ОДГОВОР МАТИЦИ СРПСКОЈ Удружење ЋИРИЛИЦА МАТИЦА СРПСКА 21000 Нови Сад, Матице српске 1 Поштовани господине Попов! Још средином ове године Матица је писмено одговорила у вези закључака овог удружења у којима је наведено да највећу кривицу за слом ћирилице у српским земљама сносе темељне националне институције: САНУ и Матица српска. Одговор је гласио овако: Подсећамо Вас ради јавности да су Матица српска и наше удружење изнели своје ставове на претходно одржаном састанку у Новом Саду, и то после више наших захтева да се она огласи поводом пребијања двојице одборника у Скупштини општине Пријепоље због тога што су инсистирали да скупштинске материјале добијају на ћирилици. Ћутање Матице и САНУ о страдању ћирилице постало је неподношљиво, а разговор са нама Матица је прихватила тек када смо јој писали да ћемо доћи пред њу непозвани са транспарентима. Приликом размене мишљења изнели смо нашу основну тезу да се српски народ плаши да користи своје миленијумско писмо као и у време комунизма, а ништа се не чини да се то промени, него Матица избегавањем да правопис усклади са Уставом одлучујуће доприноси да се процес латиничења Срба приведе крају. да је Матица таквим чином разоткрила да је остала на путу латиничења Срба, кога су трасирали комунисти на челу са Милованом Ђиласом, идеологом црногорске латинске нације, а она га гради и одржава још од 1954. г. Њена заслепљеност тим српскохрватским путем, који је само једна пречица ка коначном националном поразу српског народа, најочигледнија је из следећег поређења: док су Хрвати изашли из језичког заједништва још 1967.г. без икавих политичких и културних огреботина, Матица је после крвавог распада заједничке државе у свом правопису из 1993. г. хрватску латиницу именовала другим српским писмом. „1. Основ савремене европске писмености чине три писма – грчко,латинско или хрватско језичко заједништво (седамдесетак година и државно), из којег је настало богато наслеђе писано односно штампано латиницом (наравно, делом и старије од тог периода), потом савремене потребе културе и науке и комуникације (с доминацијом латиничких култура) – учинили су да сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба. Такав, истина редак, суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.“ „ У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Правопис није усклађен са Уставом Из првог става наведене уставне одредбе невосмислено произилази да је једино српско писмо ћириличко, јер је само оно везано за српски језик, а још у самој Србији није измишљено више српских језика да би се уз њих користило и неко друго писмо, па и ова хрватска латиница. Дакле, ставом да ћирилица није егзистенцијално угрожена Матица је обесмислила саму потребу њене уставне заштите, ставивши се изнад воље народа записане у Уставу. Сликар Милић од Мачве први је дигао глас против затирања ћирилице на отварању свoje изложбе посвећене Сави Шумановићу, очију извађених од стране усташа који су Србима забранили ћирилицу и наметнули им хрватску латиницу, читањем у Београду свог манифеста тачно у поноћ 1961.г. на старословенском језику, којим је позвао младе уметнике да се уједине у одбрани ћирилице као симбола стварне слободе српског народа. У Матичином правопису изостајање одредбе о ћирилици као једином Удружења за заштиту ћирилице на основу дугогодишњих непосредних контаката са народом установила су да Срби фаворизују хрватску латиницу јер је сматрају такође српским писмом које је „смислио“ Вук Караџић. Том неистином обмањују га српски лингвисти. Чак се необавештени народ чуди нечијој бризи за ћирилицу, јер „ ако нам нестане она, остаће нам наша латиница“. То је генијални образац за коначан обрачун са ћирилицом, кога се није сетио ниједан римски папа од 1060.г. када је забрањена ћирилица, нити било који каснији непријатељ који ју је убијао заједно са Србима .Смислили су то српски комунисти у виду „богатства двоазбучја и равноправности писама“, а Матица је била та која је својим правописима и на друге начине обучавала свој народ како да сам ишчупа ћирилицу из свог живота и памћења. Матица српска је измислила потребу останка хрватске латинице у српском Матица правда опстанак латинице у српском правопису (језику) новијим културноисторијским развојем, и „савременом потребом културе, науке и комуникација“, чиме само неуспешно правда своју пресудну улогу у латиничењу српског народа. Наводи се као важна чињеница то што је из периода језичког заједништва са Хрватима настало богато „српско наслеђе писано односно штампано латиницом“. Хрвати би у томе требали имати још већи проблем, јер су и много пре тог заједништва писали на ћирилици, али нису због тога и то писмо прогласили својим и тако увели конкуренцију свом писму – што су урадили само српски лингвисти а нико други у целом свету, него су то решили у поменутом свом правопису на следећи начин : „ У својој се прошлости хрватски језик служио и ћириличним писмом.