МОЈЕ МИШЉЕЊЕ О МАТИЦИ СРПСКОЈ Ја сам Жељко Филиповић из Ниша, члан Удружења „Ћирилица Београд“. Прихватам одлуку Ваше установе да ставове нашег удружења више не узимате у обзир. Ова порука садржи неке ставове који нигде и никада до сада нису ни помињани, а камоли изношени у јавност. Износим вам моје личне ставове, и иступам искључиво у своје лично име. О садржају овог писма нисам упознао ни своје колеге из „Ћирилице“. Ја сам у први разред основне школе пошао 1953. године и добро памтим да сам у првом разреду учио ћирилицу, а у трећем разреду латиницу, јер је „Новосадски договор“ објављен 1954. године, кад сам ја био у другом разреду. Ја данас сматрам да је те 1954. године Матица српска престала да буде установа која је водила бригу о неговању, очувању и унапређењу културе српског народа! Да је те године од комунистичких власти Југославије добила политички задатак да започне, спроводи и контролише пресловљавање српског народа. Да обезбеди уклањање хиљадугодишњег ћириличног писма из живота и памћења српског народа и да га замени хрватском латиницом. Наводим неспорне чињенице: Поделом Римског царства на источни и западни део, источном делу су припале Цариградска, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска патријаршија, а западном делу Римска и Картагинска. Падом Картагине под власт муслиманских Арапа у VII веку, Рим је остао једини хришћански патријархат у западном делу Царства. На западноевропским просторима којима је Рим пренео хришћанство данас није остало ни једно једино писмо осим латинског. Нестали су етрурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, мађарске руне, глагољица, ћирилица, готица. На католичком сабору у Салони 1060. године надбискупи су донели одлуку да је ћирилица „ђавољи изум“, и Методија су прогласили за јеретика. Прво јавно супротстављање свештеника „латинаша“ неком другом писму осим латинског спровели су немачки попови у IX веку у Моравској и Панонији, када су Методијеве ученике и настављаче хапсили, мучили и протеривали, а глагољицу искорењивали. Дакле, још пре поделе на православље и римокатоличанство Рим је већ створио поделу по азбукама: на латинско и остала писма! У Аустријском царству у коме је католичанство била државна вера, Марија Терезија и други цареви су насиљем настојали да Србе одвоје од православља, па и ћирилице и јулијанског календара као елемената обележја православља. Посебно им је сметала ћирилица, јер су у њој видели везу српског народа са православном Русијом, па је у српским школама забрањена ћирилица и наређена латиница. Народ је у томе сместа препознао денационализаторске намере Двора, и заједно са својом православном Црквом стао у одбрану своје ћирилице. Србима је било забрањено да своје мртве сахрањују на гробљима, па су они то чинили кришом по шумама, утринама, крај путева, у својим двориштима. Србима је било забрањено да носе своја српска презимена на „ић“, па одатле данашња презимена пречанских Срба: Бошков, Петров, Марков, Попов… Србима је било забрањено да своје цркве граде по традиционалним православним моделима, и наређен им је „барокни стил“, па одатле српске православне цркве у Аустро-Угарској имају истоветан облик као и римокатоличке. Док су цареви и царица вршили насиље над Србима да се одрекну своје ћирилице, они су је непоколебљиво бранили, чували и неговали као своју националну особеност, као свој живот! У Хрватској је 1914. године Сабор донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској, као одлике православних Срба. Године 1915. и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице. Том приликом поглавар Босне и Херцеговине Хрват Стјепан Саркотић, аустријски генерал, је у Сабору БиХ изјавио: „Срби са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада“! Ето шта нетрпељива вера може да створи од човеколиког бића: да мрзи предмет, да мрзи мртву ствар, да мрзи – слова! У квислиншкој НДХ 1941. године поново је донет Закон о забрани ћирилице, тако да су Хрвати 1954. године у тренутку доношења „Новосадског договора“ већ имали богато историјско национално искуство у изражавању мржње према словима! Године 1918. Срби, ослобођени и од Турске и од Аустро-Угарске, и први пут уједињени у једној држави, праве кобну грешку – ступају у Југославију, која им је најмање требала! Српски народ је у својој историји имао три нарочито велике трагедије, од