Састанак са Матицом српском | Новости из удружења

ИЗВЕШТАЈ о разговору одржаном у Матици српској

ИЗВЕШТАЈ о разговору одржаном у Матици српској дана 20. маја 2010.године

Удружење „Ћирилица Београд“ службено се обратило Матици српској дописима бр. 30/10 од 10.05.2010.г. и бр.37/10 од 17.05.2010.г. у којима је указивало на одговорност Матице српске за слом ћирилице у Србији издавањем правописа из којих ученици и студенти уче да српски језик има и своју латиницу, као и одуговлачењем већ четири године да нови ишчекујући правопис усклади са Уставом Србије, по коме српски језик има једно писмо.

После тога телефоном сам позван као председник овог удружења на састанак у Матици српској за 20.05.2010.г. Писмено сам тражио сагласност Матице српске да у њено име састанку присуствује и госп. Петар Јаћимовић из Новог Сада, који је члан извршног одбора овог удружења. Одговора није било, али се он појавио у Матици српској и присуствовао је састанку.

Испред Матице српске учесници састанка су били председник Матице српске академик Чедомир Попов, потпредседник Матице српске др Славко Гордић и секретар Одељења за књижевност и језик проф. др Мато Пижурица.

Дан уочи састанка такође телефоном су позвани и представници Удружења „Ћирилица“ Нови Сад, па су у њено име били присутни председник Извршног одбора Драгољуб Збиљић и председник Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице Ђорђе Јањатовић.

Достављам Извршном одбору Удружења доста прецизну Белешку о ставовима изнетим на састанку коју је сачинио госп. Ђорђе Јањатовић. Зато у свом извештају нећу понављати оно што је он већ навео, него ћу говорити о ономе што он није стигао да забележи.

Међутим, претходно напомињем да су представници оба Удружења били готово једиствени у својим ставовима, али се догодио и један неспоразум. Када сам говорио да би проф.Пижурица морао знати да се ћирилица не може очувати у оквиру двоазбучја и на основу личног искуства радећи у Удружењу „Ћирилица“ Нови Сад у време када је у његовом Статуту било двоазбучје, погрешно сам рекао да је у њему двоазбучје и данас, не знајући да је оно накнадно избачено. Тиме ја нисам желео рећи да Статут са двоазбучјем не даје право том удружењу да се декларише као присталица једноазбучја. Госп. Збиљић и госп. Јањатовић су толико учинили за одбрану ћирилице управо на основном приципу - једно писмо у српском језику, да је бесмислено даље моје објашњавање да се није радило о злој намери, него о нехотичном пропусту.

Ево сада шта сам ја забележио, а чега нема у Белешци госп. Јањатовића:

- Представници оба удружења за одбрану ћирилице поставили су питање професору Пижурици, др Гордићу и академику Попову да ли ће у новом правопису остати двоазбучје, али нису добили одговор.
- Академик Попов енергично је иступио против радикалних ставова људи из удружења за одбрану ћирилице, на шта су они реаговали. Као један од видова тог радикализма приписaн нам је став да је мање Србин онај који пише латиницом, и то је илустровао својим личним примером вођења белешки на том састанку делимично и ћирилицом и латиницом. Та теза судбински је опасна по ћирилицу, академик ју је преузео од лингвиста, па је неопходан коментар.

Удружење „Ћирилица Београд“ се уопште не брани од наведене квалификације, јер сматра да јесте мање Србин онај ко коришћењем хрватске латинице у српском језику напушта хиљдугодишњу традицију, крши Устав своје државе и игнорише апел СПЦ из Божићне посланице да се користи ћирилица. Ми смо на симпозијумима о ћирилици одржаваним управо у Матици српској обзнанили узроке који неминовно воде у њен нестанак. Прво, лингвисти су искористили вишедеценијско жигосање Срба ћирилицом у комунистичком режиму, па су јој, после те дуге инкубације, на крају могли увести конкуренцију латиницом и у српском правопису. Последица тога је не само општа латинизација српских универзитета, него и појава квазинаучних радова којима се ћирилици одузима карактер идентитета. Тако имамо књигу др Миљојка М.Базића Идентитет и културно наслеђе Срба (Научна књига КМД, Београд, 2007.) у којој се сама ћирилица уопште не помиње, чак ни онда када се пише о споменицима крајпуташима који су искључиво ћирилички. Али се зато помиње заједно са латиницом, јер је аутор сматрао важним да наведе како је током Другог светског рата из САНУ нестао приближно подједнак број ћириличких и латиничких списа. То би за необавештене младе Србе требало значити да је ово одавно била земља и ћирилице и латинице.