“ Наравно да сва та дела Хрвати сматрају својом културном баштином, иако у последња два века велика већина њих мрзе ћирилицу колико и Србе. Нарочито је данас много дела српских књижевника исписано хрватским писмом, што из гађења према националним вредностима свог народа, што из потребе да им покоја књига буде продана у Загребу , Сарајеву и Подгорици. По Матици то је разлог да и хрватска „Поштовани господине Видићу, Част ми је да Вам саопштим да се на Медицинском факултету Универзитета у Крагујевцу користи искључиво ћирилица. Од 2005. године забрањено је да се заведе текст писан латиницом. То се односи на све и свакога. Све докторске дисертације, уџбеници, сва преписка, часописи и остало што се штампа, издаје и заводи у деловодни протокол и архиву писано је ћириличним писмом. Наравно и да је наш сајт урађен ћирилицом (www.medf.kg.ac.rs). Ову је праксу од недавно преузео и читав Универзитет . Позлатиле се рука и мисао овако честитом Србину, у овако тешким искушењима на која се већ дуго ставља српски народ, континуирано и плански! Железнице Србије (наравно не Српске железнице, као у Хрватској Хрватске железнице) имају потребу да нешто оглашавају латиницом у Политици са стогодишњом ћириличком традицијом и да истим хрватским писмом испишу своје име на локомотивама. Од свих Матичиних разлога за опстанак хрватске латинице у српском језику реалан је само онај у виду „новијег политичког развоја“. Није он сасвим нов него је само наставак политике комуниста да се истовремено брише све што је српско а уздиже култ националних мањина и свега другог што слаби српску позицију. Нарочито је постала неподобна ћирилица на северу Србије јер је она као симбол видне културе Срба велика препрека стварању Матица није приметила ниједно ни друго наведено кршење Устава, јер је била заузета сопственим његовим кршењем својим правописом. Матица српска се није одрекла ћирилице само на стратешком нивоу својим Главни редактор правописа проф. др Мато Пижурица несумњиви је поклоник ћирилице, али само у заједништву са латиницом. То је, углавном, став и свих осталих лингвиста познатих у јавности, осим проф. Драгољуба Петровића из Новог Сада који се Матица српска по питању писма има подршку СПЦ и САНУ САНУ и данас издаје српскохрватски уместо српског речника , па је тиме још већа тврђава србохрватства него и сама Матица српска. По казивању академика Борислава Михајловића Михиза при изради тог речника коришћена су много више дела хрватских него српских писаца, и ваљда због тога академик Иван Клајн арбитрира да му управо то даје карактер врхунског научног дела. Сви српски лингвисти ћуте о томе као неми, па српско брани књижевни критичар Драшко Ређеп речима да је оживљавање србохрватства, које никада није ни било заживело, равно оживљавању мртвог коња. Шта да се ради ? Чини нам се најважнијим да пошаљемо поруку народу да је српска само ћирилица и да она може опстати само као такав национални симбол. „Богатство двоазбучја“ је лажно и смислили су га комунисти да би избрисали и ћирилицу и Србију. Да се потписивањем петиције прогласи окупираност Србије хрватском латиницом и * Забрана коришћења правописа Матице српске јер није усклађен са Уставом. * Забрана исписивања хрватском латиницом предузећа која у свом имену имају српске Обратићемо се народу и следећим порукама: Купујмо само ћириличке књиге! Поручићемо Мишковићу да je у Србији издао српску ћирилицу захваљујући лажном Београд, децембар 2010. Удружење „Ћирилица“, Београд Немања Видић,
Пижурици војвођанско признање – Србима хрватска латиница
11 000 Београд, Др Ивана Рибара 115/б
063 234 814
info@cirilica-beograd.org
На руке председника акад. Попова
„ Са жаљењем Вас обавештавам да је Председништво Матице српске, на седници одржаној 19.јула 2010.године, констатовало да су у „Закључцима“ и „Извештају“ које сте нам упутили оцене о активностима садашњег и ранијих руководстава Матице српске формулисане неаргументовано, тенденциозно и непримерено досадашњим односима Матице и друштва Ћирилица. Зато их у дaљем раду не можемо узимати у обзир.“
Наш одговор смо одложили због чекања да се појави нови Матичин правопис, јер на састанку у Матици четири представника из удружења за заштиту ћирилице нису добили одговор на питање да ли је и како нови правопис усклађен са Уставом Србије.
