Ћирилица Београд

Председнику Матице српске, Нови Сад
Предсенику Српске академије наука и уметности (САНУ)
Одбору за стандардизацију српског језика, Београд
Институту за српски језик САНУ, Београд
Филолошком факултету у Београду
Филозофском факултету у Новом Саду
Филозофском факултету у Нишу
Филолошком факултету у Косовској Митровици
Универзитету у Крагујевцу
Српској књижевној задрузи, Београд
Друштву за српски језик
Вуковој задужбини
Академији наука и умјетности Републике Српске
Српској народној странци у Црној Гори

Нови Сад, .... 2010.    

Предмет: Иницијатива за покретање поступка за оцену уставности Закона о службеној употреби језика и писама („Службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93 – др. закон, 67/93 – др. закон, 48/94 – др. закон, 101/2005 – др. закон и бр. 30/2010)

Поштовани,

Почетком 2009. године председнику Скупштине госпођи Славици Ђукић-Дејановић смо упутили Захтев за оцену уставности Предлога Закона о изменама и допунама закона о службеној употреби језика и писама („Службени гласник РС”, бр. 45/91, 53/93-др. закон, 67/93-др. закон, 48/94-др. закон и 101/05-др.) који је Влада Републике Србије 28.12.2008. доставила Скупштини Србије на разматрање. У нашем захтеву смо навели доказе да је Предлог Закона супротан члану 10. став 1. Устава Републике Србије који гласи „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“.

Но 5. маја ове године владајућа политичка већина у Скупштини Србије је изгласала и донела Закон о изменама и допунама закона о службеној употреби језика и писама (у даљем тексту: Закон) у тексту како га је Влада Републике Србије предложила односно са „хрватском латиницом“ у српском језику која је ту остала још од доношења овог Закона 1991. године у време бивше СФРЈ и постојања српскохрватског језика (пре распада заједничке државе и пре распада језичке заједнице са Хрватима). Тиме је владајућа политичка већина у Скупштини Србије други пут прекршила Устав Србије у делу права српског народа да у службеној и јавној употреби уз свој језик користи своју ћирилицу – први пут је то учинила када је усвојила Статут АП Војводине са чланом 26. који такoђе то право крши.

Где је то данас у Србији владајућа политичка већина по наведеном Закону изричито омогућила коришћење хрватске латинице? У два значајна сегмента (она која су увек свима пред очима): прво, омогућила је да орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да исписује и хрватском латиницом; и друго прописала је њену употребу при исписивању саобраћајних знакова, путних праваца на међународним и магистралним путевима и другим путевима, назива места и других географских назива, назива улица и тргова и других јавних натписа.

У Закону се не означава да се ради о хрватској латиници (него се имплицитно потура да се ради о писму српског језика) а ми баш желимо српској јавности да ту чињеницу и истину предочимо.
И српски лингвисти и политичари избегавају да Србима јасно кажу да се овде ради о хрватској латиници а ова обмана је само за наш народ и политичку манипулацију унутар наше државе јер сви светски лингвисти и сви светски политичари знају истину да ми пишемо хрватским писмом. То знају и околни народи Словенци, Хрвати, Бошњаци, Македонци....  