Друго, ако се у Шумадији упита сељак зашто је на својој капији латиницом уместо ћирилицом огласио продају прасића, он ће се прво зачудити, а онда чак и дати поуку: „Нама је Вук смислио и нашу латиницу па ће нам остати она ако пропадне ћирилица.“ А на питање где је то научио, одговор следи без икакве задршке: „Па, у школи смо учили подједнако оба писма, а и на ТВ чујемо од школованих људи да смо ми богати по томе што имамо два писма.“

Пошто је академик Попов историчар подсећамо га на књигу др Радослава Грујића Апологија српског народа у Хрватској из 1909.г., написану у року од три месеца ради одбране Срба у чувеном „велеиздајничком“ процесу у Загребу. Оптужница је доказивала да се у хрватској не може манифестовати јавно ништа као српско јер тамо и нема Срба, па је једна од тачака оптужнице била да су они незаконито истицали ћирилицом називе својих насеља, улица и школа.

Ми наше ставове темељимо на историјском искуству и закључујемо да је ћирилица последњи бедем у одбрани православља (проф. др Зоран Милошевић). А ако би нам се рекло да је и то „теорија завере“, подсећамо на важност писма и у историји других народа. Тако је најчувенији литвански песник Томас Венцлова у интервјуу датом Новостима рекао да је Руска православна црква хтела да наметањем ћирилице преведе Литванце у православље.

И поред изјашњења народа за ћирилицу на референдуму за Устав 2006.г. академик Попов је чак рекао да није сигуран у право расположење народа према њој, јер га свако тумачи како хоће. Ми га не можемо тумачити другачије него по референдумском опредељењу, и сматрамо да је погрешно судити о расположењу народа само по исписаним именима фирми, јер су се на референдуму изјашњавали и они који немају фирме, а њих је неупоредиво више.

Тако је академик Попов одузео ћирилици својство националног симбола, а сва удружења су јединствена у оцени да она може опстати у српском народу само као таква. Иначе, тај његов став је у супротности са животним ставом управо главног лингвисте проф. Пижурице који је само нешто раније рекао: пишите ћирилицу, научите латиницу да бисте знали дубровачку књижевност. Безброј је примера из историје који демантују наведени став академика Попова, али није ово прилика за њихово навођење.Међутим, ако овако говори председник Матице српске и после написаних многих књига Драгољуба Збиљића, у којима је на бриљантан начин осветљен проблем страдања ћирилице, и као главни кривци за то означени лингвисти,онда је то само још један доказ да је она у великој опасности, јер он није усамљен у оваквом размишљању. Тако академик Никша Стипетић чак говори да „ми не можемо против општег тренда“ (латинизације- Н.В.) Дакле, данас се националне институције поводе за улицом или мондијализмом (САНУ), а управо се Матица српска поноси резултатима свог рада од 1954. наовамо када је на њену иницијативу затрто српско име језика и надоместито вештачким именом, уз које је у српски народ ушло туђе писмо, потпомогнуто политичким и сваким другим насиљем над ћирилицом.Па наравно, када је национална институција (Матица српска) могла одузети народу име језика и деценијама водити антисрпску политику, онда није чудо што ни данас не може стати у одбрану српских националних интереса.

- Рекао сам да су Срби толико изгубили самопоуздање да привредници на северу Србије не смеју да користе ћирилицу, а да су у Рашкој области добили батине одборници који су се усудили да затраже скупштинске материјале на ћирилици.

- Коментарисао сам сајт кога је на хрватској латиници поставила власт http://www.maticasrpska.com. На њему о Матици српској пише следеће:

„После другог светског рата усмерена је као научно, књижевно и културно друштво ка научноистраживачком и научноиздавачком раду, а њено духовно богатство осмишљено је новим садржајем. Матица је била иницијатор Новосадског договора о српскохрватском језику (1954), водила је акцију за стварање јединственог правописа (1960) и припремила Речник српско-хрватског књижевног језика у шест томова (1967-76).“

Смисао мог коментара на наведено највеће достигнуће Матице српске је да се она афирмисила на ономе што је штетило интересу српског народа, па је неговању националне свести допринела толико да су на власти они Срби који чине све да би се Војводина што више удаљила од осталог дела Србије.