Уместо одговора добили смо уверавања од Вас, као и од господе проф. др Мата Пижурице
(главни редактор правописа) и др Славка Гордића, да смо ми на истом задатку поправљања положаја ћирилице. На то Вам је одговорено да можемо бити на истом задатку само онда ако Матица усклади свој Правопис са Уставом Србије, јер ако српска омладина и даље не буде учила из правописа да њен народ има једно своје писмо, како је било до уласка у језичко заједништво са Хрватима, Матица би била у улози расипача перја са балкона, а удружења за заштиту ћирилице би била његови сакупљачи. Матица би сакупљаче још и храбрила говорећи да је ћирилица основно, примарно, прво, главно, темељно, изворно, матично и какво све не друго писмо. Што се више те лингвистичке похвале ћирилици умножавају, ње је све мање и због ње већ почињу да туку Србе.
После четворогодишњег кашњења појавило се измењено и допуњено издање Матичиног Правописа српскога језика, аутора Митра Пешикана, Јована Јерковића и Мата Пижурице, у редакцији Мата Пижурице ( главни редактор), Милорада Дешића, Бранислава Остојића и Живојина Станојчића. Разумели смо да он није усаглашен са Уставом и потпуно смо уверени да је то кашњење потрошено да би се остварило нешто што је немогуће: и опстанак латинице у правопису, и задовољење уставне одредбе о језику и писму. Сматрамо
Нама је познато да главну реч у Матици у вези правописа има њено Језичко оделење
на чијем челу је проф. др Мато Пижурица, али је издавач Матица као целина па се зато и обраћамо њој а не њеном Језичком оделењу, јер она стоји иза правописа.
Ми разумемо то што нас је Матица у свом одговору потпуно игнорисала, јер нам је на поменутом састанку речено да она не може против политичара, а бар по питању писма, које је предмет овог обраћања, она се стално после 1954.г. орјентисала према њима. Тако није смела, или није хтела приметити да су у другој половини ХХ века декретом повучене из употребе све ћириличке писаће машине а забрањена производња и онемогућен увоз нових; да је она протерана чак и из школског програма РТС (јавно сведочење уредника Војислава Станојчића); да је ћирилица поред прокламоване „равноправности писама“ у ЈНА сматрана државним непријатељем, па је вредело неписано правило „Латиница напред, ћирилица – СТОЈ!“; да су преко ноћи у Новом Саду ћирилички називи улица замењени латиничким, па је група грађана плачући тражила образложење у скупштини тог града (јавно сведочење Милице Грковић); да рударски инжењер Владимир Лепојевић није пристао на уцену организатора научног скупа у Београду да свој ћирилички рад, као једини на симпозијуму, повуче и замени латиничким, уз „образложење“ да „ћирилица свету пружа ружну слику о Србији“; да је Удружење преводилаца Југославије имало ценовник по коме је превођење на ћирилицу било 20% скупље него превођење на латиницу; да су рударски технички прописи били искључиво на хрватској латиници, а на њима је писало да су штампани на српскохрватском, хрватском, словеначком и македонском језику, а није приметила ни друга многобројна насиља која су вршена над српским писмом са намером да се прошири пут којим је плански надирало окупаторско хрватско писмо.
Остављањем хрватске латинице у српском правопису Матица је учинила најгоре што је могла против српског писма, па њено одбијање наше аргументације и није више значајно. Наш став ће се чути на годишњој скупштини Матице, а сада јој одговарамо само формално оно са чиме ћемо упознати јавност колико то буде могуће у данашњим најнеповољнијим могућим околностима када медији или растакају све оно што би могло бити српско упориште, или о томе ћуте. Циљ обелодањивања овакве штетне делатности Матице је да се не дозволи примена њеног правописа у просвети, јер он са хрватском латиницом у себи има функцију приручника за сахрану ћирилице, а то би значило нову поделу Срба и непотребно друштвено трвење, уместо да они збију редове и да онима који планирају нова откидања њихове земље покажу да нису у расулу. У својим раније достављеним закључцима захтевали смо оставку проф. Пижурице, али га је Матица подржала. Ми се стидимо што Матица носи српско име а латинизацијом расрбљава свој народ, и боли нас та на сваком кораку видљива слика српског пораза, кога су наметнули они који су плаћени да чувају националну супстанцу свог народа.
