Ћирилица Београд

Лингвисти против ћирилице

Новосадски договор, којим су српски лингвисти по диктату српских комуниста препустили свој српски језик другима; и који је увођењем двоазбучја довео до сумрака ћирилице, престао је да важи свуда осим у главама домаћих лингвиста. Ако је неко стручан и образован, поготову ако је образовање стекао по с-х моделу, не мора аутоматски бити способан да разуме позадину процеса, којим се задаје судбоносни ударац свему што подсећа на темељно српско. Или се ради о вишегодишњем диктату, оних што су нашли смишљену формулу са два писма, знајући да ће временом једно        ( латиница) потиснути друго ( ћирилица). Резултат је очигледан и поразан.

Уместо да реагују на такво стање,и данашњи  државни лингвисти штите, оправдано прозване идеологе  латиничења Србије - др. Пижурицу и академика Клајна,  када се јавно тражи  њихова оставка. Али то чине неубедљиво. У тексту „И латиница и ћирилица су српске“, изрекли су  неистине,  које доводе до  дезинформисања и непримереног обмањивања јавности - јер сам наслов текста указује на читав низ нелогичности, нетачности и произвољног тумачења уставног, историјског, културног и духовног значења српског писма. Устав Србије донесен на референдуму 2006. године не познаје ни једно друго службено писмо осим  ћирилице и то се у члану 10 јасно наводи:

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.

Сваки писмени Србин – а крајње је време да сваки Србин буде писмен, разумеће из Устава да је уз српско писмо везано само једно писмо - ћирилица, те да се употреба латинице уопште не спомиње. Проблеми са употребом српског писма настају управо непоштовањем уставне одредбе у законским актима, који треба да омогуће несметану примену уставних категорија. И уместо да се људи од струке залажу за доследну примену Устава, када је српски језик и писмо у питању, они чине управо супротно и својим јавним деловањем  збуњују и дезинформишу јавност. Уместо да примете,  да у важећем Закону о језику и писму, не постоје одредбе о обавезној,службеној употреби језика и писма у смислу  санкционисања оних који га не користе, стално се намеће теза о равноправности писама.

Тога је било док је постојао српско-хрватски језик, али пошто је он нестао са ових простора, заједно са идеологијом која га је и донела, нема више ни оба писма која су карактерисала тај језик. Показало се да је језичко заједништво неодрживо и остало нам је да се вратимо српском имену језика, а такође и писму које смо као народ унели у заједницу – а то је српска ћирилица.

И нема више потребе да се враћамо у прошлост. Историјски је доказано да су латиницу коју данас користе искључиво Хрвати (која је заштићена међународним стандардима и дефинише се као хрватска латиница) поред других писама (византијског, старословенског) користили у историји  и Срби, али то не значи да је тиме постала званично српско писмо.

Резултат заједничког деловања лингвиста и државних установа као што су Матица српска, САНУ преко одбора за стандардизацију српског језика, до Вукове задужбине је такав да у равноправности писама – ћирилице готово више и нема. Довољно је погледати јавне натписе на улицама, пратити тв програме и схватити колико је лажна теза о равноправности писама.

Тешко је обичном човеку да прихвати, како се државни српски лингвисти придржавају одредаба Новосадског договора, иако је тај договор мртав као акт, и нико га од нас, а најмање њих као стручњаке, не обавезује, за разлику од важећег српског Устава, којег ти исти лингвисти наопако и по својој вољи тумаче.

Стварност је сурова према ћириличком писму, и оно није никада у својој хиљадугодишњој историји било изложено ниподаштавању, прогонству и срамоћењу као што је то случај на почетку 21. века. Проглашено је ретроградним, националистичким, антиевропским а самим тиме и српским писмом. Управо је сада тренутак да се Срби, како у матици, тако и у околним земљама окупе,идентификују и поистовете са својом светом ћирилицом као предпоставком очувања своје духовности и традиције.

Тако је једино могуће сачувати национални идентитет, повући танку линију разграничења са онима, који желе да асимилују српски народ у свој национални корпус, у околним земљама, или да преко језика и писма, уз помоћ осталих садржаја масовне културе, доведу и саму Србију  у једно стање духа и свести, где неопажено постаје земља туђе  културе и нових, њој  страних,  духовних вредности. Дакле, сведоци смо времена тихог умирања српске ћирилице и губљења  једног великог бедема у одбрани српских националних, културних и других  традиционалних вредности, које су нас  дефинисале и пратиле  вековима. Само тако, смо могли опстајати као Срби, шибани немилосрдно са свих страна,  на ветрометини ових балканских простора. То треба разумети.

Како можемо без ћирилице као одбране у будућности? То само  Бог зна.

            01.08.2011.                            Миодраг Којић, подпредседник