- Петар Јаћимовић је навео пример латиничког сајта www.bms.ns.ac.rs Матице српске – каталошко – библиографска обрада, који сведочи да је Матица српска и даље на курсу двоазбучја, заузетом у време комунистичког режима 1954.г. Колико ми је познато директор библиотеке је госп. Миро Вуксановић, потпредседник Матице српске у време док је председник био почивши академик Ковачек, који је био присталица двоазбучја. А по писању проф. др Петра Милосављевића у књизи Идеја југословенства и српска мисао пре Ковачека председник Матице српске је 40 година био Бошко Петровић који се представљао као Србин, а сахрањен је у католичком гробљу на Петроварадину.

Пошто садашњој власти потпуно одговара наслеђе Матице српске из Брозовог времена, а с друге стране и сам академик Попов се изјаснио да Матица српска не може против власти, и да он као историчар не може ништа учинити против јединственог опредељења свих лингвиста за већ припремљени правопис. То значи да су његове могућности за примену Устава Србије кроз нови правопис заиста минималне у Матици српској, оптерећеном комунистичким наслеђем. И он и остали представници Матице српске строго су пазили да не помену израз двоазбучје, па је очигледно да је за правопис смишљена нека мање нападна форма за даљи опстанак хрватске латинице у српскм језику. Тај лингвистички трик остао је тајна за присутне браниоце ћирилице.

Несумњиво је да су ранија руководства скренула Матица српску у неки српскохрватски рукавац, а друга главна оаза србохрватства у Србији је САНУ. Наиме, Институт за српски језик при САНУ и даље припрема српскохрватски уместо српског речника, све књиге њеног председника академика Хајдина су латиничке, а приликом другог свог избора јавно се похвалио да нико до сада није победио толико надмоћно као он, те да су коначно побеђене меморандумске снаге у САНУ.

- Председник Матице српске изјавио је да она суверена, на шта су истовремено реаговала сва три представника удружења за заштиту ћирилице да ипак не може бити изнад Устава. Видели смо из Белешке госп. Јањатовића да председник Матице српске каже да она не може против власти, што значи да је суверена само у односу на српски народ, односно да је она као неко полуострво које се наслања на власт.То значи да ми који се боримо за ћирилицу требамо бити срећни што смо уопште позвани на разговор у Матицу српску, а ни тога не би било да Удружење „Ћирилица Београд“ није службеним обраћањем наговестило да ће доћи пред Матицу са транспарентима.Исто тако, видимо из Белешке госп. Јањатовића да Матица још није одговорила на службено тражење Удружења „Ћирилица“ Нови Сад да јој се омогући приступ свим документима о догађањима из 1954.г. које је иницирала управо она, када је и уведена конкуренција ћирилици хрватским писмом. Матица је рада да то сакрије, а ми који бранимо ћирилицу би хтели да истином демантујемо проф. Пижурицу да је ова хрватска латиница ушла у српски језик из неке народне потребе.

Колико Матица држи до нашег мишљења види се и из чињенице да није вођен записник нити су понуђени закључци. Ваљда по логици да оно што није записано није се ни догодило, али ми из Удружења „Ћирилица Београд“ не мислимо тако, него ћемо у вези овог састанка заказати ванредну седницу Скупштине која ће донети закључке. Они ће бити достављени службено и Матици српској, Удружењу „Ћирилица“ Нови Сад и другима.

Председник Матице српске рекао је да смо као представници Удружења дошли у Матицу и да је нападамо а она ће добити правопис са којим су сагласни сви данашњи лингвисти те он као историчар не може ништа против тога. Оно што он може је то да ће се Матица српска народу увек обраћати само на ћирилици а од присутних жели више толеранције у наступима. Значи, биће правопис са двоазбучјем иако га је Драгољуб Збиљић обесмислио многим својим књигама. Од тих „свих“ данашњих лингвиста ниједан се није усудио да јавно оспори аргументацију из његових књига, јер нема чиме, па ни проф.Пижурица. Тако се обистинило мишљење Владимира Цвијин Спрема да су лингвисти обичне слушкиње политике. Додуше, академик Попов је рекао да Матица не може против власти, али и то да су сви лингвисти јединствено стали иза овог правописа, па се не зна ко је наметнуо даљи живот хрватске латинице у Србији двоазбучним правописом – лингвисти по диктату власти или лингвисти на основу свог „научног уверења.“ Они су се већ толико прославили својим „научним уверењем“ да су се на основу њега 1990.г. определили за даљи опстанак српскохрватског имена језика, истичући чак да на њих нико није вршио притисак. Срећом, ту политичко-лингвистичку утопију срушио је народ на референдуму за Устав 2006.г.

