Ћирилица Београд

Dan   Sv.  Valentina i  Ћирилица

14. фебруар је до скора био један уобичајен датум у Србији и српском народу. Људи који су имали своје винограде, излазили су да их симболично орежу и обележе Светог Трифуна, свог заштитника.Тако је било, али времена се мењају.

Данас је 14. фебруар прерастао у један „ значајан датум - дан заљубљених'', када се млади широм  земље окупљају на музичким концертима, или у њима омиљеним кафићима, да се провеселе и обележе овај дан. Случајно или намерно, 15 фебруар је нерадан дан , па га могу искористити за одмор од провода.

Тешко је установити како је и када Dan Sv. Valentina  прешао нашу границу и постао прилика за показивање љубави према вољеној особи.Уселио се тихо и донео радост трговцима цвећа, слаткиша и ситних поклона , постао озбиљна конкуренција Дану жена.Задовољни су и угоститељи, концертне сале биће пуне па ће и извођачи популарне музике такође бити задовољни. Не треба наглашавати да су и певачи углавном са запада.

Не иде прослава Sv. Valentina са Мирославом Илићем или Лепом Бреном.Потребно је да све буде на нивоу и у складу са цивилизацијским нормама, које је неко и негде поставио а наше је само да следимо добро уходане путеве културне политике.Све је морало ићи својим унапред смишљеним током.

Тако је уведен паралелан систем вредновања у српском културном бићу, један дуализам личности, па је све могуће.Постепено је мењан духовни идентитет. Почело је средином прошлог века, насиљем према првом реду одбране српског националног бића, насиљем према једином српском писму – ћирилици.Смишљен је хибридни српско-хрватски језик и равноправност ћирилице и латинице.Толико су били равноправни да је данас остало два посто ћириличних натписа на јавним местима у Београду. Када је нестало Југославије, нестао је и српско-хрватски језик, али је остала латиница све присутна, а уз њу иде, између осталог и прослава Sv.Valentina, као још једног западног симбола.

Да смо били јаки у ћирилици и пружили отпор својим хиљадама година старим писмом, не би могао тако лако да продире страни утицај у ткиво српског духовног бића. Као што не иду  Мирослав и Брена за Dan Sv. Valentina, још мање би ишла ћирилица. За неке је то однос напредног, Европског и са друге стране заосталог, балканског менталитета.

Ко познаје историју, зна, да је та иста католичка црква чије свеце почињу да славе неки што се називају Србима, прогласила ћирилицу  ''ђавољим изумом'' а Методија јеретиком.Не може се бити Србин, а користити у Србији хрватско писмо и промовисати хрватску културу.То је култура оних који више мрзе Србе, више него што воле сами себе.

Обележавати католичке свеце и писати латиницом, а причати да си Србин и славити крсну славу, исто је као и крстити се шаком, са пет прстију, а причати да си православан.

Да смо као народ држали се своје свете и мученичке ћирилице научили би  у школама о  страдању Светог Петра Зимоњића, митрополита у Сарајеву 1941, јер се успротивио усташкој забрани ћирилице и одбио да замени печате на ћирилици. Онда би лакше уочили сваки покушај промовисања западне културе и обичаја, и препознали шта се ради.

На жалост и после толико времена, српска елита не придаје  значај одбрани ћирилице и не схвата да управо бранећи своје писмо подижемо кинески зид свим могућим утицајима који долазе и прете да покидају српско духовно биће.Још важи молба Светог владике Николаја –''Не, ако Бога знате, господо србска, ако сте и учени, будите паметни.''

Као и увек проблем је код нас самих.Чак и  патриотски сајтови типа Печата и Новoг стандарда излазе на хрватској латиници, а интелектуалци као Ломпар, Јарчевић и Радић, баве се утврђивањем ко је, када и за кога, саставио латиницу којом се служе Хрвати ( а од 1954 све више и Срби).  Још кад додају и тезу да одбацивањем латинице, губимо и везе са неким преосталим Србима католицима и мухамеданцима, којих све заједно има за један аутобус, човек се упита у ком  времену та господа живе? И док ми расправимо о свим тим питањима,  стиже лагано и Sv. Valentin, за кога још нема одговора. Не одговара ни СПЦ на сва питања која поред овог, свакодневно стижу. Као да је народ, по ко зна који пут, остављен да се сам избори са свим недаћама.

Проћи ће и дан заљубљених, али  долазе  нова изненађења, за која треба имати спреман одговор.На жалост, учена господа србска још се бави оним што је давно доказано, а савремени век доноси промене и изазове огромном брзином. Како се може опстати на овој балканској ветрометини? Један од сигурних одговора мора бити, а сви интелектуалци и људи од угледа треба да прихвате, једном за свагда: Ћирилица је наша последња одбрана, јер када је нестане врло брзо ишчезну и Срби са тих простора. Подигнимо ћирилицу као прави кинески зид и брану свим  утицајима којима смо изложени. Са њом су нам реалне шансе да се одбранимо и будемо достојни наших предака.

