Ћирилица Београд

Ћирилица у очима агресора

Никоме не бих пожелео да му комшија воли децу више него он сам. Ако то ипак доживите, не сумњајте у комшију, јер ко зна из ког разлога он воли вашу децу. Почните озбиљно да сумњате у себе. Не стидите се своје деце, не стидите се комшија, стидите се сами себе.

Ако комшија више брине о вашој деци него ви, то не говори о његовој доброти, него о вашој слабости. Али ни тада, не мењајте децу, не мењајте комшилук, мењајте себе. Исто важи за језик и писмо. У конкретном случају, реч је о нашем једином, Уставом загарантованом писму, српској ЋИРИЛИЦИ.

Ма колико је волимо и носимо у срцу, а скривамо је од других, ништа не постижемо. Писмо је као уметност, постаје вредно само када је доступно свима и када га јавно показујемо. Узалуд волимо свој српски народ, дичимо се својим пореклом, поштујемо своју традицију, ако на улазу у кућу нисмо ћирилицом написали име и презиме. Беспотребно се хвалимо да нам је роба квалитетна, да послујемо добро, ако фирму нисмо исписали ЋИРИЛИЦОМ. То је знак да се нечега стидимо. Или своје робе или свога порекла. У сваком случају то није добра реклама.

Зар нас на наше писмо треба подсећати агресор? Ако шаљеш писмо, а на коверти није права адреса, оно ће доспети у руке погрешног лица. Због тога су наши непријатељи у току НАТО агресије на Косову и Метохији бацали летке исписане Ћирилицом. Због чега? Да се зна да су намењени “српским снагама”, како су нас називали.

Исто је било у периоду од 1993.-1995. године, за време агресије НАТО на територију Републике Српске. И тамо су леци са претећим порукама били исписани искључиво ћириличним писмом. Тако су наставили и по доласку окупационих снага у облику СФОРА у Републици Српској. Свуда поред главних путева, њихове поруке на огромним билбордима, биле су ћириличке, а истовремено, поруке српских трговаца биле су искључиво латиничке. У то сам се уверио на сваком кораку.

Знају они боље од нас шта је српско, а имали су од кога научити. Тако је генерал Стјепан Саркотић, земаљски поглавар Босне после генерала Поћорека, овако прокоментарисао одлуку Босанског сабора од 11.11. 1915. да се забрани ћирилица: „Срби са својом ћирилицом су страно тијело Истока у борбеној зони Запада.“

Када нас други по ћирилици познају, због чега би се ми од ње крили? Ако је она наш заштитни знак, зашто да га се одричемо? Као доказ, овде показујем два од десетину летака које сам имао у рукама, које су у току НАТО агресије из авиона наши непријатељи бацали над територијом Косова и Метохије. Као што се види, сви су исписани ћирилицом.

Ако ми не желимо знати да је ћирилица једино српско писмо, они знају. Док ми затварамо очи, други све чине да ћирилица нестане из нашег језикa.

Милош Ђошан, генерал