Ћирилица Београд

ИЗВЕШТАЈ РАДОВАНУ КАРАЏИЋУ

Ћирилица под латиницом
Осећајући огромно поштовање према Вашем делу националног освешћивања и вођења српског народа у његовој одбрани и стварању Републике Српске, што је једина српска победа од почетка распада Југославије до данас, мислећи на многе изгубљене младе животе обележене ћирилицом на споменицима и на Вашу жртву, и стидећи се због опште латинизације Српске, обавештавамо Вас о небризи за српску националну културу.

Ви сте једини Србин који je икада ишао у изборну кампању указујући на ћирилицу као важaн елемент националног идентитета (поред вере православне и језика српског), а када је основана Српска никада нисте пропустили примерену прилику да истакнете значај тог писма као симбола чијим коришћењем српски народ показује самопоштовање и стиче самопоуздање. Сада је у Српској изборна кампања у којој је сви бране речима, али нико не примећује да је ћирилица опет постала сиротица међу Србима, нити предлаже како да се она њима поново врати. Тако се борба за опстанак и развој Српске своди на потребу политичких партија да им се са нивоа БиХ не може уплитати у вршење власти, а национална култура се разуме као непотребно оптерећење и препрека за ширење тржишта. Државе се и стварају (често и проливањем крви) као најповољнији оквир у коме се могу остварити национални интереси, али се Српска не користи за заштиту и неговање националне културе.
Нисте могли видети да је поново хрватска латиница надвладала српску ћирилицу не само у Бања Луци, него и на Вашим Палама, на Кочићевом Змијању, у оној Херцеговини која је од свих српских земаља најзаслужнија за стварање и очување косовског епа. Свугде. Све доскора била је само ћирилица на путним ознакама из Вашег времена, сада је и латиница, а сутра ће остати само латиница.
У селу Палачковци између Прњавора и Дервенте народ је поставио транспарент изнад регионалног пута са поруком ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЋИРИЛИЦЕ. После годину дана, пао је он једне ноћи у којој није било ветра, али га је народ одмах вратио на своје место.

И док тако чини народ, власт у суседној Дервенти одговорила је тако што је касније на великим паноима географског положаја српских села њихова имена написала хрватском латиницом, испод које је српска ћирилица.

Ћирилица није заштићена Уставом и законом

Пре него што сте Ви морали напустити функцију председника Републике Српске ненародном вољом, Уставом је била одређена службеност српског језика и ћирилице,
док се из садашњег члана 7. Устава види да државу не занима чак ни српско име језика, а камоли учвршћивање ћирилице, јер он гласи овако: „Службени језици Републике Српске су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“ Дакле, Срби су се добровољно одрекли српског имена свога језика, чиме поручују рушитељима Српске да су спремни на даља узмицања, можда све дотле док он не добије босанско име.

О каквој неодговорности, небризи и незнању уставописаца се ради, најбоље се види из Устава Федерације БиХ, члан 6., тачка 1.: „Службени језици Федерације су босански језик и хрватски језик. Службено писмо је латиница.“ Види се да је питање језика и писма решено беспрекорно. Чак је поред хрватског босански језик, а не бошњачки као у Уставу Српске, због дугорочне политике да БиХ буде босанска држава са босанским народом и босанским језиком.

Па кад је овако накарадно решено питање писма у Уставу, постоји ли можда Закон о службеној употреби језика и писма, којим би се српска ћирилица учинила ако не равноправном, оно макар мање неравноправном са латиницом.

У Министарству правде не знају да ли постоји такав закон, али верују да не постоји „јер је питање писма уставна категогија па се не регулише законом“. Такође не знају одговорити да ли је важећи Устав Српске онај на сајту Народне скупштине или онај на сајту Уставног суда.

У Народној скупштини знају која је важећа варијанта Устава, али се сами чуде томе што је неважећа варијанта на њеном сајту.

Види се да је ћирилица (не)заштићена тако да може потпуно нестати из службене употребе, што подразумева првенствено разне јавне натписе и државну администарцију. По Уставу чак ни држава није обавезна да са народом комуницира ћирилицом, него то и даље чини више по инерцији него по логици и принципу да предност треба имати писмо већинског народа, као у Федерацији БиХ у чијем се Уставу ћирилица ни не спомиње. Држава већ следи стихију латинизације Српске коју спроводе трговци, па су латиничке признанице за плаћање казни због учињених саобраћајних прекршаја, а исто писмо апсолутно је завладало судством Српске. На пример, у писарници дервентског суда на питање има ли ишта у овом суду ћириличко, службеница одговара: „Ако затражите на ћирилици, добићете.“ На питање да ли се може добити ишта ћириличко ако се не затражи, дала је исти припремљен одговор као из аутомата. И на такву дискриминацију ћирилице нико не реагује.