Нарочито треба обратити пажњу на излагање проф. Пижурице, јер је он главни редактор ишчекујућег правописа.

Рекао је да је велико достигнуће члан 10. Устава Србије, да је увек говорио на ТВ и у новинама о угрожености ћирилице. Ретко је он то говорио, а и да је чешће говорио било би то узалудно, јер није никада рекао оно главно што је у духу Устава Србије – да је ћирилица једино српско национално писмо. То није могао рећи јер је ћирилици увео конкуренцију у виду хрватске латинице, коју је у свом речнику именовао другом српском азбуком.За постојећу уставну позицију он нема никакве заслуге, него она припада највише Удружењу „Ћирилица“ Нови Сад,односно њеном главном прегаоцу Драгољубу Збиљићу, јер је оно послужило као основ почившем лингвисти Браниславу Брборићу да каже како народ види спас ћирилице само у једноазбучју. Видевши у том Удружењу народно опредељење за ћирилицу Брборић се једини међу лингвистима сврстао уз свој народ, вративши се из двоазбучја у једноазбучје и заслужан је за његову уградњу у Устав Србије.

Рекао је да ће све учинити за ћирилицу, али није рекао да ће учинити оно најважније – једноазбучјем у правопису, сагласно са Уставом, осигурати да нове генерације Срба разумеју ћирилицу као једино српско писмо.Чак наводи начело кога ће се држати док је жив – пишите ћирилицом, научите латиницу да бисте знали дубровачку књижевност и све даље од тога неће никад потписати. Никад нико, па ни ја, није рекао да он не воли ћирилицу, али пошто постоји неписано правило да два писма не могу на дужи рок опстати у једном језику, нисмо сигурни да би се он определио за једноазбучје у ћирилици. Не може се ћирилица чувати његовом љубављу, и љубављу још понеког лингвисте, јер они неће вечно имати потребну моћ да ту љубав претворе у реалну подршку. Она се може чувати пре свега системском мером каква је правопис усклађен са Уставом. На састанку он рече да нам латиница треба да бисмо знали дубровачку књижевност, на једној годишњој Скупштини Матице српске образложио је кашњење правописа усклађеног са Уставом тиме што се нико не усуђује да тим усклађивањем обори поставку Митра Пешикана (почившег црногорског комунисте-Н.В) о два писма у српском језику, а у недавном интервјуу Новостима рекао је да народ има потребу за овом латиницом. Ваљда је мислио да народ има потребу да му пошта доставља рачун на латиници, укључујући то писмо и на самом печату!? Па када проф. Пижурица оволико врлуда, како да поверујемо да је будућност ћирилице у правим рукама. Ово тим пре што је у вези туђица у српском језику јавно рекао да српски лингвисти никад нису били хигијеничари. Ваљда је то у неком складу са мондијалистичким усмерењем српске интелигенције која влада Србијом, па и саме САНУ, јер организује међународне научне скупове у Београду на којима је апсолутно све на енглеском језику, па и рекламирање на улицама. Она већ 10 година није приметила да се Велики оркестар РТС-а преобратио у Биг бенд.

Ако ипак поверујемо на реч проф. Пижурици да је прави разлог неуставног опстанка хрватске латинице у српском правопису онај да бисмо знали дубровачку књижевност, јер је тај разлог најмалађи међу досад наведена три, онда ми изван лингвистичког круга предлажемо да се проблем реши на потпуно супротан начин: да у правопису на недвосмислен начин фигурише ћирилица као једино српско писмо (сагласно духу Члана 10. Устава ), а да лингвисти сугеришу Министарству просвете да донесе уредбу по којој би се учила и ова хрватска латиница у прва два разреда основне школе.