У склопу наведене наше намере почињемо предочавањем текста о писму из предметног правописа:
латиничко (латиница) и ћирилско или ћириличко (ћирилица).Ћирилица, по важности прво и основно писмо, од седамдесетих година ХХ века запостављена је, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације. Она у српској традицији има и неспорну симболичку функцију и зато је оправдана њена фаворизација у службеној, јавној, просветној и културној делатности.* Новији културноисторијски и политички развој, везан пре свега за скоро једниповековно српско-
-3-
У фусноти је наведен једва читљивим малим словима текст члана 10. Устава Србије, који гласи :
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава».
Дакле, Матица прво напише да је ћирилица маргинализована, што би требало значити да то раде неке непознате мрачне силе на које она као чуварка српског националног бића нема утицаја, али је очигледно да је она и генератор и замајац тог процеса јер у први план ставља измишљену потребу двоазбучја, а уставну одредбу која је обавезала државну власт на неприкосновеност ћирилице у Србији ставља буквално на маргину.
Тај први став има императивно дејство, тј. спроводи се директно без икакве детаљније законске регулативе, односно искључена је могућност сваког његовог разводњавања у евентуалној намери да се Устав као врхунски правни акт обесмисли законом који има нижи правни ранг.
Док је уставна одредба о језику и писму кратка, јасна и недвосмилена, како и приличи Уставу, правописна одредба о томе не приличи правопису, јер да би се у скривеној форми оправдао останак латинице у српском парвопису, на то je утрошено пола стране текста.
Најбољи доказ наведене тврдње је поређење са одређењем писма у „Pravopisu hrvatskoga jezika (V.Anić, J.Silić, Novi liber,Zagreb, 2001.g.), јер се опстанак латинице у српском парвопису правда језичким и државним заједнишвом са Хрватима:
„Сувремени се хрватски језик служи латиничним писмом.“
Правописна одредба о писму у супротности је са самим смислом уставне
заштите ћирилице
Смисао уставне заштите ћирилице је спровођење воље српског народа исказане на референдуму за устав 2006.г. на коме је он потврдио да је остао српски а не српскохрватски народ, па се определио за српско име свог језика и за ћирилицу као једино његово писмо, чиме је, уместо лингвиста, направио коначан раскид свог језичког заједништва са Хрватима, наметнутог му 1954.г.од стране комуниуста. Зато у садашњем Уставу Србије уз српски језик нема ни помена никакве латинице.
Правописна одредба писма је у супротности са смислом уставне заштите, јер не учвршује ћирилицу као једино писмо српског језика, него подрива уставну одребу измишљањем потребе опстанка туђег писма и в е р о в а њ е м да латиница не може бити штетна по српску културу све док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.
Она није јавно приметила срамну стварну незаштићеност ћирилице током дводеценијске примене Закона о службеној употреби језика и писма, чијим одредбама су предвиђене казне само за некоришћење латинице а не и ћирилице, што јој одузима и морално а не само законско право да се стави изнад Устава, и да било шта арбитрира у вези српског писма.
Матица не види егзистенцијалну угроженост ћирилице данас, док ју је
сликар Милић од Мачве видео још пре 50.г., а проф. права академик Радомир
Лукић пре 40 година
Академик Лукић написао је 1971.г. чланак у Политици са насловом „Лингвисти
се оклизнули на ћирилици“. И док је тај геније српског народа још пре 40 година видео да је српскохрватскa лингвистика у Србији кренула у замену српског писма хрватским, што данас
разуме и једва писмен човек када у српским продавницама не може наћи ћирилицом означен домаћи производ, Матица својим најновијим правописом сведочи да ту угроженост не види ни данас. Толико слепа Матица, која од 1954. до данас није видела да ради у корист србохрватства уместо српства, не може се сматрати чуварком ћирилице као темељног српског националног симбола, него њеном таманитељком.
Искључивом заслугом академика Лукића ћирилица је заштићена Уставом из 1990.г., док су лингвисти и Матица били на супротној страни, што су нарочито показали три године касније Матичиним правописом, у коме су латиницу уздигли у „друго српско писмо“.
српском писму значи признавање онога што је окупирала хрватска
латиница и коначану капитулацију ћирилице
Када се Матица усудила да противно Уставу остави хрватску латиницу у српском правопису, она је тиме признала окупацију српског народа хрватском латиницом и потписала капитулацију.
језику
Не постоји таква објективна потреба, него се против српског народа одавно води политика расрбљавања, па се у склопу ње н а м е ћ е потреба коришћења туђег писма уместо свог, са коначним циљем замене српске азбуке хрватском абецедом. Није за чуђење када то наметање врше разне Шорошове испоставе у Србији, али је поразно када то чине националне институције, а о томе се не сме ћутати.
