, стр. 93., где он примећује „...П.Милосављевићу ништа не смета прилична нелогичност да Вук „тражи“ да неко поправи његову „српску латиницу“, и то ни мање ни више него у 13 знакова!!!“

Ако неко сматра да наведеном аргументацијом није оборена теза о Вуковом ауторству хрватске абецеде, онда , за сваки случај, наводимо и следећи аргумент: Проф. др Радоје Симић, главни писац Синтаксе српског језика, после Милосављевића се бавио Вуковом улогом и закључио је да он није аутор, али јесте намеравао да реформише то писмо. Из тога је Збиљић логички закључио да је то доказ да Вук није аутор латинице, јер ако јесте зашто би реформисао сам себе.

Како добро примети Милослав Самарџић, чак да ова хрватска абецеда и јесте Вукова, то још не значи да је и српска. Нити је он био легални лингвиста српске националне или државне институције, нити су то писмо користили православни Срби.

Какво велико зло су српски лингвисти за српску ћирилицу показујемо изјавом проф. др Мата Пижурице од пре десетак година док је био члан Удружења „Ћирилица“ Нови Сад:

„Рат за ћирилицу можемо добити само ако га добијемо у лингвистичком „еснафу“, а потом у школству, од основне школе до универзитета. Имам утисак да смо далеко од тог циља.“

Не треба заборавити да је језичко заједништво Срба и Хрвата почела остваривати Матица српска 1954.г. на начелу да постоји српскохрватски (хрватскосрпски) језик са равноправним писмима латиницом и ћирилицом (тим редоследом). Томе је претходио разговор књижевника и лингвиста двеју страна, а из записника је лако разабрати да је декларативна равноправност писама била лажна од самог почетка. Погледајмо само шта је рекао др Јосип Хам:

„Не ради се о томе да ми на пречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо (преко Савезног извршног вијећа , или другачије), него о томе, да за то нађемо пут, можда путем препорука... С временом би се ишло даље у изједначавању (док се стројеви за једно писмо, који су сада у погону, не би истрошили).“

Наравно, мислио је на ћириличке „стројеве“ у Србији. И, према очекивању, они су се брзо и некако истовремено сви истрошили и били су замењени латиничким.

Како се све ово лепо слаже са изводом из магистарског рада кога наводи Василије Клефтакис у коментару на Радићев чланак, који показује политичку намеру комунистичке власти да латиница замени ћирилицу српског језика. Али инфериорност школованих Срба према Хрватима је толика да ту изгледа нема спаса.

Из поменутог заједништва хрватски лингвисти су изашли већ 1967.г., а српски су наставили са грађењем југословенства и братства и јединстава, па су основали чак и Друштво српскохрватског језика. И после крвавог распада Југославије то Друштво је одлучујуће утицало да се језик у Уставу Србије из 1990.г. зове српскохрватским, уз јавно образложење да лингвистима нико није наметнуо српскохрватско име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења! Ту заблуду разбио им је српски народ на референдуму за Устав 2006. када је своме језику вратио српско име и за њега везао само ћирилицу, па су свом друштву морали променити име.

Али пре тога лингвисти су учинили најгоре што су могли: Митар Пешикан, Мато Пижурица и Јован Јерковић увели су 1993.г. у правопис и латиницу. Пижурица је то потврдио и 2001.г., а у правопису из 2010.г. задржао је латиницу и тиме прекршио Устав Србије. Он не каже као проф. др Петар Милосављевић и други да је латиница српска зато што је њен аутор Вук ,него је поштено написао у самом правопису да је она остала као наслеђе из језичког заједништва!

Погледајмо сада колику штету ћирилици у Републици Српској је нанело наопако учење лингвиста о постојању двa српска писма. Тамошњи грaдови су полатиничени па изгледају као да их је поново окупирала хрватска војска, а више нису латиничке пресуде само општинских судова, него и Врховног суда. То су смртне пресуде ћирилици и потпуни пораз државе. До тога је морало доћи иако је Караџић тамо оставио ћирилицу, којом су обележени споменици оних који дадоше своје животе за Српску. Промењен је Устав и сада је чланом 7. питање језика и писма решено овако:

„Службени језици Републике Српске су: језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“

А у Федерацији БиХ то је решено логично на овакав начин:

„Службени језици федерације су босански језик и хрватски језик. Службено писмо је латиница.“

Дакле, у Уставу Српске не фигурише српски језик, а према ћирилици се може понашати како се коме прохте. Чак и да су Устав писали само Бошњаци и Хрвати, није се могла изродити таква накарадност да улогу бабице нису имали српски лингвисти.

У Уставу Српске нема чак ни равноправности писама, које је било од 1954.г. до распада Југославије, па макар она и била лажна. Радић предлаже као спасоносно решење равноправност писама, иако је очигледно да ћирилица не може опстати у дуету са латиницом чак и када је шефови лингвистичких катедри декларативно мазе и оваквим њеним предностима: основно, примарно, главно, изворно, матично и какво све не друго писмо. Али, када је животном праксом доказано да на врби не може родити грожђе, не помаже заливање никаквим водицама. Зато, када би се Радић изборио за само још мало рaвноправности писама, ћирилица би се дефинитивно преселила на српска гробља.

У Републици Српској тезу о постојању два српска писма јавно тумачи проф. др Душко Певуља, и то образлаже Вуковим ауторством латинице. Недавно је на бањалучкој ТВ БЕЛ јавно образложио да је латиница српска и зато што издавачка кућа „Лагуна“ нема ниједан ћирилички наслов!!!

Ево како реагује народ када са ТВ чује од професора да је „нама Вук смислио и нашу латиницу“: „Зашто да се узбуђујемо због пропасти ћирилице када ће нам остати наша латиница.“ То је формула за пропаст ћирилице ако се шири свест да Срби имају два писма. Па, наздравље, српски лингвисти !

Како се није пре ражалостио над судбином Срба? Зар није чуо да се инж. Грујић рвао са државом две године да би добио ћириличко име у свом пасошу? А то Русин добија за пет минута. У селу Српски Итебеј нема ниједне ћириличке ознаке фирме, а кад сам понудио малу налепницу са поруком ЋИРИЛИЦА – НЕ ОДРЕЦИ СЕ НАЈСРПСКИЈЕГ нико је није смео налепити. Чак ни на огромној капији изнад које је пре стотину година ћирилицом исписано име прадеде данашњих потомака. Или, кад се та налепница понуди раднику на бензинској пумпи у Новом Саду, добије се одбијеница уз само три речи: “Имам двоје деце“. Радић нас у свом коментару подсећа на Христово учење. Али је, изгледа, заборавио на поруку ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА!

Протекло је 50 година откад је велики сликар Милић од Мачве, отварајући једном у поноћ своју изложбу у Београду 1961.г, позвао младе уметнике да се уједине у одбрани ћирилице као симбола стварне слободе српског народа. Било је то време када нико други није смео да јавно примети суноврат ћирилице, а лингвисти су за ревносну службу уживали привилегије и стицали катедре. Не осуђујемо ми њих због дела чињених у комунистичком режиму, него због тога што ни данас нису уз свој народ.

Немања Видић