БЕЗ ЈЕЗИКА И ПИСМА, СРБИ – НАРОД СИРОЧЕ
Господин Владимир Лепојевић, рударски инжењер из Београда, је најпедантнији хроничар смишљеног, планираног, организованог и контролисаног искорењивања ћирилице из живота и памћења српског народа. Одмах по дипломирању свесно је жртвовао своју универзитетску каријеру, јер није желео да је гради на наметнутом туђем писму као „свом“. Са научног скупа, на коме је био једини учесник са радом на ћирилици, повукао је свој рад кад му је организатор тражио да га поднесе на латиници и уз образложење да „ћирилица свету пружа ружну слику о Србији“! Објављујемо неке од докумената које је господин Лепојевић сачувао.
Видите који су нам били језици у Југославији:
сви су имали свој језик, и народи, и нарочито народности,
а за српски народ био је могућ само „српскохрватски“, никад српски!
И то није било довољно „српском хегемонизму“, него се језик српског народа, у оно демократско време, називао „српскохрватским“ све до Светог Саве.
Срби су „пристали“ да буду народ који нема свој, српски, језик.
Господин Лепојевић је рударски инжењер, и из своје струке је сачувао нека документа из времена Југославије
из којих се види да једино српски народ није могао да има свој језик и своје писмо! Ево шта је прави циљ подвале о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“! Хрватски, македонски и словеначки језик имају одговарајућа писма,
а једино српски језик се пише на туђем писму!
Дакле, „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“ су подвала која је била намењена само Србима,
јер је крајњи циљ био пресловљавање хиљадугодишње писмености српског народа!
У досијеу проф. Мите Ракића, оца песника Милана Ракића, пише да је био гимназијски професор српског језика.
Отпадници су то занемарили и свесно и умишљајно решили да је био професор српскохрватског језика!
Мита Ракић, (1846 – 1890) отац песника Милана Ракића а зет Милана Ђ. Милићевића, писца „Поменика“, родио се у ваљевској Мионици,
а школовао у Немачкој, Швајцарској и Енглеској. Радио је као професор српскохрватског и француског језика у гимназији,
а затим је био секретар у Министарству унутрашњих дела, чиновник у Министарству финансија, па начелник у Министарству иностраних дела и,
најзад, министар финансија. Мита Ракић је израдио, што је можда „најзначајније у његовој политичкој делатности“,
нацрт напредњачког закона о слободи штампе. Познат је био као идеолог позитивизма
(„филозофски правац који одриче сваку вредност апстрактној мисаоној делатности у корист позитивних чињеница искуства“).
Пошто је добро познавао неколико страних језика (енглески, француски, немачки, руски и пољски),
Мита Ракић је био добар и плодан преводилац. Превео је „Јаднике“ од Виктора Игоа, „Идеје“ од Х. Хајнеа, затим Гогоља,
М. Чајковског, Дрепера, Бихнера, и др. „и тиме много допринео разбијању скучених провинцијских оквира наших“.
Павле Ивић, академик српски, у „Историји српског народа“ у 10 књига,
НИЈЕДНОМ није споменуо српски језик кроз историју, само некакав „народни“ и „српскохрватски“! И. Клајн је у књизи „Срби у Трсту“ написао да је Данилова кнегиња Даринка,
родом из Трста, говорила „осим српскохрватског“ и још неке језике,
а то је било време после Његошеве смрти, после 1851. године!“
Слика 1: ЈУС стандард JUS B.A0.008 из 1975. године, на језицима народа Југославије:
српскохрватски, хрватски, македонски и словеначки!
(нема српског, а Хрвати имају чак два језика!?)
Слика 2: ЈУС стандард JUS B.A0.004, страна 2
ПРЕВОДИЛАЦ
И ПОЛИТИЧАР
Слика 3: Из Политике од понедељка, 12. децембра 1988.
страна 18, рублика Да ли знате?