Пре појаве рачунара као средстава савремене комуникације, САНУ и Матица српска
правдале су потребу увођења ове хрватске латинице у српски правопис (језик) тиме што се Срби у расејању користе латиницом, иако за коришћење енглеског језика познавање хрватске латинице нема никакав значај. Управо су ти Срби заинтересовани за ћирилицу више него они у Србији, и најзаслужнији су за доказивање потпуне компатибилности српског писма са најсавренијим комуникационим технологијама, док српска држава у томе нема никаквих заслуга.Тако данас ово удружење набавља десет ћириличких рачунарских тастатура у Паризу да би их поклонило школи у банатском селу Кумане, јер се не могу купити у Србији, док српска држава купује за српске школе на десетине хиљада рачунара са искључиво латиничким тастатуром. Али не намеће то српском народу хрватску латиницу само власт, него и Матица, и то не само својим правописима него и неподношљивим ћутањем. Чекала је да се српски народ помири са „неизбежношћу нестанка ћирилице због њене неупотребљивости у савременој комуникационој техници, мобилним телефонима и рачунарима“, да би српски народ коначно ослободила тог хиљадугодишњег баласта званог ћирилица. Као што неки једва чекају да се Србија реши Призрена и Пећи . А пошто је чекала да њен правопис победи српски народ, није могла истовремено јавно тражити од власти да српски народ добије оно што имају и сви други ћирилички народи: ћирилицу на мобилним телефонима.
САНУ, Матица српска, лингвисти и катедре за српски језик, учитељи, наставници и професори српског језика по основним , средњим и високим школама , неуки информатичари, систем администратори и модератори по разним форумима на Интернету као и државна власт у Србији, а поготово разни скоројевићи, када су били убеђени да ће мобилни телефони и рачунари бити одлучујућа средства у докусуривању ћирилице, она је васкрсла баш захваљујући Билу Гејтсу и осталим генијалцима. Неће се још дуго моћи једино Србима међу свом другим ћириличним народима ускраћивати ћирилица на рачунарима и мобилним телефонима, ни крити истина да су националне институције као слушкиње државне власти заједно са њоме главни усмеривачи народа под Ватикан планину.
латиница буде српско писмо, али ни то не помаже да латинска дела постану српска јер је хравтска латиница призната у свету као хрватско а не и српско писмо, па по светској каталогизацији све што је штампано овом латиницом књижи се у хрватску културну баштину.
Што се тиче потребе науке у Србији за овом хрватском латиницом, то је просто неозбиљно, јер су се грчка и латинска писма увек користила у српским уџбеницима
штампаним ћирилицом, али она све до данас нису проглашавана српским. У Грчкој се и медицински рецепти исписују грчким уместо латинским писмом, јер је то народ кога његови интелектуалци уче да чува и испољавања своје национално достојанство, док су у данашњој Србији такви интелектуалци изложени порузи.
Ваљда је опште познато да се латиница користи највише у медицинској науци, па погледајмо како Матицу демантује својим ставом проф. др Небојша Арсенијевић, декан Медицинског факултета у Крагујевцу, који се недавно обратио овом удружењу на следећи начин:
Можда је то мало и недовољно, али смо у нашем дворишту то тако уредили.
Проф. др Небојша Арсенијевић
декан
p.s.
Немојте да молите. Позовите се на Устав Србије!
Нажалост, универзитети су легло скоројевића који би да буду баш све оно што збиља нису.“
Потпуно супротно је у Београду. Проф. др Бабић је у време директоровања Клиничким центром „Бежанијска Коса“ из њега протерао ћирилицу још пре неколико година, доцент др Ђорђе Бајец и проф. др Владо Ђурић враћају латиницу у КБЦ одједном и масовно, али не само у сву медицинску документацију и називе појединих делова КБЦ, него су дали задатак софтвер инжењерима да поставе искључиво латиничке фонтове.
Али зар може бити бољи пример наметања Србима хрватске латинице од онога што чини универзитетски професор Славица Ђукић-Дејановић, када она у својству председника Скупштине Србије изјављује за најтиражнији дневни лист да је она за оба писма! Она је изнад Устава и зато су у Скупштини могли бити донешени неуставни по питању писма Статут Војводине и Закон о службеној употреби језика и писма.
Тако имамо у Крагујевцу српског професора који припадност и оданост свом народу показује истицањем ћирилице као националног симбола, а у Београду имамо професоре који се тога стиде па се пазе да не буду упрљани њоме. Ваљда да би били светски професори довољно им је да шутну своје и приме хрватско.
