ПРОТЕСТ Писмо УЛУПУДС-у (Удружењу ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије) и Била ми је велика част да сам позван на јубиларну изложбу УЛУПУДС-а чији сам члан био скоро од самог оснивања. Прихватио сам пропозиције датог оквира за излагање и сам сам по тој мери сложио своју
изложбену таблу. У мом случају није у том оквиру ни приближно било могуће да буде приказан ни најсажетији преглед мога свеукупног дела почев од 1949. године. Па пошто сам већ у осамдесетој години, сматрао сам да ће бити најцелисходније да прикажем само један мој важан пројект којег сада остварујем и који је врх пирамиде свега мог досадашњег стваралаштва, што је од организатора прихваћено. Међутим, на моје изненађење, организатор је за једну у основи културну манифестацију у Србији усвојио као искључиво писмо
„латиницу“
погазивши тиме основе наше хиљадугодишње културе као и устав Србије (чл. 10 и чл.1) Ниједан културни народ на свету не одриче се свог писма. У Кини калиграф је национални херој. Посебно за нас дизајнере писмо је од прворазредног значаја, поготово у овом тренутку када се за време педесетогодишњег комунистичког терора на нашој Примењеној академији није проучавала ћирилична калиграфија, (вероватно по одлукама V комунистичке Земаљске конференције одржане у Загребу 1940 године). Такође се није поштовало ни биће уметника, те је као аутор у истом недељивом делу избачен мој син архитекта. Ја сам врло поносан што сам сарађивао и са својим ујаком и дедом, такође архитектима, и жеља ми је да то наставе и моји унуци у шестој генерацији. Др Предраг Ристић, инж архитектуре
широј културној јавности
проф. Академије СПЦ
15 октобар 2010.
Е-пошта pedjaisus@beotel.rs