Проф. Пижурица признаје да се једним разговором-дискусијом међу стручњацима за језик могло предупредити доношење одредбе о српском језику у Чл.26 Статута АП Војводине.Покретање такве иницијативе није се могло очекивати од неке земљорадничке задруге него првенствено од Матице српске, па када је она изостала то је довољан разлог да проф. Пижурица поднесе оставку на своју функцију у тој инситуцији. Па кад је овако нешто крупно промакло пажњи српских лингвиста, као што је поменута одредба у Статуту АП Војводине, како се онда може очекивати да ће лингвисти успешно чувати ћирилицу у оквиру двоазбучја? Никако, јер они су деценијама накарадно учили народ да он има два писма, па је нелогично и бесмислено да им се чак и данас преда њена судбина у руке.

Проф. Пижурица навео је да ће управо лингвисти смислити мере које ће спасити ћирилицу, па нам је и једним примером показао како ће то изгледати. Предлаже он да се опорезује са 0,3 % све што се штампа латиницом. Да ли су лингвисти стручњаци за доношење мера за заштиту ћирилице зато што су неком рачуницом дошли до тог процента, а нелингвисти га знају одредиити само одока ? Упоредимо сада ту меру „форсирања“ ћирилице са једном мером форсирања хрватске латинице у Србији, када су је овде увели српски лингвисти као конкуренцију ћирилици:Удружење преводилаца Србије имало је ценовник по коме је цена превођења на ћирилицу била 20% већа од истог превођења на латиницу. Однос 20:0,3 =66,66 говори да је 66,6 пута било веће форсирање хрватске латинице него данас ћирилице. А да не говоримо о томе да су ћириличке машине декретом биле избачене из употребе, да је престала њихова производња у Бугојну, те да је над њом вршено политичко и свако друго насиље.

Уздање проф. Пижурице у законске мере којима ће се штитити ћирилица у оквиру двоазбучја, а које ће смислити лингвисти, без икаквог је реалног основа, а што се лако доказује очигледном постојањем државног програма латинизације Србије. Он се огледа у следећим кључним чињеницама:

Скупштина Србије је потврдила неуставно увођење латинице у Статут Војводине. Лингвисти, као случајно, пропустили су да то предупреде.
У Скупштини Србије већ је одржана расправа о Предлогу закона о службеној употреби језика и писма којим се такође неуставно уводи ова хрватска латиница у српски језик. Опет је касно стигао Марко (Мато), и опет ће он констатовати како се, ето, догодио пропуст (као и за Статут Војводине), а његових мера није ни било у Скупштини. Пошто закон не доносе лингвисти може се чекати још 20 година на његову измену, колико је важио постојећи закон у коме су предвиђене казне за некоришћење латинице у мешовитим срединама, а нема никакве казне за понижавање ћирилице. Ово понижавање ћирилице тако дуго није сметало лингвистима, а сада би им народ требао поверовати иако дезавуишу Устав, замењујући уставну заштиту кроз правопис својим мерама.

Постоје и мање уочљиве чињенице које сведоче о планској латинизацији иницираној са врха власти, али не мање убедљиве. Прво, кад је актуелни председник државе изабран први пут, пред њим је Ружица Ђинђић рекла у ТВ камеру да је изабран гласовима националних мањина. Оне уз своје језике користе своја латиничка писма, изузев малобројних Русина и Бугара, а да би се данашња власт могла хвалити како су права националних мањина по највишим европским стандардима, па и изнад тога, потребно је да оне у јавном животу виде што мање ћирилице. Зато, нпр., у Суботици технички пројекти могу бити на српском језику, али не и на српској ћирилици.

Друго, непосредно после доношења уставне одредбе о ћирилици као једином писму српског језика, појавиле су се овакве поруке на огромним и скупим билбордима ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА ? И АЗБУКА И АБЕЦЕДА. У потпису Покрет за толеранцију – Расим Љајић. Љајић је у власти, што ће рећи да је она одмах почела подривати уставну одредбу о писму позивањем на толеранцију, а докле се одмакло у томе видели смо недавно у Пријепољу. Тамо је Љајићева странка у власти а народни одборници Милан Гачевић и Небојша Минић добише батине јер су тражили скупштинске материјале на ћирилици. Насиље према ћирилици је и у Центру за социјални рад у Београду, које је под Љајићевом ингеренцијом, одакле је она потпуно протерана. Чини нам се да то није народна потреба, како на увођење латинице у српски правопис гледа проф.Пижурица, него је то потреба Расима Љајића, односно власти чији је он део.