Изузетак међу лингвистима је Милан Шипка који каже: „Српскохрватска (у почетку само хрватска) латиница настала је првих деценија XIX века, као део укупних језичких реформи у оквиру Илирског препорода у Хрватској, а творац јој је вођа тога покрета Људевит Гај, по чему се и назива још и гајица или гајевица.“ М. Шипка је нешто збуњено „промуцао“ да је латиница хрватско писмо (каже „у почетку само хрватско“) па му је после тога изгледа „нека грудва у грлу застала“ и није се усудио да напише (и изговори) потпуну истину већ је сакрива у обланду „српскохрватског језика“ називајући је српскохрватском латиницом иако зна да је овај политички језик постојао само од 1954. до 1967. када су Хрвати изашли из језичког заједништва а у светском библиотекарству се сматра да је постојао до 1992. тј. до распада СФРЈ (данас га сви сматрају непостојећим).
Како то да је латиница у почетку само хрватска постала сада и српска а рецимо португалска латиница (и португалски језик) су и даље остали португалски и као званично писмо и језик у  Бразилу а шпанска латиница (и језик) су остали шпански и у Мексику и Аргентини? Изгледа да М. Шипка није имао храбрости да саопшти истину да је латиница којом се по Србији данас пише према општеприхваћеним светским лингвистичким правилима и даље само хрватско писмо.  Замислимо, теоретски (не дао Бог да се оствари) да је латиница о којој говоримо једино писмо нашег језика, како би онда наши лингвисти и политичари убедили Хрвате да то није њихово писмо већ српско и на чију би страну стали светски лингвисти?
Поред тога што је супротно чл. 10 став 1. Устава Србије и што је супротно дугорочним интересима српског језика и српске културе наведено законско решење о „некаквој српској латиници“ је и непрактично и неразумно што се најбоље види поређењем са законским регулисањем истог предмета у Хрватској.
За први наведени сегмент пример је исписивање по Закону назива фирми, институција, организација и натписа. У Србији ће у најбољем случају писати МАТИЦА СРПСКА/MATICA SRPSKA (или СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ/SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI а већина назива фирми и институција је у пракси исписана само хрватском латиницом. За примере сајта Извршног већа (сада Владе) Војводине (Прилог 1) и сајта Министарства спољних послова Србије (Прилог 2) на којима је приказ на српском језику дат хрватском латиницом и поред њега приказ на енглеском језику једноставно остајемо без речи. Претпоствљамо да сваки Србин у дијаспори кад отвори сајт Министарства спољних послова Србије да би прибавио неку информацију занеми од запрепашћења кад види да нигде нема његове ћирилице већ му се његова матица обраћа на туђим писмима.
У Хрватској по њиховим законским прописима називи институција исписиваће се MATICA HRVATSKA/HRVATSKA AKADEMIJA ZNANOSTI I UMJETNOSTI и исти ови називи на ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ.  Исти примери постоје и за све остале многобројне организације, институције, фирме и др.
За други сегмент пример је исписивање географских назива: У Србији ће можда писати РЕКА МОРАВА/REKA MORAVA, СЕЛО МАЧКАТ/SELO MAČKAT и много других географских назива, назива улица, тргова....
У Хрватској REKA SAVA и нпр. TVRĐAVA BEŽANEC и ти исти називи на ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ.
И лингвисти и политичари говоре да морамо у наведена два сегмента имати латиницу јер само тако ће се европљани моћи сналазити у нашој држави кад код нас дођу а зар нећемо у Европску унију, зар нам то није циљ?
Ни у Србији ни у Хрватској ниједан странац (изузимамо оне малобројне који знају наш језик и 10-так милиона становника држава бивших република СФРЈ) неће разумети пред којом то он установом, институцијом, фирмом стоји ако њен назив није написан не енглеском језику и писму (данас светском језику) када је могућност да то разуме много већа (исти проблем има и са географским називима, називима тргова, улица...).
Ако је такво решење у Закону донето због Срба зар Србин мора два пута да чита назив фирме и институције – једном на свом језику и писму а једном на хрватској латиници? Да се можда не мисли да Срби добро не памте па морају два пута исто читати?
У Хрватској законским прописима је прописано једино разумно решење за наведена два сегмента – за домицилно становништво на хрватској латиници и хрватским језиком а за странце енглеским језиком и писмом.
Да би испало да је некакво усклађивање са новим Уставом урађено владајућа политичка већина у Скупштини Србије је изгласала измене Закона по којима ће се службени листови објавиљивати на ћирилици, можда и у државним канцеларијама на њој писати. Међутим по градовима, трговима, на улицама и путевима мора остати хрватска латиница да не би случајно неки странац кад прелази из Хрватске, или БиХ или Црне Горе у Србију приметио да је дошао у другу државу.
И тиме данашњи политичари доследно и упорно истрајавају на извршењу задатка који су комунисти поставили 1954. године да се у наведене тада четири републике бивше Југославије (сада четири независне државе) мора увести хрватска латиница – такав налог су дали а српски лингвисти тада прихватили. Данас имају мало проблема са чланом 10. став 1. Устава Србије, па га безобзирно крше, а чини нам се да им је намера да и то промене пре уласка Србије у Европску унију – па зар са ћирилицом да нас тамо уводе?
Руси, Бугари, Грци, Македонци народи који користе ћирилицу и многи други народи (Арапи, Јевреји, ...) за иста наведена два сегмента предвидели су коришћење свог језика и писма и по правилу енглеског језика и писма (као и многи други народи који користе свој језик и своју латиницу и енглески језик и писмо).  
ПА ЗАШТО У НАВЕДЕНОМ ЗАКОНУ У СРБИЈИ НИЈЕ ПРЕДВИЂЕНО КОРИШЋЕЊЕ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА  ЗА НАВЕДЕНА ДВА СЕГМЕНТА АКО ЈЕ ЦИЉ ДА СЕ СТРАНЦИ БОЉЕ СНАЛАЗЕ КАД ДОЂУ У НАШУ ДРЖАВУ?
Кад би владајућа политичка већина и српски линвисти предвидели употребу енглеског језика и писма (страним посетиоцима и туристима најчешће познатог) поставило би се најразумније питање а шта ће у таквој ситуацији у службеној употреби поред српске ћирилице онда уопште хрватска латиница?
Какво једноставно а страшно питање?
Једини тачан одговор на питање а зашто онда није предвиђена употреба енглеског језика и писма је застрашујући – смишљеном намером! Да би се продужио процес латинчења српског народа започет у време комунистичке диктатуре.
По наведеном Закону у Новом Саду се морају уклонити сви натписи (институција, органа, тргова, улица...) исписани српским језиком и ћирилицом и енглеским језиком (Прилог 3) које је поставила претходна градска власт коју је предводила Српска радикална странка и заменити новим исписаним српским језиком и ћирилицом и хрватском латиницом.