Агенција за привредне регистре самовољно и неуставно исписује латиницом имена правних лица, чак и оних који имају ћириличке печате, а такође неуставно издаје латиничке потврде о бонитету ради учешћа у поступцима јавних набавки у Србији, иако је Законом о јавним набавкама ове државе одређено да сви документи морају бити на српском језику. Али сам тај закон је неуставан јер из њега не произилази обавезност употребе и ћирилице, што је утврђено чланом 10. Устава Србије. Дакле, не постоји никаква реална потреба за коришћењем латинице, него просто државна агенција крши Устав.
Најжалосније је ипак када полиција крши Устав, а она то чини масовно у комуникацији са народом коришћењем латинице, и још квари српски језик па сипатизер ћирилице из Ниша добије личну карту по којој се он на ћирилици презива ДЈОРДЈЕВИЋ. А тек латиничко име Новог Сада на оделима тамошње полиције!
Ваљда постоји потреба за хрватском латиницом да би се могла постићи већа брзина на лошим пругама у Србији.
Сада наводимо пример из области комуникација. Председник Инжењерске коморе Србије проф. др Драгослав Шумарац неће да прихвати иницијативу овог удружења да ИК у електронској комуникацији са чланством пређе са латинице на ћирилицу, и показује руком
да је на свим вратима у ходнику те институције само ћирилица. Више од тога сматра да је претеривање са ћирилицом, што се уклапа у општу слику Србије: ћирилица „за по кући“, у ходницима, и то тек понегде, за ознојене сељаке, а латиница за рачунаре, мобилне
телефоне и осталу модерну комуникацију, што младе упућује на латинички пут. Све то после једног научног скупа одржаног у Београду пре готово једне деценије са темом „Ћирилица и
интернет“ и основним закључком да је ћирилица потпуно комуникативна са новим информатичким технологијама.
Постоји потреба у Србији за хрватском латиницом због „новијег политичког
развоја“
војвођанске нације и мађарског региона. Она је уз српски језик и СПЦ била главна чуварка српског националног бића и у туђој католичкој царевини, али се Матица српска суштински одрекла своје задаће одузимањем ћирилици значења националног симбола, нарочито онда када је својим правописом из 1993.г. направила одлучујући искорак именујући ову хрватску латиницу другим српским писмом. Тиме је дата драгоцена подршка неуставном увођењу туђег писма у српски језик Статутом Војводине, уз јавно образложење водећих сепаратиста да садашње уставно решење писма није правописно. Такво тумачење сепаратиста било је основ за неуставно увођење латинице у српски језик и Законом о службеној употреби језика и писма, којим су у Србији продужена крила туђем писму, па је удружење „Ћирилица“ из Новог Сада поднело захтев Уставном суду за оцену уставности тог правног акта.
Због доброг прилагођавања “новијем политичком развоју“ на описани начин Пижурица је ових дана од покрајинске власти добио признање за животно дело, што треба да деморалише оне који би га хтели сменити .
правописом, него су њени водећи људи уопште неискрени у залагању за
опстанак српског писма
децидирано изјаснио да је Србима довољна само ћирилица, и проф. Милорада Телебака из Бања Луке који је написао култни чланак „Срби против ћирилице“, чија последња реченица гласи ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ – БИЋЕ И СРБА.
А пошто је очигледно да два писма не могу опстати у једном језику, проф. Пижурица је за једноазбучје у хрватској латиници. Рецензент Матичиног правописа академик Иван
Клајн чак је јавно предложио Србима једноазбучје у латиници, али да би они ту подвалу лакше прогутали он назива српском исту ону латиницу која је службено писмо суседне државе Хрватске, и коју је у време Анте Павелића народ доживљавао као усташицу, јер је
насилно наметнута Србима забраном коришћења ћирилице чак и у приватној употреби. Професор Пижурица је на скупштини Матице српске образлагао одлагање усклађивање правописа са Уставом тиме што нико не сме узети на себе одговорност да арбитрира о
основној поставци о писму главног аутора почившег Митра Пешикана, који је устоличио туђе писмо у правопису из 1993.г. Биће, ипак, да проф. Пижурица као коаутор тог правописа није могао рушити своје животно дело србохрватства уз које иде латиница, него се радије определио за кршење Устава.
На састанку у Матици сваку дилему о њеном односу према ћирилици отклонио је лично председник академик Чедомир Попов, и то изношењем следећих теза: прво, није мање Србин онај ко пише латиницом , показујући при томе своје забелешке вођене
наизменично и ћирилицом и латиницом, и друго, није он баш сасвим сигуран да је расположење у народу сагласно Уставној одредби о језику и писму.