Миша Којић,
„Ћирилица“ Београд.

НАШ ЈЕ СВЕТИ ТРИФУН А НЕ ВАЛЕНТИН !

Читам "Глас" откако је почео да излази, због истине коју износи и због ћирилице којом се штампа. Поштујем Ваше напоре да нас искрено обавештавате о збивањима у нашој земљи и настојањима да се решимо десетогодишњег зла. Саосећам с Вашим тегобама око покушаја да се Лист угуши и слободна реч зароби. Пор...ед свега имам примедбу на чланак новинара К. Влаховић, "Валентин потиснуо Трифуна", од 14. фебруара 2000. године, па мислим да ми не замерите.

Позната је чињеница да ми Срби лако прихватамо разне западњачке измишљотине, па наравно и оне које су везане за религиозна схватања римокатоличког и протестантског света. Тако је као нови измишљен "Дан заљубљених", приписан неком римокатоличком свецу Валентину, за кога ми православни донедавно нисмо никада ни чули. Зато се побринуо новинар "Гласа" у поменутом, провокативном чланку да објасни читаоцима да се не зна ни ко је био тај Валентин, "али се сматра да је реч о бискупу кога је 14. фебруара 270. године погубио римски император Клаудио Готика". Даље пише да дан његове смрти "католици признају као Дан заљубљених, а то су и православци без размишљања почели да практикују и славе и не знајући да се тога дана прославља свети Трифун, њихов већ постојећи заштитник вина, љубави и песништва".

До сада смо имали Дан рада, Дан жена и друге сличне дане, производе прохујалог времена, а сада ето имамо и Дан заљубљених.

За светог Трифуна у Житију светих лепо пише да је рођен у селу Компсади у Фригији у Малој Азији као дете сиромашних и побожних родитеља и да је у детињству чувао гуске. Необично благе нарави, побожан и моралног владања, честит душом и телом, удостојен је да је од детињства на њему била благодат Божија, те је имао моћ да исцељује душевне болеснике и лечи стоку. Тако је излечио од душевне болести Гордијану, кћерку римског цара Гордија (царовао од 238. до 244. године). Због своје вере за време цара Декија (царовао од 249. до 251. године) који је жестоко гонио хришћане, изведен је пред суд у Никеји и 14. фебруара 250. године, после страховитог мучења, посечен мачем. Светом Трифуну посвећене су многе цркве, град Котор је под његовом заштитом, а најмање око хиљаду српских породица славе га као своју крсну славу. Он је познат у народу као заштитник винограда и виноградара, који га славе као своју славу. Обичај је да се на тај дан обавезно зарежу бар две до три гранчице лозе и прелију вином уз молитву светом Трифуну да виноград роди.

Овај кротки и богобојажљиви младић мученички је страдао за Христа и његову науку, па је неукусно преносити кроз нама веома драге новине "Глас" злонамерно измишљену легенду да је Свети Трифун био убица, да је ни мање ни више чак 100 људи убио и да је те грехе окајао баш убиством стотог човека. Познато је да је свети Трифун веома млад мученички страдао па све да је и хтео да толике људе поубија, због своје кратке младости, не би ни стигао. У Житију светих има случајева да је неки покајник претходно учинио неки грех и да се због тога много и искрено кајао, молио и чинио добра дела и тиме окајао свој грех. Али за Светог Трифуна нема помена ни о једном, чак ни најмањем греху, јер је он био младић који је свесно пристао на муке за Господа, коме је посветио свој млади, невини и неокаљани живот. Због тога сматрам да није требало за име овог чедног Светитеља везати неистиниту и злонамерну легенду и тиме вређати православне вернике који славе светог Трифуна, као своју крсну славу, виноградаре, па и самог светог Трифуна, који није заслужио да се о њему пишу такве неистине. Шта ће после овог написа у новинама о свом Свецу мислити они који га поштују и који га имају за своју крсну славу?

Код правих православаца не може "Валентин потиснути Трифуна", како пише у наслову текста. То може само код слабих православаца, који још не познају своју веру и који су донедавно били на "другој" страни и декларисали се као безбожници. Такви сада лутају, још увек немајући снагу да се врате у крило мајке цркве, да се покају, да славе своју крсну славу, да живе по Јеванђелским законима и да долазе у цркву на молитву.

Браћо Срби, оканите се олаког примања германских светаца за своје заштитнике, јер имате довољно наших православних. Прочитајте мало Житија светих па ћете наћи доста добрих заштитника љубави, мира и душевне среће. Нека Валентина, Алојзија и друге славе Германи, из чије су средине њихови свеци и поникли, а ми ћемо и даље славити светог Трифуна, исцелитеља душевних болесника и оних који су жељни праве хришћанске љубави. Јер "љубав никад не престаје", каже Свети Апостол Павле.

Глас јавности, 29.02.2000. Богољуб Поповић, Нови Сад
Преузето из књиге Владимира Димитријевића – Црква и време, Београд, 2000. год.