             А богами по овом Закону и Матица Српска мора исто то урадити и променити свој познати лого,

М  А  Т  И  Ц  А    С  Р  П  С  К  А
најстарија српска књижевна, културна и научна институција
ОСАМДЕСЕТ  ГОДИНА
У  ЗАДУЖБИНСКОМ  ЗДАЊУ  МАРИЈЕ  ТРАНДАФИЛ
&
M  A  T  I  C  A    S  R  P  S  K  A
The first Serbian literary, cultural and scientific society
EIGHTY  YEARS
IN  MARIJA  TRANDAFIL’S  BUILDING  ENDOWMENT

тако што ће испис на енглеском језику заменити исписом на хрвтској латиници

M  A  T  I  C  A    S  R  P  S  K  A
najstarija srpska književna, kulturna i naučna institucija
OSAMDESET  GODINA
U  ZADUŽBINSKOM  ZDANJU  MARIJE  TRANDAFIL

            Избор је или поштовање Закона или безакоње а у ствари трагикомедија у држави Србији.
Или ће се неким „космичким чудом“ све институције на које ово писмо насловљавамо придружити нашој Иницијативу за покретање поступка за оцену уставности наведеног Закона.
О каквој се овде политичкој и државничкој неодговорности ради и да ли се на овакав начин чува српски национални идентитет, спрска држава и српски народ свету достојно и достојанствено приказују или се они растурају и понижавају просудиће српска јавност којој ћемо ово предочити и наши потомци.
Удружењу „Ћирилица“ се приговара да „политичари“ у лингвистици а ми смо горе изложили какве политичке манипулације о „корисности хрватске латинице“ у службеној и јавној употреби међу нашим народом шире и образлажу и лингвисти и владајућа политичка већина.
Јасно је да је питање језика и писма државно питање а то је увек и политичко питање и зато су новонастале државе Босна и Херцеговина и Црна Гора одмах прогласиле своја два нова језика „босански“ и „црногорски“ до тада непозната у науци и култури. Да је питање језика и писма политичко показује и садашња пракса службене и јавне употребе ћирилице у Србији која према нашим истраживањима показује да се политичке партије различито односе према овој својој уставној обавези и праву српског народа.
Тако у оним државним органима, организацијама,  јавним предузећима и институцијама које врше јавна овлашћења где су на руководећим положајима чланови Либерално демократске партије, Г-17, Лиге социјалдемократа Војводине готово увек се користи само хрватска латиница а тамо где су руководиоци из Демократске странке такође има изузетно много случајева коришћења само хрватске латинице и кршења уставног права српског народа на службену и јавну употребу српске ћирилице.
Тамо где су руководиоци чланови Социјалистичке партије Србије или Јединствене Србије, такође чланови владајуће политичке коалиције, наведена уставна обавеза се скоро увек поштује.
У јавним предузећима и институцијама на нивоу општина где су и сада негде на власти и на руководећим положајима чланови Српске напредне странке, Демократске странке Србије, Српске радикалне странке и Нове Србије ова уставна обавеза се по правилу поштује.
У тачност ове презентације понашања политичких партија у Србији по питању права српског народа на службену и јавну употребу ћирилице свако се лако сам може уверити.
Удружење „Ћирилица“ не прихвата никакве демагошеке пароле у виду приговора „да политичари“ у науци и због тога што је питање писма по својој суштини државно питање (рекли смо, тиме и политичко) а само донекле и лингвистичко.
Српски лингвисти имају пред собом много тежи и озбиљнији проблем а то је растурање и цепање српског језика – тачније измишљање нових језика „босанског“, „црногорског“ и сада већ и „војвођанског“ и тежак задатак да у наступима у светској науци, посебно славистици, по овом питању одбране целину српског језика а не да приговорају нашем Удружењу на истрајној одбрани српске ћирилице. Нека приону раду на том тешком задатку а питање писма у српском језику је решио народ на референдуму када је усвојио уставну одредбу о српском језику са ћирилицом као јединим писмом.
Нашем Удружењу се приговара и да вршимо „..пету реинтерпретацију историје српског језика и писма“.
То једноставно није тачно јер ми само истражујемо шта се све дешавало од 1945. до 2006. године у времену латинчења Срба и Србије.
О политичким притисцима на српске научне институције у време комунистичке диктатуре с посебним освртом на САНУ мало је писано (види: Slobodan G. Marković - Srpske naučne ustanove u službi deifikacije jugoslovenskog diktatora, Hereticus, vol III (2005), No. 1, str, 32-56.) и из тих радова се тек назире однос српских лингвиста и српских комуниста пред и у току чувеног Новосадског договора 1954. Разлог недовољне истражености политичке позадине овог догађаја је и у недоступности грађе о овом догађају заинтересованим истраживачима иако за то не видимо никакав ни државни разлог ни национални интерес.
У нас је нешто писано и о покушају неких српских књижевника, када су Хрвати донели „Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskoga jezika“ 1967. и одбацили Новосадски договор о српскохрватском/хрватскосрпском језику, да се у јавни и културни живот у Србији врати ћирилица.
Но о Новосадском договору и комунистичкој принуди да се он прихвати много више је истраживано и објављено у хрватској науци. Из истраживања која су протеклих двадесетак година извршена у Хрватској види се да је одлуку о потписивању Новосадског договора донео ЦК КП Југославије и да су током неколико година централни комитети Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе вршили притисак на „језикословце и књижевнике“ да прихвате договор о заједничком српскохрватском језику. За Новосадски договор о заједничком језику један хрватски истраживач каже „Beogradski projekat je bio: univerzalno uvođenje ekavice, a za uzvrat odustajanje od ćirilice.......“   (подвлачење Ђ.Ј. и Д.З.).
