Проевропско туговање Невероватно, колико они који хоће да говоре у име Срба, не желе или не могу да поштују наше духовно биће, његове навике и његове обичаје! Чак ни кад се усуде да обележе неки злочин над нама, они то чине са већим обзиром према злочинцима; иначе садашњим носиоцима европских вредности, него према нашем народу – страдалнику на најбестијалнији начин од вазда истих злочинаца. Седамдесет година је прошло од стравичног дана у Крагујевцу, када је немачки окупатор на стратиште извео и ђаке са њиховим професорима, уз остали недужни народ, који су купили где су стигли. По нама, Србима и српским обичајима, као и сваког другог дана, тако и о дану језивог јубилеја, крај хумки се стоји и пролази – у муклој тишини. У Титово време ти и такви дани претварали су се у читава славља, уз обавезне „реситале“, којима су се величали Он и Његова борба, као да су сви они који су побијени, редовно као недужни Срби, убијани као свесни борци за „срећнију будућност“ у оквиру социјалистичке, титовске Југославије. На жалост, како онда, тако и сада (уз обавезни глумачки „реситал“, под насловом: „Кад невине душе одлазе“), без видног и искреног осећања жалости и туге пред хумакама недужних жртава, међу којима је било и оних са непуних 12 година, које је председник Тадић, у свом свечаном говору, помешао са осталим жртвама, иако је управо то аутентично злочиначко оргијање над недораслом децом, у највећој мери одјекнуло као бол и немерљиви злочин, који се уградио у незаборавне стихове Десанке Максимовић. Али и код ње, без помена српског имена, јер је то у слободној Титовој Југославији било кажњиво светогрђе! (Уосталом и председник Тадић, српске страдалнике, често своди на „наш народ“, „наше сународнике“, па и „грађане Србије“, по навици и потреби његове власти !) Дакле, сматрамо потпуно непотребним и непримереним било какав говор над тим вечним хумкама, у ком је председник Тадић често залазио у политикански амбијент, заборављајући да је свој говор почео са „Поштоване породице жртава“, које су се све редом, у мислима, предале својим ближњим чије миле кости леже пред њима, и одвећ далеко од „поука“ које је из њих извукао председник Тадић, мада би за њега и за обележавање 70 годишњице 20. окт. 1941, било боље да их није ни помињао, ни „користио“ у политичке и европске сврхе! Тако би „прва поука“ била да је „Незаборав (свих жртава) јемство нашег националног и државног идентитета“, могла да опомене самог председника, да је његова демократска власт на све начине пропагирала заборав прошлости, и сваког националног осећања, што нас, по њима, вуче у ретроградна и штетна стања, и удаљава од јединог могућег нашег пута – пута у Европу! Друга поука коју је извукао председник Тадић из ове свечаности, јесте „порука мира и регионална стабилност“, јер иако је „Историјско наслеђе српског народа тешко и трагично, наша опредељеност да трагамо за искреним помирењем и формулама регионалне сарадње“ је непоколебљива и нужна! Ко зна где председник Тадић трага, али би по „српски народ и по његово тешко и трагично наслеђе“ било далеко боље и судбински исправније, кад би се тог трагања латили они који су нам нанели то и такво наслеђе! Што, наравно, њима не пада на памет! Ни њима, ни онима који их подржавају и храбре у њиховој нескривеној мржњи према нама! Коначно, председник Тадић нема права да у име Срба и Србије било коме прашта и да Србима намеће заборав у име регионалне сарадње. Неко се од тог злочиначког олоша, мора већ једном освестити, а у том погледу незаобилазна је и нужна делатност председникове владе! Кад је реч о реченом наслеђу, оно није „ликвидирано“ ни из Првог светског рата, ни из Другог, а ни из последњег грађанског, којим је раскомадана Титова Југославија, на штету српског народа, који и дање раскомадава члан владајуће колиције, онај Гитариста Калашњиковим! (И) Трећа порука нам указује да наше „историјско искуство показује да се слободарске традиције српског народа, тако херојски оживљене у пролеће и јесени 1941, најбоље потврђују у демократији и владавини права“. Браво! Аферим! Свакако! Само, што не рече, где то? Био би већ ред да се и председник Тадић и његова власт отрезне и да признају овом народу: Све оно што је урађено у Србији од 2000. године на овамо, нигде трага демократији и владавини права! Апсолутно – н и г д е! Ето, ја пишем овај текст, а сумњам да ће га неко објавити, да л ће га с м е т и објавити, толико је ова јадна земља натучена демократијом и владавиниом права! Коначно, и Ви, као председник Републике Србије, узурпирали сте председничка права, која немају ни једно упориште у Уставу 2006, напротив! И мада то сви знају, и у земљи и ван ње, нико ни реч, да Вас њом врати у законски колосек! Слободан Турлаков П.С. Ипак, исувише ценим председника Тадића, да би у горњем тексту о његовом говору, убацио и једну чудовишно недостојну и произвољну реченицу, срочену у европском и хашком духу, а коју је он изрекао на своју беду: „Морамо да имамо снаге да осудимо све оне који су у име нашег народа наносили зло другима“. Његош каже да нема зла у одбрани! А то и у Библији пише. Цела наша историја протекла је у одбрани права нашег народа да живи у миру и безбедно. Срби су вазда свима сметали, па, искрено речено, и Тадићевој влади! Па би зато било поштено, да предсдедник Тадић своју горњу недостојну реченицу измени у овом смислу: Морамо да имамо снаге да осудимо све оне који су у име српског народа, највише зла нанели управо том, српском, народу. Сл. Т.