којих је петовековно робовање под Турцима било тек трећа по катастрофалним последицама. Прва и друга су – Југославија и комунизам, који су свима другима били колевка, а српском народу - гробница! Стварањем Југославије, Ватикан је наслутио нову шансу да докрајчи ћирилицу код Срба, па је римокатоличко затирање свих европских писама осим латинског добило и свој југословенски израз! Оно што у Аустро-Угарској није успело „споља“, пробаће се преко Словенаца и Хрвата „изнутра“. У Краљевини Југославији највећи успех Ватикана је било доношење „Конкордата“, а ћирилица је и даље била једино српско писмо, и довољно безбедна, јер ју је српски народ осећао и користио као своје национално и верско обележје. Доласком комуниста на власт у Југославији после II светског рата, чему је допринео и сам српски народ!, створено је идеално окружење за коначно чупање ћирилице из живота и памћења српског народа. Власт у тој држави преузимају католички народи Хрвати и Словенци преко Броза, Кардеља и Бакарића. (После своје смрти Броз је добио датум у католичком календару: 1. мај – Јосип радник!) Српски кадрови нису имали улогу која би била у складу са бројношћу Срба и њиховом улогом у ослобођењу те државе од Немаца, Италијана, Албанаца, Бугара, Румуна, Мађара и Аустријанаца. Истру су Хрватској на тацни сервирали Срби у партизанским јединицама, док су Хрвати тада били на супротној страни. Западне границе Словеније налазе се тамо докле је стигао српски војник 1918. Зашто корушки Словенци и градишћански Хрвати нису дошли у састав Југославије? Па зато што српски војник није дотле стигао 1918! Барања је одузета од Србије и придодата Хрватској. Захвалност за то српски народ је добио словеначким и хрватским – признањем независности Космета. У комунистичкој Југославији Ватикан је преко «атеиста своје вере» наставио да спроводи своју вишевековну политику искорењивања свих писама осим латинског. Већ «увежбани» у изражавању нетрпељивости према ћирилици, Хрвати и Словенци су из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избацили српску ћирилицу са 30 слова и заменили је латинском абецедом са само 26 слова. Тиме је онемогућено слање отвореног текста телеграфом и радио-телеграфијом на српском, али и на свим југословенским језицима, и знатно сужена могућност шифровања у војсци и дипломатији! Свесно су прихватане друге штете, само да се потисне српска ћирилица. Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали само латинска слова, па су Срби постепено навикавани на «врскање» приликом слања телеграма: зелим срецно венцанје, цеститам Бозиц, итд. Године 1954. Ватикан преко југословенске комунистичке власти задаје смртоносни ударац српској ћирилици „Новосадским договором“, којим је српском народу стављена глава на пањ, а секира предата у руке – Матици српској! Зашто у спровођењу тог „договора“ није учествовала и Матица хрватска? Зашто само Матица српска? Ако је тим „договором“ одлучено да је језик Срба, Хрвата и Црногораца – један језик, српскохрватски, са екавским и ијекавским наречјем и писмима латиницом и ћирилицом, зашто у њему нема Матице хрватске? Па зато што је инвеститор тог „договора“ био Ватикан, Матица хрватска и комунистички режим налогодавци, а Матица српска – извођач радова! Чишћење је требало обавити само у српском народу, јер је Ватикан код Хрвата у раздобљу од 11-19. века већ истребио глагољицу и ћирилицу, па је Матица хрватска остављена по страни „на поштеди“! „Равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“ су наметнути само српском народу, јер циљ тог „договора“ и није била „равноправност“, него пресловљавање писмености српског народа! Да је у спровођењу тог „договора“ учествовала и Матица хрватска, онда би и Хрвати имали обавезу да спроводе равноправност писама! А они су се тог „заједништва“ одрекли већ 1967. године, и никада свој језик нису звали друкчије него хрватски, а о коришћењу ћирилице није било ни говора. Чак у штампи и на телевизији ни своју хрватску латиницу нису користили као фонетско писмо, него су парадирали са дуплим словима и Q, W, Y, X, само да би се разликовали од Срба и да би ставили на знање да њима није могуће коришћење ћирилице. Сваки „договор“ Срба и Хрвата о језичким питањима обострано је схватан као обавеза за Србе, а право за Хрвате, артикл из самоуслуге, ово хоћу, а оно нећу! Овде су Ватикан и комунистички