И тако хрватски историчари, кратко а јасно о Новосадском договору из 1954. – тад је договорено да се Хрвати одрекну ијекавице и прихвате екавицу а Срби напусте ћирилицу и пређу на латиницу и да се то уради корак по корак у неком наредном периоду.
Хрвати су искористили антисрпску хистерију и борбу против „великосрпског хегемонизма“ коју је у бившој СФРЈ идеолошки припремило и спровело тадашње комунистичко руководство после Брионског пленума 1966. године и већ 1967. иступили из Новосадског договора.
Ако о овој истини и даље ћуте српски лингвисти сигурни смо да хрватски неће па ћемо у наредним годинама сигурно добити и нових и детаљнијих сазнања о односу српских комуниста и српских лингвиста после другог светског рата и биће нам јасније откуд хрватска латиница по целој Србији.
Латинчењем Срба и Србије после Новосадског договора 1954. извршено је насиље над српским националним идентитетом који је одређен првенствено православљем с нашом особеношћу прослављања крсног имена, културно-историјиским наслеђем, српским језиком и ћирилицом као писмом.
Одредбом Члана 10. става 1. Устава Србије из 2006. године,  којом је утврђено „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ извршена је својеврсна „реституција у српском језику“ – нашем језику је враћен назив српски и враћено је природно једноазбучје са ћирилицом као писмом у складу с праксом у решавању питања писма за сваки појединачни језик кроз једноазбучје у целој Европи, без изузетка. Том уставном одредбом правно су поништени ефекти насилног „латинчења“ Срба у време Брозове комунистичке диктатуре.
Српски народ има право на ову „реституцију у српском језику“ па и у српској култури исто онако као што сваки појединац има право на поврат имовине коју су му комунисти насиљем отели после другог светског рата.
Обавеза је државе, тачније владајуће политичке већине, да ову реституцију спроведе.
Примена члана 10. става 1. Устава Србије значи да српски језик и ћириличко писмо морају у свом раду да користе сви државни органи, органи аутономних покрајина, градова и општина; установе, предузећа и друге организације кад врше јавна овлашћења; јавна предузећа и јавне службе; предузећа, друге организација и предузетници када обављају делатности од јавног и општег интереса;  установе предшколског, основног, средњег и високог образовања као и друге образовне организације; телевизије и јавна гласила (штампана и електронска) која су у већинском власништву или под контролом државе, као и све научне, научноистраживачке и културне институције која су у већинском власништву или под контролом државе. И то су, у ствари, сва јавна подручја употребе дотичног језика и писма изван личне (приватне) употребе.
Под употребом писма службеног језика подразумева се употреба писма у руком писаним документима, штампаним и куцаним документима (папирним документима) и електронским документима, као и употреба писма у сајбер простору, као што је то у свим напредним државама овога света..
Поштујући и спроводећи уставну одредбу о ћирилици као једином српском писму обезбедићемо да ми Срби као народ по уласку у Европску унију као заједницу народа и култура будемо препознатљиви по свом писму и језику као стожеру очувања српског националног идентитета у будућим временима, можда вековима, нашег живљења у тој мегадржави. (Видели смо како су се упорни Бугари са својом државом изборили да се унесе и бугарски језик и бугарска ћирилица и њихов назив евро у Европску унију. И тако су урадиле све државе које су тамо ушле: ушле су са својим језиком и писмом, а, нормално, сви уче и стране језике и страна писма, па ваља и ми Срби једино тако да радимо.)
Пошто је владајућа већина у Скупштини Србије, у суштини, доношењем наведеног Закона опструисала спровођење члана 10. став 1. Устава Србије председник Извршног одбора Драгољуб Збиљић је у име Удружења „ЋИРИЛИЦА“  15. јануара 2010. године поднео Уставном суду Србије Иницијативу за покретање поступка за оцену уставности закона о службеној употреби језика и писама („службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93 – др. закон, 67/93 – др. закон, 48/94 – др. закон, 101/2005 – др. закон и бр. 30/2010). Очекујемо да ће по овој нашој Иницијативи (Прилог 4) Уставни суд покренути одговарајући правни поступак.
Видели смо да је владајућа политичка већина два пута прекршила члан 10. став 1. Устава Србије (доношењем члана 26 у Статуту АП Војводине и сада у наведеном Закону) и тиме ускратила српском народу његово уставно право да користи своју ћирилицу као једино писмо српског језика и да му потура „хрватску латиницу“ као некакво његово друго писмо.
У колони за њима наступају српски лингвисти, исто онако као њихови претходници учесници Новосадског договора из 1954. иза Титових комуниста, и најављују нови Правопис српског језика са српском ћирилицом и хрватском латиницом у српском језику (са братством и јединством српског и хрватског писма у нашем језику)  и супротно  перестижној европској и светској пракси по којој један језик има једно писмо.

