Станислав Винавер: патриотизам авангардног писца Београд, 24.06.2011
Једине полемике које је водио после другог рата биле су с Хрватима“, причао је син Станислава Винавера, писца, о оцу.„Више од многих тадашњих књижевника био је занет новинама у европској књижевности, у филозофији или музици, али сви „модернисти“ нису му помутили људска осећања нити способност да разликује фикцију од реалности“, записала је снаха о свом свекру.
Једна Енглескиња, која је Југославију посећивала уочи Другог светског рата,описала га је под именом Константин, као одушевљеногСрбина–Европљанина, који је њој и њеном мужу на Косову пољу занесено причао о Лазару и Мурату, о Обилићу и Вуку Бранковићу.
Гласом потпуно увереног човека, пред Грачаницом им је рекао: „Застаћемо у Грачаници, цркви која се налази на ивици Косова поља, али не верујем да ћете је разумети, јер је она за нас Србе нешто посебно, а ви странци то никако не можете схватити. За вас је све то исувише тешко, ми смо прегруби и предубоки за вашу префињеност и плиткоћу. Зато су многе књиге написане о нама у иностранству увредљиво неистините. „Ту им је рецитовао косовску епику, од „Мусића Стевана“ до „Пропасти царства српскога“.
Када је о Старој Србији говорио визионарски, да ће читава долина, све до Скопља, бити „пуна светлости“,и да ћемо бити богати као Манчестер и Америка, на примедбу која је требало да га „охлади“,узвикнуо је :„Па зар и ја нисам и сам понешто урадио? Зар се нисам борио у Великом рату, зар нисам био тешко рањен? Зар нисам и ја својом крвљу задобио Македонију? Зар не треба онда да будем срећан што више није пустиња и разбојиште, каква је била под Турцима?“
Ко је, дакле, овај човек? Да није неки задригли Србенда, који заслужује црну етикету у некој новој „Философији паланке“ неког новог Константиновића?
Не би се баш рекло. Јер ове,2011, навршава се деведест година од када је јунак наше приче, са Тодором Манојловићем, основао чувену библиотеку „Албатрос“, у којој су се, поред Црњансковог „Дневника о Чарнојевићу“ и Расткове „Бурлеске господина Перуна, бога грома“, појавиле и његове књиге-„Громобран свемира“ и превод Поових „Прича тајанства и маште“.
Дакле, није то био примитивни кафански шовиниста, него један од најумнијих и најхрабријих твораца нове српске књижевности, европских видика (оне праве, нестале Европе, коју је Штефан Цвајг описао у својој аутобиографији). На почетку овог текста, Вук Винавер сведочио је о свом оцу (у разговору с Драгољубом Гњатовићем), Надежда Винавер о свом свекру (у поговору за друго издање његове збирке песама „Ратни другови“), а Ребека Вест, дама енглеске књижевности, о свом пријатељу, главном јунаку путописне прозе „Црно јагње и сиви соко“.
Господо, аплауз: Станислав Винавер, човек-институција, песник „Злих волшебника“, приповедач „Прича које су изгубиле равнотежу“, есејиста „Чардака ни на земљи ни на небу“, пародичар „Пантологије“, монограф „Заноса и пркоса Лазе Костића“, преводилац „Хиљаду и једне ноћи“, Раблеа, Гетеа, Поа, Блока, Хашека.
Он је објаснио нашој култури да величанствени десетерац ствар прошлости, јер се на њему више не може стварати велика поезија, пошто„језичне могућности“ хоће даље и више. Он је указао на Момчила Насатсијевића као на „свеца српског језика и српског књижевног израза“.
Нехајно распршен у мноштво псеудонима (био је Трајко Ћирић, чика Сташа, Џим Дим Пресни, професор Свезнанов, Swann, итд. ), овај неуморни Сирано де Бержерак, мачевао се са „дисофобним“ скерлићевским „расно-јасно-просто“, са свиме што је код раног Дучића личило на „разгледнице за Американце“. Ратовао је са уображеним надреалистима и полуобразованим писцима с левице.