Српски лингвисти ћуте јер су сви одговорни, а нарочито њихов узор и патријарх српске лингвистике (ако српска лингвистика уопште и постоји), академик Александар Белић. Тај „руски васпитаник“, школован у Одеси и Москви, чији неспорни ауторитет произилази и из чињенице да је као релативно млад научник био члан академија свих славенских земаља, одвратио је свог ученика краља Александра од намере да укине ћирилицу у Србији зарад доказивања љубави према Хрватима и Словенцима, а у својој граматици из 1940.г. направио је јасно разграничење: Срби се служе ћирилицом, а Хрвати и Словенци латиницом. Наставио је да буде председник САНУ и у комунизму (до 1947. Краљевска академија), али је направио отклон у односу на оно што је заступао пре доласка комуниста на власт дајући српском језику српскохрватско име. Кумство се није завршило само на томе него је 1953. г. српски речник преименовао у српскохрватски. Тридесетогодишња Милка Ивић је исте године докторирала код њега са темом из српскохрватског језика. Можда је и у томе одгонетка зашто она као данашњи академик и најодговорнија особа за речник, одлучујуће брани име српскохрватског речника, па макар после ње био потоп свега што је српско.
Дакле, данашњи лингвисти узели су из оставштине свог учитеља оно што је створио у време своје неслободе и владања комунистичке идеологије, а не из времена слободе оно разграничење писама из 1940.г., које је у потпуној супротности са накнадном памећу.
Ту „науку“ о србохрватству толико здушно је прихватио академик Иван Клајн, данас свемогући човек у кројењу судбине српског језика и његове ћирилице, да ју је протегао и у минула времена, па је писао да је кћерка црногорског краља Николе „поред српскохрватског“ знала и још неке друге језике. Тај италијаниста по ужој специјалности је председник Одбора за стандардизацију српског језика, што је само по себи срамота за српску лингвистику, српске националне институције и српски народ у целини.
Акад. Ивић данас наводи сасвим другачије правдање опстанка (хрватске) латинице међу Србима у односу на проф. Пижурицу. По њој, служење и једним и другим писмом чини
српски народ „податнијим за осматрање културних збивања око себе, а тиме и духовно богатијим.“ Значи, угледајмо се на Хрвате куповањем и читањем њихових латиничких књига, али без питања зашто и они не користе ћирилицу, која је тамо синоним српског и омражена
колико и Србин, да би боље разумели нас. Омражена толико да су јавно спаљиване ћириличке књиге. Обогатимо се хрватским културним вредностима у којој се одувек од српскохравтског признаје само хрватскосрпска граница. Обогатимо се хрватском културом по сваку цену, па и по цену потпуног сатирања свог националног писма, најсавршенијег на свету. Признајмо тако Хрватима не само да су нас победили спроведеним етничким чишћењем од Срба, него и то да не можемо без њих јер више немамо пуни српски
капацитет, него смо дорасли само до некадашње половине себе, до српскохрватског, па требамо бити срећни улогом хрватске културне колоније.
Али оно у чему се слажу Мато Пижурица и Милка Ивић је да ћирилици треба дати предност. Од тога ће њој бити боље колико и белим медведима ако њих двоје напишу да треба смањити глобално загревање планете.
Већ из чињенице да госп. Пижурица и г-а Ивић наводе сасвим другачије разлоге за опстанак хрватске латинице у српском правопису (језику), лако је закључити да су то само
неозбиљна нагађања, а не неки научни судови. О томе се изјаснио поменути правник академик Лукић, рекавши да избор писма није стручно него политичко питање. Зато о томе и јесте одлучивао народ на референдуму за Устав 2006.г.
Садашњи председник САНУ академик Хајдин рекао је делегацији из удружења за заштиту ћирилице да је српска и латиница. Можда зато што је провео радни век на потпуно
полатиниченом Грађевинском факултету у Београду, чему је очигледно дао велики допринос. Он се готово никада јавно не оглашава, иако се континуирано напада и разграђује
споља и изнутра све што је српско, али је био много гласан приликом свог реизбора када је рекао две кључне ствари: да нико никада није победио тако надмоћно као он, и да је то коначан пораз меморандумских снага. Ми му верујемо да је у САНУ сасечено у корену све што српски мисли и осећа.
Оволики слом ћирилице не може се објаснити само несрпском политиком САНУ и Матице српске. Пустила ју је низ воду и СПЦ.