режим Матицу српску искористили као оружје против српског народа, као бункер српске културе који је своје пушкарнице окренуо против сопственог српског народа! А муниција тих пушкарница је била смишљена подвала о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“ која је такође важила само за Србе! Већ у тренутку саопштавања Новосадског „договора“ један хрватски лингвиста је отворено рекао (омакло му се!) шта је прави циљ тог акта: не „равноправност писама и дијалеката“, него искорењивање ћирилице код Срба и њено замењивање латиницом: „Овде се не ради о томе да се некоме наређује или забрањује употреба његовог писма. Једноставно треба сачекати док дотрају досадашње ћириличне писаће машине, а онда ће се набавити нове“… Једновремено са тим Новосадским „договором“ покренуте су и друге смишљене, планиране, организоване и контролисане активности комунистичког режима и српских културних и просветних институција на спровођењу одлука тог „договора о равноправности“, заправо договора о пресловљавању српског народа. У Србији су сместа учење другог писма, латинице, пребацили у други разред основне школе, док су Хрвати и даље учење другог писма ћирилице оставили у трећем разреду, да прво дете добро укорени шта је његово, а шта туђе. Срби су ново писмо, латиницу, назвали „нашим другим писмом“ („Ћирилица и латиница су наша два ока“!), док су Хрвати својој деци ћирилицу представљали као туђе писмо! Престао је увоз и забрањена производња писаћих машина са ћириличним словима („док не дотрају ћириличне писаће машине“!). ТВ Београд је првих 20 година свог постојања користила искључиво хрватску латиницу, иако су сами Хрвати користили етимолошки правопис чак и у свом школском програму (добро се сећам кад хрватска водитељка каже деци: „Пише се овако, а чита се Камиј Сен Санс“). Године 1961. уведене су нове регистарске таблице на возилима које су од тада означавале градове, јер су до тада важиле таблице које су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија. Дакле, једино су Словенија и Хрватска имале латиничне ознаке република, а БиХ, Црна Гора, Србија и Македонија су имале ћириличне ознаке. Зашто? Па зато што су до тада тако коришћене азбуке по Југославији! А од 1961. године све таблице су биле на латиници! Тако је спровођен „договор“ из 1954! Сви натписи на саобраћајницама су били само на латиници. Сви индустријски производи у продавницама су имали етикете искључиво на латиници. Компјутери у тренутку појављивања нису имали ћирилична слова. Међу мобилним телефонима не постоји ни један једини модел који би могао да писане поруке шаље на српској ћирилици, иако у исто време могу да пишу хрватским, грчким, мађарским, шведским, македонским, руским, кинеским, јеврејским, арапским писмом. Кад се у Србији роди дете, сви прехрамбени, хигијенски, одевни и остали предмети који се у кућу уносе због новорођенчета су искључиво на латиници. Цртани филмови које дете може да види на телевизији имају искључиво латинична слова. Натписи на играчкама и спортским реквизитима које дете добија на поклон (бицикли, фотоапарати, музички уређаји, сликовнице, одевни предмети) су искључиво на латиници. Када српско дете пође у школу, чик да му нађете свеске са ћирилицом на корицама или вињетама! Ко је служио војску у ЈНА упамтио је следећу ситуацију: У прописима је важила „равноправност писама“, која је у пракси изгледала овако: у војном школству уџбеници, учила и дипломе – искључиво на латиници; у војној администрацији личне карте, здравствене и партијске књижице, дозволе за излазак у град, формулари, обрасци, техничка документација за оруђа, оружја и инжењеријске машине – искључиво латиница; предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, заставица „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница; војна штампа до последњег наслова – искључиво латиница; у војнофилмском центру „Застава филм“ сви наставни и документарни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци! Припадници те војске су ћирилицу могли видети једино на родитељским писмима војницима и на таблама са именом покојника на сахранама старешина! Дакле, тамо где је сам народ бирао писмо, без утицаја Матице српске! Србин старешина је морао да умре да би му име могло бити написано на писму његовог народа. Дотле је важила „равноправност писама“! „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ! Тако