Пародирао је и противнике и пријатеље, попут Црњанског, па и самога себе. И стално нас је подсећао на надсуштно: од Византије, преко Филипа Вишњића, до Лазе Костића, у свему истински нашем бдије нешто универзално, свечовечански вредно, нешто чега се не морамо стидети јер нам даје крила „утве златокриле“ да полетимо у наднебеско јутро трајних културних вредности.
Једна од најдрагоценијих његових особина била је несебичност. Станислав Винавер је просто уживао да открије праве вредности и да их понуди на увид јавности. Пре Другог светског рата, када је умро Момчило Настасијевић, заложио је свој углед и уложио невероватан труд да његова сабрана дела угледају светлост дана.
аутор: Владимир ДимитријевићУ чему је био патриотизам Станислава Винавера, авангардног писца?
„Код њега, као космополите, остварен је један чудан патриотизам, да не кажем национализам.Ручак је завршавао с ускликом:Живела Велика Србија. Није хтео да иде у Рогашку Слатину, јер је то тобож Хрватска.
Ко је тај човек!?
Кућно васпитање!
У некадашњој Србији, патриотизам се подразумевао. Човек је могао да буде и напредњак и радикал, и демократа и социјалиста, и монархиста и републиканац, али је био родољуб. Димитрије Туцовић, социјалдемократа и пацифиста, који је у Скупштини Краљевине Србије гласао против ратних кредита, одазваће се позиву за моблизацију и даће живот за отаџбину. Милан Ракић, негда конзул у Приштини, напустиће, ником се не јавивши, удобно радно место у Министарству спољних послова, и придружиће се четницима војводе Вука у борби за слободу Косова и Метохије 1912.године. И Станислав Винавер биће баштиник ове традиције.
Његов отац, Аврам, који се у Шабац доселио из Пољске и у град 1899. донео рендген апарат, рат је дочекао у Ваљевској болници, испуњавајући своју отаџбинску дужност. Због сведочења о ратним злочинима аустрогарске солдатеске над невиним народом, о коме је сачуван и записник од 17.новембра 1914, Аустријанци га заробе и осуде на смрт. Српска војска га ослободи, а Аврам Винавер оде у Ђевђелију, где буде постављен на чело резервне болнице. Прележао је пегави тифус, али се разболео од маларије и умро 24 августа 1915. По сопственој жељи, сахрањен је са српским војницима у заједничкој гробници.
Станислав, достојни свог оца, 1914. године учествује у формирању чувеног Скопског ђачког батаљона („1300 каплара“) и креће у борбу, да би, са мајком Ружом, такође пољском Јеврејком, прешао албанску Голготу, и дошао на Крф, где објављује први део спева „Немања“.
Затим одлази у Русију, где скупља јужнословенске добровољце за Солунски фронт, и ту га затиче бољшевичка револуција. Из њеног вихора улеће у вихор авангардних покрета у новофомираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Као сведок епопеје „1300 каплара“, коаутор је књиге „Скопски ђачки батаљон“, изашле уочи новог рата 1941.
У њој говори о младићкој вери својој и своје генерације:„Прави разлог рату? Има их дубоких и компликованих. То за нас, Србију, не важи. Бар не морамо мислити. Ми се боримо збиља за слободу, и да останемо верни себи. То је, изгледа ми, сасвим лако. Много би ми било теже да сам ма које друге нације, која се, можда, бори због пијаце и акција. Зато ћу сасвим лако погинути, ако то затреба, не сматрајући да ми је ма ко подвалио, не бојећи се будућег историчара и његова суда.“
По сведочењу његовог сина, Вука, Станислав Винавер, пензионисан као чиновник Централног прес-бироа, Хитлеров напад на отаџбину дочекује спреман јер је „1941. пошао у рат пре но што је добио позив, каже: иде да брани своју земљу. Наш кућни пријатељ др Рабинович му говори: Биће рат, мисли на породицу, склони се из земље, а он: Жена ми је Немица, она ће са децом у Немачку, ја ћу, као официр, да погинем за отаџбину“.
Шта би на ово рекао Теофил Панчић, који је патриоте дефинисао као „разларману касту потконтиненталних двопапкара, радосних да смрде“? Или било који другосрбијанац, коме се чини да је мера човечности у покоравању моћнијем, само зато што моћнији има моћ и новац?
