Ћирилица Београд

Шта је то национална интелектуална елита?

Пре би се могло рећи да је немамо, него што бисмо могли да је дефинишемо! Много сам пута писао, како су интектуалци сваког народа – њихов гори део, а код нас да је најгори! Одиста, ни у једном критичном часу наше историје, наши интелектуалци нису били предводници, они који су стали на чело српског народа, већ су се вазда „шлеповали“ за људима из народа, који су преузели и ту част и тај терет на себе, да би потом, својим славним именом, користили оно чему нису ни најмање допринели. Напротив!

Свеједно је што смо ми, у државном погледу, млад народ, и што већина наших интелектуалаца, у неком блиском колену, вуку сеоско порекло, они свим средствима, па издајом свога народа, чине често много тога да се тог „багажа“ што пре реше! Међу нашим нтелектуалцима, једино официри били су ти који се нису одрицали тог порекла и тог ослонца у „простом“ народу! Могло би се чак рећи, да је та веза и тај ослонац, био гарант свих наших ратних успеха, који уместо да доживи свој врхунац 1918, он је на жалост, због болесних амбиција, недоученог краља Александра, доживео свој крах. У ствари, од 1918, од тог аманетног у заветног „уједињења“ троименог народа, почиње дуги и темељни крах Србије, ком су наши интелектуалци добрано допринели, узмичући пред свима који су били јединственији у свом националном и верском осећању. Сем војводе Мишића и славног научника Михаила Пупина, нико други од имена и значења, није се том уједињењу успротивио, због кога смо, како је говорио Пупин, скинули свој победнички ореол и ставили га на главу онима, који су до последњег дана, ратовали против наше српске војске. На жалост, грдна већина су то уједињење, које је било чак и неуставно по важећем српском Уставу, прихватили као свршен чин.

Велики научник, и занесени политичар, Љуба Стојановић тада је говорио: „У Србији, пре рата (1914) зато што су сви били Срби, није било никаквог јединственог српског фронта, већ смо били подељени у политичке партије. Тако подељени, дошли смо у нову државу, у нади да ће се тако поделити и „нови држављани“. Али, преварили смо се. Сем нас Срба, нико то није учинио. Тако у Срба ни сад нема тог јединственог фронта, а надам се, неће га ни бити“!

Дакле, уместо да звони на узбуну, што ћемо тако подељени , бити изиграни од национално организованих „нових држављана“, један тако угледни српски интелектуалац, сматра да оно што је залога наше пропасти, треба да остане, како би нашим примером и други пошли. Једно размишљање достојно Бориса Тадића, који је Србима подметнуо Резолуцију о сопственој кривици за рат, у нади да ће то и други учинити! Која недораслост!

Све до 1941, у тој новој држави све се чинило да се Срби додворе осталима, како би их приволели на заједнички живот, одричући се чак и сопственог имена и победничких ратних застава, прихватајући и дељење српског корпуса у шест бановина, али бадава. Слободан Јовановић је чак тврдио да је српска судбина таква, да се жртвује за Југославију! Једино време кад смо се почели враћати Српству и Србији, било је за време генерала Недића, кад се, иако смо изгубили и слободу и државу, у свему тежило Српству, чак и химном: „Ој, Србијо, мила мати! Увек ћу те тако звати!“

Долазак Тита нас је поново бацио у амбис. Одакле се нисмо извукли, јер су његови васпитници и њихови потомци (са западњачким „дизајном“), наставили са нашом пропашћу. Пети октобар, који је требало да буде наш феникс, ми, као никад у својој новијој историји , нестајемо, голи и боси, гладни и жедни, постајући беспомоћни пролетери као никад до сада,, опет издељени по партијама, тако да се данас, овде, у земљи Србији, више и не чује да живе Срби, већ некаква европска и демократска, мултиетничка заједница, са мањинским већинама.

И опет смо срубљени на тзв. југословенски синдром, само под другим именом, опет Срби имају да одступају од свега што је њихова традиција и света прошлост, да не би својим Србовањем, повредили припаднике већинских националних мањина, чије су матице, сем Румуна, увек биле и остале наши противници! Шта више, овај страначки олош, сви од реда, им се удварају, обећавајући им веће слободе и већа права, него што их њихови сународници имају у својим матичним државама, само да гласају за њих!

И где је ту сад наша национална и интелектуална елита?! Где је та нужност заједништва коју би они требало да проповедају и остварују, у свему што је српско, што је наша крв, наше тло, наше мајчинско млеко, са чијим смо благословом кренули у живот!? Где?! У САНУ, у Матици Српској, Вуковој Задужбини, Универзитетима, у СПЦ, у којој су важније расправе око владике Артемија, но очигледна пропаст залуђеног српског народа! Нико да дигне глас, макар у виду Меморандума, за избављење нашег српског народа, да се коначно дохвати чврстог, свог, тла под ногама!

Овај олош што влада нама и нашим изнуђеним гласовима, успео је да својим ригорозумима, ућутка све српске националне институције, неке чак и да позатвара. Свуда влада нека виртуелна Европа. А сад чак прокламована и благословена перспектива – „2020“! Остаје им само још оно што мисли нова попредседница СПС-а, Вукомановићева, да приближе и Србе тој Европи, у којој „ови“, у и по свему, већ одавно живе, као и толики власници! Али, како пише у Библији, „Лакше ће камила проћи кроз иглене уши, но Срби ући у Европу!“ Па, право и јесте, кад трпимо „ове“ што могу јодш само да нас одведу на гробље или у крематоријум.

И ето, видиш драга моја Ћирилице, шта нас чека, чему имамо да се надамо, и чему, по „њима“ да тежимо! Сем тебе, као оличење скупа правих Срба, нема ко о теби да брине и да те враћа у народ. Одиста, не зна се шта је теже, да ли Србе вратити Српству, или тебе, Ћирилицу, међу Србе! Часно јесте, али немаштина, пролетарство у сваком погледу, не зна више ни за – част.

Некад је Мојсије од 12 племена створио један народ, а „ови“, на челу са оним злотвором, Динкићем, пошто су целу јединствену Србију разровали и упросјачили, сад стварају некакве регионе, што значи да хоће народ крвно да заваде, да би једни боље живели од других, и да јединство нације растуре.

Сетите се, његова (Динкићева) странка, Г-17, прва је почела са – латиницом, као својим званичним писмом! Другим речима, ако је Србин онај који пише ћирилицом, а то јесте, онда сви они који се ухвате у коло са тим Мефистом (сатаном), и његовим Г-17 алијас УРС, и нису Срби! Добро и исправно, пре неки дан, рече Амфилохије: Проклети били!

 

Слободан Турлаков

 

Погледајте и овај чланак Удружења Ћирилица: НДХ је забрањивала ћирилицу у Хрватској, а неке фирме и форуми то данас раде у Србији... Џорџ Клуни вероватно неће на својим поклонима да пише на ћирилици, али председник државе која држи до себе, би то требао. Неки декани наших факултета и даље мисле да ћирилица код нас није угрожена, иако њихове интернет странице немају ћирилицу? Надамо се да време радикалних промена, бар што се тиче ћирилице у Србији, треба да дође што пре. О нашем менталитету према ћирилици, више погледајте у следећем чланку. ... Манталитет бира азбуку