Када се упита трговац зашто је ћириличку ознаке фирме заменио латиничком, спремно даје лажни одговор да тако захтева општина. Други ће рећи да су оба писма равноправна, што он разуме као његово право да пише хрватску латиницу, а да народ нема право да у службеној употреби чита српску ћирилицу. Трећи каже да нема пара за које би вратио ћирилицу у имену своје фирме чак и о туђем трошку, па још кликће од среће говорећи да је одрастао у латиници. Уствари, он се стиди да дочека пословне партнере из Хрватске са ћирилицом, која је тамо омрзнута колико и Србин, не разумејући да ће од њих бити само презрен зато што не показује никакво национално самопоштовање. Оне крупније газде рећи ће да се морају прилагођавати јер су сви српски политичари нашли резервни положај у Србији.

Ћирилица не може опстати без законске заштите због неистинитог обавештења народа да је и латиница српско писмо

Они који јавно пишу латиницом су огромна мањина у односу на оне који то читају, па је потребан добар закон који ће их ударити по џепу, на шта су једино осетљиви.

Тренутак је да се запитамо зашто је уопште потребно штитити ћирилицу у земљи која се зове Република Српска? Пре свега, проблем је у томе што народ мисли да је српска и ова латиница, па ће нам остати она ако нестане ћирилица! То је потпуно рационално размишљање, јер се у принципу не трпе два писма у једном језику, па ће једно бити потиснуто као што је ћирилица некад заменила глагољицу. Зато не постоје два службена писма у језику било ког другог европског народа.

Али народ је неистинито обавештен да је српска и ова латиница, и то од стране стручњака за језик (лингвиста), па није било разлога да у то не поверује. Ту очигледну неистинитост лако је доказати и само једном чињеницом: учитељ данашњих времешних лингвиста академик Александар Белић („руски васпитаник“) у својој граматици из 1940. г. написао је оно што је у то време знао сваки писмени српски сељак: да се Хрвати и Словенци служе латиницом коју је за њих приредио Људевит Гај, а Срби ћирилицом коју је реформисао Вук Караџић.

Да није тако, не би се догодило ово:
Године 1908. суђено је Србима у Хрватској г. због тога што су ћирилицом означили имена својих насеља, школа, улица и радњи.

Аустроугарски генерал Јосип Саркотић овако је 1915.г. образложио одлуку Босанског сабора да забрани ћирилицу: „Срби са својом ћирилицом су непријатељско тијело истока у борбеној зони запада.“

У Србији је била само ћирилица све док 1915. г. у њу није унешена ова хрватска латиница на истим оним бајонетима којима је пробадана српска нејач у Мачви. Њиховим врховима скидане су ћириличке табле у српским варошима да би биле замењене латиничким.

Павелић је првом уредбом забранио ћирилицу и у приватној употреби.

До стварања Југославије све што су написали православни Срби било је на ћирилици.

Митрополит дабробосански Петар Зимоњић страдао 1941.г. без да му се зна гроб, јер није испунио ултиматум НДХ да уништи све ћириличке печате.

Највећи српски писац у емиграцији проф. др Лазо М. Костић навео је у једној својој књизи чак 76 примера да су у далекој прошлости странци Србе препознавали по ћирилици, а и они сами су се у њој огледали.

Представник ЕУ уверавао је владику Јефрема да се Срби не требају плашити утапања у босанску нацију јер имају свој кинески зид – ћирилицу.

Апсолутне све поруке ЕУ српском народу у Српској биле су ћириличке

Српска православна црква користи искључиво ћирилицу од свог оснивања.

Управо због тога што је ћирилица српски национални симбол, српским су сматране новине „Политика“ и „Новости“, а њоме су се на стадиону „Црвене звезде“ оглашавали навијачи из БиХ и Хрватске.

Безброј је и других примера који сведоче да је српска само ћирилица, али упитајмо се још само зашто је она и на путним правцима у Федерацији БиХ, као реципрочна мера постављања одскора и хрватске латинице на путним правцима у Српској, ако није симбол српства.

Ћирилица је последња брана пред надирањем римокатолицизма у српским земљама

Свест о постојању два писма у српском језику, коју у српске мозгове угнездише српски лингвисти и комунисти, највећи је успех римокатоличке цркве на путу уништења ћирилице, започетом одмах по великом црквеном расколу, када је синод у Салони (Сплиту) њу прогласио ђаволовим изумом, а Методија јеретиком. Уништење ћирилице код Срба није јој успело ни аустроугарском, ни Павелићевом, ни Хитлеровом забраном, и успех се није видео све док нису дошли на власт комунисти са својим лингвистима сербокроатистима. Још на својој 5.земаљској конференцији у Загребу 1940. г. комунисти су се обавезали да пишу латиницом, јер је ћирилица писмо тлачитеља несрпских народа у Првој Југославији, а устанак су дигли у Србији где су Немци убијали 100 Срба за једног убијеног Немца. Већ на оном њиховом заседању у Јајцу Броз је уредио да све пароле буду на латиници, што је предсказало данашњи положај ћирилице.