Па ипак, Винаверу се није дало да погине за отаџбину. Заједно са хиљадама других официра, углавном Срба, одведен је као заробљеник у немачке логоре. О томе је, почињући од осећања стида због срамног пораза, сведочио у књизи „Године понижења и борбе“. Његову мајку Ружу, чувену професорку клавира, убиће Гестапо у страшној по београдске Јевреје 1942.години. И она ће, као и њен супруг Аврам, пролити крв за Србију, убијена од „просвећених Европљана“.
Винавер ће се вратити из логора, да би сведочио своје родољубље тамо где га је и највише било потребно-у култури. Париски ђак философа Анрија Бергсона, али и чувене пијанисткиње, Ванде Ландовски, музичар, математичар и физичар, Винавер је, у доба соцреалистичког једноумља, ширио видике наше културе, припремајући је за нове узлете. Ишао је провереним путевима. У последњем свом интервјуу, датом 2.августа 1955.године, сведочио је да се од младости, „грозничавим читањем“, бавио подробним изучавањем наше књижевности,„од Крмчије Светог Саве до модерног књижевног израза“.
Да, кућно васпитање: патриотизам се подразумевао и код „класичног„Ракића, који је дочекао као комита војводе Вука да 1912.године на Газиместану слуша како рецитују оно: „Ја ћу живот дати, отаџбино моја..“ и код модернисте Винавера, једног од „1300 каплара“, песника „Ратних другова“.
„Ратни другови“
Године 1939. Станислав Винавер је, код Геце Кона, објавио збирку песама писаних слободним стихом, под насловом „Ратни другови“. Књигу је, о педесетогодишњици песникове смрти, издао агилни београдски издавач прећутане баштине,„Жагор“. Између тих година, књига је углавном била заборављена, то јест прећутана – како као својеврсни испад из модернистичких Винаверових настројења да се достигне музичка метафизичност језика, тако и као напуштање „пантологијских“ пародијских поигравања. Али, не само због тога.
Књига је била проскрибована и зато што су је предратни идеолошки кербери Титове партије прогласили за великосрпску и ратнохушкачку. У часопису „Млада култура“, „напредни омладинац“ Богдан Пешић песника је прогласио „књижевно-културно-политичким“ утопљеником и својеврсним „вампиром“. На линији коминтерновско-стаљинистичкој, Пешић тврди да Винаверове песме треба да „послуже за мрачне и хушкачке циљеве овог утопљеника“.
Наравно да није било тако. Књига је дубоко човечна, и самим тим антиратна. У већ поменутом свом последњем интервјуу, датом 2.августа 1955. београдској „Републици“, Винавер је јасно рекао о својим друговима из рата: „Били смо једни другима много ближи него људи у миру/.../ У великим додирима живота и смрти, патње и наде, једни смо другима саопштавали изванредно присне ствари, често зрачењем“.
И заиста: „Ратни другови“ су, по тону, књига свепрозрачне присности, дубоке љубави и оданости ближњима. Пред нама, у наготи истине и чистоте, израњају ликови оних Срба који су знали да бити човек значи бити спреман на жртву. Јер, како би рекао Честертон, они нису ратовали зато што су мрзели оне испред себе него зато што су волели оне иза себе. То и јесте трагедија у изворном античком значењу речи-ода у славу жртве која је утемељила заједницу.
Винавер о својим ратним друговима пева мирно, без патетике, као да хода од надгробника до надгробника, и саговорнику прича о ономе чега се сећа. А шетња је као под шаптавом светлошћу пролећног сунца.
У„Ратним друговима „срећемо Аврама Винавера међу избезумљеним тифусарима, у Србији у којој „вију се црне заставе/Морија затоми свет“; па Дачу учитеља који је, као обожавалац руског романа, тајно писао писма јунакињама Толстоја, Достојевског, Тургењева, да би.,пред погибију, написао писмо и христоликом „идиоту“, кнезу Мишкину; па о Ђоки Недићу, студенту, који се ни у Албанији није одвајао од своје виолине; па о Пантелији из Горње Петловаче, који доброј часној сестри, Францускињи Маргарити, у предсмртном сну показује свој плодни завичај... Ту је и каплар Радојко Ивезић, који гине спасавајући заставу... Ево и севдалије Крце Спасића који је, кад је пијан, певао само руску химну, јер су нам једино Руси искрено помогли после албанске Голготе...