Владика Бачки Иринеј храбрио је удружење ћирилице из Новог Сада, али никада није рекао оно суштинско – да је српска само ћирилица. Није рекао да су због ње убијани
православни свештеници, па и стари митрополит Петар Зимоњић 1941.г. када није могао испунити ултиматум усташког заповедника Сарајева, католичког свештеника Божидара Бралеа: или ће уништити ћириличке црквене печате, или ће страдати. А пошто је јавно рекао да је екумениста, није могао рећи народу да је једини лек за ћирилицу њено коришћење, и тиме чување, само као јединог српског писма, које је његов национални симбол готово хиљаду година.
У овогодишњој Божићној посланици синод СПЦ јесте поменуо ћирилицу, али опет не као једино српско писмо.
Подвижник ћирилице из Ниша Жељко Филиповић посетио је 1995.г. некадашњег владику нишког Иринеја, а садашњег патријарха, због ћутања СПЦ о страдању ћирилице пред њеним очима. Добио је одговор да је свеједно како ко пише. Али није свеједно јер се Ниш данас убрзано чисти од ћирилице да се Срби не би осрамотили пред латинским папом, чији су је претходници још 1060.г. прогласили ђаволовим изумом и забранили је.
Страшно је сазнање да нико не помиње ћирилицу на Косову и Метохији, као српски национални симбол без кога тамо народ не може опстати као српски. Нико то није помињао ни у време комунизма, ни у време Владике Артемија, а не помиње ни после њега.
Садашњи патријарх СПЦ Иринеј рекао је да су патријарси чинили јерес, а да је народ чувао своју веру православну. Молимо се Богу да ни патријарх ни народ не чини јерес одричући се ћирилице, светог писма СПЦ, и да она не страда од нас самих ако је већ
преживела многобројна страдања од других, и то увек заједно са својом црквом и својим народом.
Поручујемо народу да се не узда у своје националне институције, јер су оне већ много деценија то само по имену, а за и ово мало ћирилице што је преостало нису заслужне оне него народ који је оданост свом писму показао и исписујући њиме имена својих пекара, месара, књижара, златара и сл.
Повремене изјаве неких „државних“ лингвиста да се ћирилица може сачувати заједно са латиницом ако јој се дадне предност, само је манипулација и подвала народу , смишљена са циљем да се уклони последња и главна препрека надирању римокатолицизма међу православне Србе.
Наше је да пренесемо народу, колико је то могуће у овом медијском мраку, да овом манипулацијом управља иста она власт која је онемогућила да се у просвети учи о косовској
бици, и која финансира антисрпске програме националних институција, у шта се уклапа и необјављени државни програма латинизације Србије.
Ми не можемо утицати на то да зачаурена и од свог народа одрођена САНУ развласти свемогућег академика Клајна, који је као италијаниста на челу Одбора за стандардизацију
српског језика. Видели смо колико му се захваљује Пижурица за допринос у уређивању спорног правописа, и то је тандем који је пресудио ћирилици. Али ми можемо рећи народу да њих двојица раде оно зашта их плаћа власт, и да им она може одузети полуге лингвистичке моћи. Али она то неће, него чини супротно па Министарство просвете
одговара удружењима за заштиту ћирилице да ће правопис ускладити са Уставом научне институције, тј. управо поменута двојка која се захваљујући подршци те власти усудила да правописом крши Устав.
Оно што ми можемо чинити је да упознајемо народ са чињеницом да власт неће да спроводи Уставну заштиту ћирилице, како би је он могао казнити због тога на следећим изборима. Ову проблематику приближићемо народу јавним истицањем следећих захтева:
затражи следеће:
* Обавезно увођење свих информационих система на нивоу државе у ћирилици.
* Држава да примора трговце да набаве и продају рачунаре са ћириличком тастатуром
и менијем и ћириличке мобилне телефоне.
* Пуни реципроцитет у односима са Хрватском:
националне симболе (цар Лазар и царица Милица, Карађорђе, Књаз Милош,
Раваница, Морава, Шумадија, Таково и сл.
* Да се ослободи латиничког ропства Студио Б.
Потрудимо се да нађемо ћириличке продавнице и да пазаримо у њима!
Замолимо власнике латиничких продавница да поштују Устав своје српске државе
коришћењем свог ћириличког писма!
учењу лингвиста да је српско писмо и ова хрватска латиница, али да у Бугарској на
својој трговини ТЕМПО није могао издати бугарску ћирилицу јер је то права држава
која има праве лингвисте.
Замолићемо професоре српских факултета да се угледају на проф. Арсенијевића и
да се супротставе латиничењу по правилу B-92 и по другим правилима смишљеним за
понижавање и потирање само српског народа.
Немања Видић
„Ћирилица“-Београд.