је спровођена „равноправност писама“, у чијој реализацији је Матица српска са својим Одбором за српски језик и књижевност са секретаром Матом Пижурицом, заједно са српским лингвистима имала водећу улогу! Овде је наука добила домаћи задатак од политике! Поштоваоци ћирилице су у Матици српској чули отворено признање: „Ми не можемо против политичара“! После 1954. године Матица српска више није установа за неговање, очување и унапређење српске културе, него средство и оружје за пресловљавање српске писмености! На чело Матице „српске“ су довођени људи који су касније сахрањивани на католичком гробљу у Петроварадину. Српска деца која су рађана и одрастала у таквом окружењу искључивости латинице у „богатству двоазбучја“ око себе су сретала искључиво латиницу, па су спонтано стекла уверење да је „латиница наше писмо“, а да је ћирилица „превазиђено, застарело и за технику неупотребљиво писмо“, и читавог живота су успут слушала причу о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“! У школи им ни један учитељ, наставник или професор није рекао зашто за свој језик уче још једно писмо и како је до тога дошло! Кад одрасту, због ове заблуде такви Срби су спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Матица хрватска је безбрижно чекала да време и сама Матица српска ураде њен посао! Док је она била „на поштеди“, Матица српска је за њу обављала њен посао и остваривала њене циљеве! Овде је Ватикан постигао савршенство окупације: да окупирани постане добровољни сарадник сопственог окупатора и сам уради окупаторов посао! Историја светских окупација овакву ефикасност не познаје! Ватикан је знао: у првој генерацији ће имати противнике; у другој генерацији неће више имати противнике јер су рођени и одрасли у задатом и контролисаном окружењу; а у трећој генерацији унуци бивших противника ће сами завршавати окупаторов посао. Господо из Матице српске, ако је двоазбучје у једном језику заиста „богатство“, па зашто онда Хрвати као ђаво од крста беже од тог „богатства“ и грчевито се држе свог „јада и беде једноазбучја“? Ко то још „бежи од богатства“? Када би двоазбучност заиста била „богатство“, богати народи би азбуке згртали булдожером и товарили лопатама и виљушкарима! „Равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“ је само пратећа подвала српском народу да се лакше прогута удица – пресловљавање! И пецарош риби прича да је глиста на његовој удици – богатство! Нуди јој „оброк“ не да би нахранио њу, него да би њоме нахранио себе! Матица српска је пецарош сопственог народа који као мамац користи подвалу о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“. Језик са два имена и два писма, као и теле са две главе, није никакво „богатство“, него трагедија, катастрофа и ужас! Пресловљавање је ишло следећим редом: равноправност писама у Југославији спровођена је само као равноправност писама у Србији, и на крају је протерано српско писмо и замењено хрватским! Док је Матица српска заиста била српска, никаква сила – ни ватиканска, ни царска, ни војна, ни грађевинска, ни црквена, ни погребна – нису могле поколебати српски народ у његовој љубави према својој православној вери, свом националном имену и свом ћириличном писму! Данас Матица српска, Одељење за српски језик САНУ, Група за стандардизацију језика српског народа који носи име другог народа, Вукова задужбина, одсеци за српски језик на филолошком и филозофским факултетима у Србији, министарства за просвету, културу, науку, трговину, саобраћај и везе, државну управу, људска права - нису на страни српског народа! Све ове културне, просветне, научне и државне институције нису биле сметња у затирању ћирилице у последњих 60 година! Ако се националним мањинама не допусти коришћење њихових језика и писама, то је кажњиво по закону, а ускраћивање тог истог права српском народу није кажњиво по закону! То је нама ваша борба дала! Кад ово писмо буде уручено вама, обавестићу и моје колеге из Удружења о његовом садржају, али и јавност! После овог писма надам се да вам је јасно зашто ја имам примедбе на рад и учинак Матице српске. Матица је донела своју оцену удружења „Ћирилица Београд“. Ја јој поручујем: И оцењивачи су на оцењивању! Живот, пракса и стварност су јој дали оцену: Матица српска је бункер културе који је своје пушкарнице окренуо – ка српском народу!
Жељко Филиповић из Ниша