Ево и „Гирета Диркајма“, Гавре Остојића, који је у рат стигао право са Сорбоне, да научи као је најтеже на свету, „теже и од интегралног рачуна/и санскрита/ / Постати обичан сељак“. Ту је, као опомена на нашу незахвалност, и Вилотије из Каменог Дола, који је преживео све ратне страхоте, и који код куће има троје гладне деце, а у престоном Београду за њега нема посла, па три дана спава, без хлеба и презрен, на велеградској калдрми, да би се у село вратио...
Винаверови песнички портрети лепи су унутрашњим сијањем, и човек се, данас и овде, пита каква је то мржња млађаног Пешића навела да помисли како је Винавер писао „ратнохушкачке“ песме. Идеолошка мржња, да... А она је најзаслепљенија...
Зато је после Другог светског рата Винавер стално био под паском будних чувара новог поретка. Али, није се предавао. Стално је полемисао са њима, а у гласнику интелектуалне опозције, „Републици“, настојао да порошири хоризонте културе којој су покушавали да обуку лудачку кошуљу агитпропа.
О европејству
Станиславу Винаверу нико није морао да прича бајке о Европи и европејству. Он је био врло одлучан тим поводом:„Ми смо се васпитавали у тој и таквој Европи/.../и дружили смо се са њиховим књижевницима без задоцњења. Ми смо прошли кроз рат не мање него наше европске колеге. Неки од нас доживели су и помало револуције. Дакле, окусили смо благовремено од европских мелема и отрова. Ја мислим да смо ми овај пут са уваженом Јевропом одржали корак до краја, макар у репертоару“.
Због тога Винавер није имао комплекс пред било чијим европејством, поготову пред малограђанским „средњееуропским“, „цвичек-еуропејством“ Хрвата, с њиховом вечитом мржњом према „Бизанту“. Такво европејство препознао је у Крлежином квази-левичарству.
У свом текству „Београд и г. Крлежа/Загонетка г. Крлеже“ писао је Винавер 1924. године о маскираној србофобији аутора „Повратка Филипа Латиновића“. Наиме, Крлежа је, ти дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи српску буржоазију, писао о Београду пуном потомака „провалника и коњокрадица“ који су сада „екселенције и дипломате“, граду који је снашла „поплава смећа и хохштаплера“.
Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: „Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију“.
Такав, франковачки „комунизам“ Винавер уочава и код Крлеже, који не доказује да је „цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни“. И додаје Винавер: „Све оно због чега социалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специалитет Београда“. А то код правог човека европских видика, Сташе Србина, није могло да прође. Он није имао комплекс ниже вредности пред Загребом.
Реч на крају
Ове, 2011, навршава се деведесет година превратничке библиотеке „Албатрос“,међаша нашег модернизма. Али, о Станиславу Винаверу модернисти и авангардном писцу нисмо говорили (о томе су, стручно и одговорно, писали ученији и умнији, од Павла Зорића до Гојка Тешића).
Тема нам је био Станислав Винавер, српски родољуб и витез културе. који није имао „ни капи српске крви“, али је, више од многих „рођених Срба“, у себи носио дух светосавског народа. Један од најзначајнијих наших писаца, не само 20.века, још увек нема сабрана дела.
За разлику од свог саплеменика и колеге по перу, Оскара Давича, који је „веровао у Це Ка јер је за човека“, чија су изабрана и сабрана дела објављивана у тиражима што су угрожавали домаће шуме, Винавер је платио обол свог слободољубља и самосвојног „србовања“. Но, за разлику од Давича, који у историји наше књижевности остаје упамћен по лирици „Хане“, и чије је време углавном прошло, Винаверово време тек долази. Песник „Ратних другова“ га је часно заслужио.
Напомена: краћа верзија овог текста објављена је у недељнику „Печат“
Објављено уз дозволу „Двери српских“, са чијих страница је преузет овај чланак.