Одлучујућу улогу у преласку Срба на туђе писмо одиграла је Матица српска по налогу КПЈ, односно сами Срби, када је она 1954. повела кампању међу лингвистима и књижевницима да Срби и Хрвати уђу у језичко заједништво. Тада су Срби дали своме језику српскохрватско име и прихватили равноправност латинице и ћирилице. Одмах су кренули у ко зна коју по реду Титову офанзиву, сада у виду латинизације Србије, а томе су се јавно смели супротставити само прогањани сликар Милић од Мачве и професор права академик Радомир Лукић, који је још 1971.г. писао да су се српски лингвисти оклизнули на ћирилици. Ћирилица је протерана из ЈНА и Милиције, престала је производња ћириличких машина у Бугојну, а како су декретом повучене све ћириличке машине из целокупне државне администрације види се на примеру Дервенте, где су оне дуго времена држане у подруму зграде општине.

У исто време у Хрватској је и даље све остало као пре, што значи ћирилица само у Книну, да би се 1967. одустало од језичког заједништва. Још пре тога разлаза „Издавачко предузеће Матице српске“ комуницирало је са „Накладним заводом Матице хрватске“ искључиво на латиници, што је само један од доказа да је равноправност писама била лажна од самог њеног увођења, односно само мамац да би се Срби расрбили латинизацијом и постали што већи Југословени. Али у том разлазу српски лингвисти се нису понели поштено јер су задржали српскохрватско име језика и хрватску латиницу. Имали су Друштво српскохрватског језика које је наметнуло службеност српскохрватског језика у Уставу Србије из 1990.г., и тада је поносно истицало да то име њима нико није наметнуо, него је оно резултат њиховог научног уверења.Тек када је српски народ на референдуму за Устав 2006.г. вратио српско име свом језику и ћирилицу као једино писмо, они су своје Друштво морали назвати српским. Када су се макар декларативно опростили од српскохрватског имена језика логично је било и да се опросте од латинице. Али, ипак, све до данас нису хтели да ускладе правопис Матице српске са данашњим Уставом, по коме су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. То је зато што је главни редактор ишчекујућег новог правописа Матице српске проф. др Мато Пижурица, а пошто је он заједно са Митром Пешиканом и Јованом Јерковићем аутор правописа из 1993.г. у којем је први пут у неком правопиосу написано да је и латиница стандардно писмо српског језика, одустајањем од те поставке он би срушио своју животну грађевину латиничења Срба. Осим тога, ако би хрватска латиница коначно победила српску ћирилицу у Србији, као што се већ догодило у његовој Црној Гори, он би остао записан у историји као лингвистички генерал који је упустио туђу латинску војску да хара српским земљама до потпуног тријумфа.

Главни лингвистички гробар ћирилице у Српској је проф. Душко Певуља. Он је пре неколико година у „Гласу српске“ представио књигу проф. др Петра Милосављевића и издвојио као најважнију мисао закључак да писмо (ћирилица) није национални симбол, а недавно је у истим новинама рекао и ово : „.....борба за равноправнији статус ћирилице не смије бити поткрепљена тиме да латиница није српско писмо јер је и њу реформисао Вук Стефановић Караџић.“ А пошто је Вук у обичном народу неко коме се верује без остатка, та изречена неистина о српској латиници кобна је по ћирилицу. „Глас“ није хтео да обајви наш деманти, па ми овим начином морамо бранити истину и српско писмо.

Сушта супротност Певуљи је легендарни лингвиста Милорад Телебак, који, између осталог, написа и базни чланак о овој српској несрећи, са насловом Срби против ћирилице, а кога је завршио речима „Док буде ћирилице биће и Срба“. Додали бисмо само – биће и Српске.

Теза да су српска и ћирилица и латиница, личи на неку геј лингвистику која дели и расрбљава Србе, или како рече Драгољуб Збиљић, који је својим књигама до сржи осветлио и обесмислио наопаку лингвистику о два српска писма, то је набијање Срба на хрватску латиницу.

Поштовани господине Караџић, кадa сте Ви заточени иза седам брда и иза седам брава био је величанствен скуп у Београду,али нико од многобројних говорника није поменуо Вашу заслугу за враћање ћирилице Србима. Видевши то, написали смо чланак у београдском „Гласу“ под насловом Са Радованом отишла и ћирилица.

А какву катастрофу су српски лингвисти учинили свом народу у самој Србији, која је лош узор Српској по односу према ћирилици, види се ових дана из уџбеника за 8.разред основне школе из кога српска деца уче да је њихов језик српскохрватски, са два писма.

Уздамо се да народ још није потпуно пропао, да му је осим пуног стомака потребно и пуно срце за своју отаџбину, па верујемо да ћемо Вам моћи јавити и ведрије вести. Пострадали сте за добро свог народа, у његовој сте свести и души као да нигде нисте ни одведени, и он се нада, даће Бог, да ћете опет у слободи са најмилијима славити своју крсну славу.

Удружење ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД
Др Ивана Рибара 115 б
063 234 814
info@cirilica-beogrd.rs