Ћирилица Београд

Ох, дај ми, музо, грло тако јасно-
Ох, дај ми, музо, музикални дар,
С обичним гласом не може се ласно
Опеват' овај родољубив жар.


У Новом Саду – српскоме Паризу -
Багрјаношарна зора јавља блеск;
Са фирмамента на фирме се спушта,
Ох, ту је фино, ајнциг и гротеск.


Примерним духом, без користољубља,
Из чистог триба просвешћењу свом,
Украшена је скоро свака болта,
С Улфила штапци скоро сваки дом.


Кирил и Метод, тисућлетни свеци,
Доситеј, Рајић – радују се сви;
Душе им поју песму покајања:
Овако треба, фалили смо ми!


И Клио сишла да бележи верно,
Западном духу пружајући лек,
Како је Србин мудар, жертвоносан,
Нихт ибертрибен, просвештен и мек.


Прилаже народ, позориште диже,
Талија с' спрема у свој нови храм,
Ох, како ће јој мило бити место,
Мислећи да је Беч ил' Амстердам.


Жур'те се, дакле, к'о што сте почели,
Ох, дични Срби, скин'те српски знак;
Добро би било кад би у фришкоћи
И име мог'о променити свак.


Просвета иде железом и паром,
И грдан носи за варваре бич,
Па тешко нама, ох срамоте црне,
Кад спази древно српско ић и вић.


Једно је само што се бринем љуто,
Што неће да вас појми пуки свет - 
Муштерије су јогунасте птице,
Од ваших болта окренуће лет.


Туђин вам неће ни онако доћи,
А Србин – шта ћеш – не мами га шрифт;
Закован Србин у простоти својој,
Чујте га само ви гемајн ер шрихт.


„Ја сам му“ - вели - „муштерија главна,
А он мој језик презирати сме,
Бар часно име да ми српски каже, 
Па ту паразит' – нећу, богме, не!“


Ал' ово нек' вас не тушира ништа,
Шта знају они шта је нобл велт.
Друкчији људи признаће вам жртве,
Награда ваша – си ист шон бештелт.




                Јован Јовановић Змај