Треће, електронском поштом указивао Жељко Филиповић из Ниша председнику Републике на кршење Устава по питању писма, па је из Народне канцеларије добио овакав одговор:

Postovani, iz tehnickih razloga nismo u mogucnosti da procitamo vas mejl. U slucaju da mejl posaljete ponovo, molimo vas da tekst napisete latinicom. S postovanjem, Narodna kancelarija predsednika Republike (реч вас је заиста почињала малим словом)

Можда је ипак однос државе према ћирилици, односно према већини српског народа видљив по томе што се у много мањој Македонији могу купити рачунари и мобилни телефони са словима македонске ћирилице, а у Србији се не могу купити са словима српска ћирилице. Ми се надамо да ће ЕУ заштитити српски народ тако што ће Србији условити улазак у заједницу тих народа поштовањем сопственог Устава по питању писма, и да јој неће дозволити оно што није никоме дозволила – два писма у једном српском језику. И то не зато што ЕУ воли Србе, него зато што европа има принципијелан став да се негују културе свих народа, па неће дозволити да се затире најсавршеније писмо на свету – српска ћирилица.

Позива нас потпредседник Матице српске др Славко Гордић на међусобно разумевање и уважавање, да не идемо на политизацију и „пету реинтепретацију“ прошлости и да тиме не губимо енергију, а и други из Матице рекоше да смо ми на истом послу. Нисмо на истом послу ако ће млади Срби и из новог правописа разумети да имају два писма.

Дакле, по госп. Гордићу, година 1954. је била тако давно, а што је било било је, латинску војску лингвисти су увели у Србију, па кад је већ има оволико много, прогласимо је својом и надајмо се да ће бити милостива према ћириличкој која је хиљаду година била наша, иако је општепознато да се две војске не трпе на једној територији. Али је зато обећао да ће наредних дана говорећи на СПЕНС-у споменути угроженост ћирилице, као што је и до сада чинио. Нама је тај начин чувања ћирилице већ добро познат: говорити о угрожености а не рећи да је ћирилица једино српско национално писмо. Нас брине, а њега охрабрује, што то никад није рекао ни Синод СПЦ.

И овај састанак је потврдио да ће српски лингвисти бранити ћирилицу свим средствима осим постојећим Уставом. Односно, свим средствима осим правописом усклађеним са тим Уставом, који је најмоћније и једино ефикасно средство у њеној одбрани. Двоазбучни правопис имаће такво дејство као када би проф. Пижурица са својим истомишљеницима просуо перје са балкона, а онда уз велико пожртвовање, и наравно не џабе, смислио законске мере које ће обезбедити да се то перје скупља годинама све док не заврши у блату, или док га ветар не одвеје у потпуни заборав.

Предлажем нашем Удружењу да прихвати предлог Удружења „Ћирилица“ Нови Сад којим се сугерише да питање писма у српском правопису буде решено потпуно аналогно решењу у актуелном Правопису хрватскога језика из 2005.г. а које гласи: „Хрватски језик данас се пише латиницом. “У осмој тачки је исправно наведено: “Хрватски језик се у својој прошлости писао и ћирилицом, па све оно што је у хрватском језику створено на том писму припада хрватској културној баштини. “По истој аналогији онолико колико Хрвати треба да уче ћирилицу да би знали читати дела својих књижевника писана ћирилицом, требају Срби учити латиницу да би могли читати дела дубровачке књижевности.

Можда у поменутој аналогији српске лингвисте мучи то што Хрвати мрзе ћирилицу па је одавно не користе, а Срби толико љубе хрватску латиницу да је она данас преплавила Србију, па је незгодно и „ненаучно“ написати: „Српски језик се у прошлости писао и латиницом...“. Зато предлажем да се додатак о писању у прошлости не спомиње. Ако лингвисти не могу прихватити ни то, онда за сваки случај предлажем овакав додатак: „ У прошлости српски језик се писао и латиницом, нарочито после 1954.г. када је под политичким притиском српско име језика било преименовано у српскохрватско, али је народ на референдуму за Устав 2006.г. свом језику вратио српско име, са ћирилицом као јединим својим писмом.“

Предлажем нашем удружењу да заједно са Удружењем „Ћирилица“ Нови Сад службено затражимо од Матице српске да представи јавности на који начин је кроз правопис применила Члан 10. Устава Србије, а што је крила током трајања састанка 20.05.2010. г.

Ако би нас Матица српска игнорисала онда предлажем да поведемо кампању са основном поруком да бранимо ћирилицу од њеног руководства и од руководства САНУ које је њој дало мондијалистички карактер.