О ЋИРИЛИЦИ НЕ БРИНУ НИ ЛИНГВИСТИ НИ ДРЖАВА У „Политици“ од 20.септембра проф. др Милош Ковачевић и
доц. др Михаило Шћепановић оспоравали су став
ауторке уџбеника за осми разред Д. Кликовац о оправданости употребе термина „српскохрватски“ за српски језик, позивајући се и на Устав Србије, али прећуташе то да она пише и о постојању два писма у томе језику, констатујући да је ћирилице све мање. Испада да лингвисти тек у дуету смеју да проговоре о српскохрватском језику, а о ћирилици не смеју проговорити ни тако удруженим снагама.
Управо је лингвистичка струка охрабрила не само ауторку, него и Национални просветни савет да поступа на поменути начин. Она је 1954.г., окупљена око Матице српске, здушно прихватајући улазак у језичко заједништво са Хрватима, одустала од српског имена језика, а уз узимање новог српскохрватског имена прихватила је као равноправна писма латиницу и ћирилицу (тим редоследом). Много је доказа да је та „равноправност“ била маневар да би хрватска латиница заменила српску ћирилицу у српским земљама, а ми наводимо само један. Пре него што су Хрвати изашли из језичког заједништва већ 1967.г., Издавачко предузеће Матице српске и Накладни завод Матице Хрватске у међусобној преписци користили су искључиво латиницу. Српски лингвисти и књижевници нису намеравали да изађу из тог заједништва, јачајући југословенство на рачун српства, а није их отрезнио ни крвави распад Југославије. Они су и тада имали Друштво српскохрватског језика и поносно су истицали да им то име језика нико није наметнуо, него је оно резултат њиховог „научног уверења“. Под њиховим утицајем то име језика ушло је чак и у Устав из 1990.г. Тек је народ на референдуму за Устав 2006.г. разбио ту лингвистичку утопију, вративши српско име своме језику и ћирилицу као једино писмо, пa je и у назив тог Друштва морао ући српски језик.
О поразној српској лингвистичкој политици недвосмислено сведочи и Устав Републике Српске, у коме се изгубило српско име језика, јер пише: „У Републици Српској у службеној употреби су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“ Дакле, нема изричите одредбе као у Уставу Србије да је писмо српског језика ћирилица, иако је странац из ЕУ уверавао владику Јефрема да се Срби не требају плашити унитаризације јер имају свој кинески зид – ћирилицу.
После поменутог референдума остало је нетакнуто главно упориште србохрватства и латинице: темељна национална институција САНУ наставља са стварањем српскохрватског уместо српског речника. То онда храбри Матицу српску, која је задужена за правописе, да све до данас не усклади са Уставом нови ишчекујући правопис. У међувремену обнављају се стара издања правописа из којих српска деца и даље уче о постојању два писма у српском језику.
Само су двојица у јавности познатих лингвиста јавно рекла да је српском језику довољна само ћирилица – Драгољуб Петровић и
Милорад Телебак. Доц. др Михаило Шћепановић написао је у једном чланку да се морамо жртвовати за ћирилицу. Међутим, није рекао да ли мисли на њену одбрану као јединог писма српског језика, а то је њена уставна позиција. Ако је мислио на њену одбрану у двоазбучју са овом латиницом која је идентична хрватској, онда је у заблуди јер осим светског искуства да два писма не могу опстати у једном језику, и овде то свакодневни живот потврђује. Наиме, и једва писмени људи чуде се нечијој бризи због нестајања ћирилице, „јер ће нам остати наша латиница коју је смислио Вук Караџић“.
Дакле, Ковачевић и Шчепановић се позивају на кршење Устава када је у питању само језик, али не и писмо. Не само они, него и читава језичка струка ћутали су када је прекршен тај исти Устав увођењем и латинице у српски језик Статутом Војводине и неким одредбама Закона о службеној употреби језика и писма. Њима уопште не смета што законом од 1991. до данас нису предвиђене никакве казне за некоришћење ћирилице, а јесу за некоришћење латинице.
Данас су на делу разни инжењеринзи којима се мења и сама душа народна, а замена ћирилице туђим писмом је исто што и одустајање од сопственог лица.
Ми високо ценимо напоре скоро самопроглашених народа да учвршћују свој национални идентитет, па чак и услугама страних лингвиста, и истовремено жалимо што ни српска држава ни српски лингвисти не чине готово ништа да се очува већ постојеће.
Латиничење је само један од видова расрбљивања, па улице наших градова, а да и не помињемо медије, свакодневно сведоче о дубини српског пораза. Можда је задњи час да се и у Србији ангажују страни лингвисти, јер домаћи не могу прихватити истину коју им је рекао Драгољуб Збиљић у неколико својих књига, а нарочито насловом оне капиталне: Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу. Београд, 25.09.2010. Удружење ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД
Др Ивана Рибара 115 б
063 234 814
info@cirilica-beogrd.rs