            Уколико надлежни министар одобри употребу таквог Правописа и ми ћемо урадити оно што смо већ два пута урадили (покренули поступак оцене уставности члана 26 Статута АП Војводине и недавно поступак оцене уставности наведеног Закона) и покренути поступак оцене уставности решења министарства које одобрава употребу у школству Србије Правописа српског језика супротног члану 10. став 1. Устава Србије.
У нади да ће наша култура, и при прослави тристо, четирсто и ко зна колико будућих столећа од српског устанка под јунаком свих времена великим Вождом Карађорђем, бити православна и ћириличка,

            С поштовањем.

Прилози:

1. сајт Извршног већа (сада Владе) Војводине
2. сајт Министарства спољних послова Србије
3. примери натписа институција, органа, тргова, улица... у Новом Саду исписаних српским језиком и ћирилицом и енглеским језиком
4. Иницијатива за покретање поступка за оцену уставности закона о службеној употреби језика и писама („службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93 – др. закон, 67/93 – др. закон, 48/94 – др. закон, 101/2005 – др. закон и бр. 30/2010)

                           ______________________________
Ђорђе Јањатовић
(председник Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице)
__________________________
Драгољуб Збиљић
(председник Извршног одбора „Ћирилице“)   

Достављено и:
Српској православној цркви
Председнику Републике Србије, Београд
Председнику Владе Републике Србије, Београд
Министарству за просвету Републике Србије, Београд
Министарству културе, Београд